Sunovrat uvezene demokratije

Foto AP

Nekada jedna od najrazvijenijih i najuređenijih zemalja Afrike, Libija je danas stigla do potpunog haosa, građanskog rata u kome svi pucaju jedni na druge, jedni drugima se svete, plemenski dele i fizički istrebljuju. Umesto obećane demokratije Zapad, glavni tvorac ovog haosa, otvorio je novu destinaciju u Siriji, prepuštajući Libiju dubokim podelama i cepanju zemlje. Postoje čak dva parlamenta i dve vlade, u jednom taboru su islamisti, u drugom - njihovi protivnici, koji se bore za vlast i prihode od nafte.

Libijsko crno zlato, najboljeg kvaliteta na svetu, umesto nekadašnjeg bogatstva danas zakrvljenim plemenima donosi samo smrt. Snage grupe Libijska zora i Libijski štit odnedavno napadaju najveće rafinerije u Libiji Sidru, Ras Lanuf, Zueitina i Brega.

Dakle, šta se desilo sa zemljom koja je 2011. godine oslobođena od višedecenijske diktature pukovnika Moamera el Gadafija, koji je mučki ubijen? U međuvremenu, Libija je čak dva puta održala nacionalne izbore. Međutim, svega mesec dana od poslednjih izbora poslanici novog parlamenta su, pod pritiskom islamista ali i plemenskih paravojnih milicija, bili primorani da napuste prestonicu Tripoli i sada zasedaju u hotelu u gradu Tobruk na istoku zemlje.

Iako se nalaze u jednoj vrsti internog egzila, to ih ne ometa da redovno održavaju sednice u konferencijskoj sali hotela. Jedno vreme su čak zasedali na iznajmljenom grčkom feribotu, ali hotel u Tobruku se pokazao kao bolje rešenje. Većina novih poslanika je jedva izvukla živu glavu da bi se probila do Tobruka.

Sa njima je i međunarodno priznata antiislamistička vlada premijera Abdulaha el Tinija kome je jedino preostalo da pozove stanovnike Tripolija na kampanju građanske neposlušnosti, dok njene snage ne preuzmu i prestonicu od militantnih grupa.

Da haos bude kompletan Vrhovni sud, smešten u Tripoliju, pod pritiskom ilegalne vlade proglasio je neustavnim parlament izabran u junu i premešten na istok. Tinijeva vlada priznaje samo taj parlament.

UN su u septembru imenovale Bernadina Leona za posrednika u sukobu, ali je njegov učinak nikakav. Tako je mesec dana kasnije prošao i apel Ban Ki Muna, koji je iznenadno posetio Tripoli u vreme kada je zbog oružanih sukoba čak 100.000 ljudi pobeglo iz glavnog grada.

Kontrolu nad glavnim gradom drži grupa nazvana Libijska zora, za koju se tvrdi da je u savezništvu sa brutalnim džihadističkim pokretom Ansar el Šarija i drugim radikalnim militantima. Vlast samoproklamovanog premijera Omara el Hasija ne priznaju UN i svetske sile, ali ona kontroliše većinu ministarstava, nekolicinu ambasada u svetu, nalazišta nafte, aerodrome i najveće delove centralne i zapadne Libije. Islamisti imaju svoje alternativno zakonodavno telo - Generalni nacionalni savet koji zaseda u Tripoliju.

Nasuprot njima, penzionisani general Halifa Haftar - za koga nije jasno čiji je zapravo čovek - sa njemu lojalnim delom armije vodi sopstveni rat. Već kruže informacije da u napadima na islamističke položaje, koje predvodi Haftar, učestvuju čak i egipatske vazdušne snage. Izgleda da je Zapad zabrinut oko toga da je Haftar moždaegipatski čovek, a to im nikako ne odgovara jer im ni sam egipatski predsednik Abdel Fatah al-Sisi preterano ne odgovara!

Iza svih sukoba krije se nafta kao jedini i unosan izvor prihoda. Tek posle na red dolaze druge ambicije raznih milicija koje su tražile naplatu svog učešća u rušenju Gadafija.
Tinijeva vlada imenovala je svog čoveka za šefa Nacionalne naftne kompanije, dok Hasi preti da će se Libija raspasti ukoliko međunarodna zajednica to omogući i najavljuje osnivanje naftne kompanije na istoku. Pomoć u stvaranju nove (nacionalne) naftne kompanije jeste pomoć slomu Libije, rekao je Hasi za Rojters. Zapad će biti odgovoran za ovaj problem u budućnosti.

Prekidi u proizvodnji, izazvani čestim oružanim sukobima, prete da libijske prihode od nafte ove godine spuste na 12 milijardi dolara, u poređenju sa 32 milijarde 2013.
Sukobu je doprineo i OPEK odbijanjem da pozove ministra Hasijeve vlade, pa je nedavnom sastanku organizacije u Beču prisustvovala Tinijeva delegacija. Sukob je bacio u dilemu svetska tržišta, gde se pitaju ko je vlasnik libijske naftne industrije. To je pitanje za milion dolara jer širom Libije čak 1.700 različitih grupa pretenduje na vlast!
U kolevci revolucije, glavnom gradu naftom bogate pokrajine Kirenaiki, Bengaziju, nalaze se uglavnom islamisti povezani s Al kaidom. Ovaj grad je u opštem haosu jer svakodnevno ubijaju civile, ali i zvaničnike, novinare i društvene aktiviste.

U Bani Validu vladaju ljudiodani bivšem predsedniku Gadafiju. Misrata, koja je industrijski vrlo razvijena, također uživa jednu vrstu autonomije. Plemena u planinama Apusenia u Tripolitaniji, još se nisu izjasnila šta u političkom smislu žele i čekaju pogodan trenutak kako bi to učinili.

Već dugo, Libija važi za područje koje predstavlja pozadinsku bazu džihadista, tvrde eksperti. U istočnolibijskom gradu Derni koji je, još za vreme Gadafija, bio glavno uporište islamista, Veće mladih islama zaklelo se na vernost terorističkoj grupaciji Islamska država, koja se postavila na čelo samoproglašenog kalifata i kontroliše velike delove Iraka i severa Sirije. I u Derni, državne institucije gotovo da više nemaju uticaja.

Za Gintera Majera, eksperta za Bliski istok, profesora ekonomske geografije i rukovodioca Centra za istraživanje arapskog sveta pri Univerzitetu u Majncu, rat koji, kako kaže, vode druge sile unutar arapskog sveta, inspirisan je, između ostalog, činjenicom da Libija skoro sa dve trećine svoje teritorije leži na ogromnim akviferima, odnosno, rezervoarima vode. Ovo je otkriveno još 1953. godine, tokom potrage za naftom. Voda u akviferima datira iz perioda između 38.000 i 14.000 godina. Veoma je čista, budući da je prirodno filtrirana. Postoje četiri veća podzemna basena. Kufra basen, recimo, koji leži na jugoistoku Libije, blizu egipatske granice na dubini od oko 2.000 metara, pokriva površinu od oko 350.000 kvadratnih kilometara.

U igru se ubacuju novi regionalni igrači. Egipat, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, zakleti neprijatelji Muslimanske braće, podržavaju legalnu vladu. Egipat je u oktobru čak izvršio vazdušni udar na istoku Libije protiv islamista i njihove najjače milicije Ansar el Šarija, koja se povezuje s napadom na američki konzulat u Bengaziju, u kom je ubijen američki ambasador. Dok Tursku i Katar optužuju da tajno šalju oružje koaliciji islamista. Istovremeno, Turska je u oktobru poslala emisara za Tripoli koji je dosad jedini stranac koji je imao zvaničan kontakt sa paralelnom vlašću. Ova činjenica, kao i oštro reagovanje Ankare na nedavni napad snaga regularne vlasti na aerodrom u Tripoliju, podgreva sumnje da Ankara po regionu gura svoju proislamističku agendu.

Analitičari koji se bave ovim prostorom složni su u jednom - Libija je vraćena u srednji vek, a svaka pokrajinade faktofunkcioniše kao zasebna celina.
Takođe je nesporno da je država u Libiji doživela poraz, da ne postoje državni autoriteti koji kontrolišu zemlju i da se situacija u poslednje tri godine dramatično pogoršala. Brojni Libijci, izgleda, čeznu za stabilnim odnosima koji su vladali za vreme Gadafija iako je on bio autoritarni vođa.
Dok se zemlja raspada i postaje inkubator za terorističke organizacije, mnogi će se zapitati da li je vreme da Zapad konačno prizna katastrofalnu grešku koja je učinjena agresijom na tu zemlju 2011. godine?