Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   13.08.2020. 07:20
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Позориште у Грачаници
Ми нисмо ваши мртви

После 15 година бескућништва, једино позориште на Косову и Метохији добило је сцену на српском језику. Представа Хотел Косово нема милости ни према коме. Она је колективни урлик побуне, нефилтрирани директ у браду свима који су нас буквално бацили у блато и глиб гета


Фото Весна Лалић

Када се буде писала новија историја српског позоришта, мораће прецизно да се попише како је српска драма Народног позоришта у Приштини последњих 15 година – од када је избачена из свог града 1999. након бомбардовања СРЈ – играла представе тамо где нико није. Испред школе у Ораховцу, у дворишту Цркве Светог Ђорђа у Призрену, у двориштима разних кућа по Косову и Метохији, у свим енклавама, у спаљеним домовима културе, само не у позоришној сали. Ко то није доживео, не зна шта је безусловни театар. А онда је 12. децембра 2014. године подигнута завеса – министар културе и информисања Иван Тасовац је саопштио да не постоји место на свету где бих данас био срећнији него што је Грачаница, Косово и Метохија, ово позориште је престало да не постоји и почела је представа Хотел Косово. Српска драма је добила адресу у Грачаници, Срби на Косову су добили позориште.

Ненад Тодоровић има 41 годину, од 2005. са паузом од две године, директор је Српске драме Народног позоришта из Приштине. По образовању је редитељ са завршеним студијама у класи Бранка Плеше. Написао је и режирао Хотел Косово. Каже да то није комад какав се очекује од Срба са Косова. Нити је комад који би требало да се допадне одлучивачима, ма одакле они били, и за НИН објашњава:

„Ово је комад катарзе, ово је наш обрачун, чак лични обрачун са свима који би да обичног, малог човека, овде несрећног повратника у покушају, узму у заштиту како би га још више унизили. Наш Хотел Косово нема милости ни према коме, јер нико није имао милости према нама. То је наш колективни урлик побуне, нефилтрирани директ у браду свима који су нас буквално бацили у блато и глиб гета. Наше позориште нема намеру да дозволи да га својатају кафански националисти који наричу опело мојој живој деци која овде живе, нити ће икада бити марионета паланачких глобалиста који са радошћу закључују да су та иста моја деца заслужила да расту у мраку гета, јер носе гене ударне геноцидне песнице Милошевићевих Срба са Косова. Зато смо и желели да свој нови позоришни живот отпочнемо комадом који свој садржај црпи из реченице: Ми нисмо ваши мртви!“

Позориште, које има комфор који пружају загрејана сала, сценска механика, електрични цугови, добар расветни парк и професионално озвучење, још увек их збуњује. Тим чином, Грачаница се од дубоко угрожене српске варошице од 25.000 становника, преокренула у град који се ствара и у коме ће професионално уметничко стваралаштво бити погонско гориво реурбанизације Срба. Било је тешко, али Ненад Тодоровић не крије срећу што сада све зависи највише од њих:

„По киши, снегу и блату, са годишњим буџетом од 1.500 евра за продукцију, довозили смо и развозили публику својим колима. Имали некада мању, некада већу подршку од стране нашег оснивача, морам да издвојим Воју Брајовића који је као министар културе гајио посебну емоцију према ономе што радимо и покушавао да нам озбиљно помогне. Али, дешавало се да смо молили да нам се да макар вербална подршка, па ни ње није било. Чинило нам се често да смо баласт Београду, да кваримо тај суптилан процес спуштања завесе на представи званој Косово.
А, онда се десило да се ствари радикално преокрену, да ја одједном престанем да осећам бол од спондилозе коју сам добио од циничног тапшања по рамену што радимо то што радимо на Косову и Метохији док другом руком потписују смањење буџета на нула динара. Добили смо министра кога не само да не морамо да молимо да запамти пуно име нашег театра, већ од нас тражи оно што смо се плашили и да поменемо као амбицију, а то је да наша позоришна кућа мора да створи ансамбл и репертоар који ће стајати раме уз раме са најугледнијим театрима у региону. Ако неки циник ове моје речи схвати као удвориштво, позивам га да ми се скине са грбаче, јер бисмо, без живе и свакодневне активности министра Ивана Тасовца остали бескућници који се даве у крокодилским сузама лиценцираних бранилаца, не Косова, него речи Косово. Уз његову агилну помоћ, наш ансамбл је стигао до остварења свога сна да опет има позориште. Сада је на нама да имамо добро позориште.



Али, немам намере да говорим хвала, ни министру Тасовцу, ни Бранимиру Стојановићу, доданашњем председнику општине Грачаница, нити Живојину Ракочевићу, директору Дома културе у Грачаници што су били иницијатори нашег повратка на праву сцену и што су све дали од себе да наше позориште стигне до овде. Јер, нису они нама чинили услугу, него смо сви заједно ушли у рат. У рат против умирања, у рат против малаксалости духа и атрофије друштва. У рат за основно људско право, право на макар повремену срећу! Користим прилику да вас обавестим да је тај рат управо данас објављен!“

На сцени Народног позоришта у Грачаници играо је цео ансамбл. Више од 30 уметника, статиста, ђака, студената... Глумци Александар Михаиловић, Зинаида Дедакин, Бранко Бабовић, Бора Ненић, Милан Васић, Игор Дамњановић, Бојан Стојчевић, Милена Јакшић, плесна група Street dance из Косовске Митровице... Публика одушевљена, али и гости које срећем. После две године од последњег виђења у Ораховцу и Великој Хочи, у Грачаници је и стари познаник Маурицио Фаре, некадашњи уметнички директор Фолксбине театра у Берлину. Каталонац, шпански Јеврејин, драматург, редитељ, писац. Добар знанац овдашњих прилика, одушевљен је представом и наглас говори: „Ово је јединствен театар, он је право чудо, права уметност. Можете слободно да напишете да ми данас присуствујемо чуду. Ова представа треба да иде у свет, у Немачку. Учинићу све да се то оствари.“

И писац Владимир Кецмановић је, уз глумце Светозара Цветковића и Предрага Микија Манојловића, био гост на премијери у Грачаници. Није скривао задовољство што је ту, а како види овај догађај за НИН је прецизно формулисао: „Представа Хотел Косово Ненада Тодоровића била би значајан догађај и ван контекста у ком се одиграва њена премијера. Чињеница да управо она отвара српско позориште у Грачаници, чиме се српски глумци после деценију и по изгнанства враћају у Приштину – вишеструко мултипликује њен симболички значај. Лишено патетике, мрачно, иронично и сурово, Тодоровићево дело не штеди никога од актера трагичне косовске хипокризије и представља нов, аутентичан глас косовских Срба, одлучних да судбину узму у сопствене руке, не чекајући ни да браћа у Београду политички сазру, ни да се комшије Албанци еманципују, а поготову не да међународна заједница заслужи да буде именована без наводника.“

И да не заборавимо. Од каквог је значаја била ова посета министра културе Грачаници, сведочи и чињеница да је са њим на Косову било и троје његових помоћника (Ана Вучетић, Александра Фулгоси и Асја Драча Мунтеан), а били су ту и Марко Ђурић, директор канцеларије за КиМ Владе Србије, доскорашњи председник општине Грачаница, а однедавно заменик косовског премијера Бранимир Стојановић и амбасадор Краљевине Норвешке у Тирани и Приштини Јан Брату. Норвешка је материјално помогла овај пројекат. А у првом реду, на премијери Хотела Косово, седео је и игуман манастира Драганац, отац Иларион. Пре него се 1996. замонашио у манастиру Високи Дечани, био је Растко Лупуловић, гитариста групе Канда, Коџа и Небојша, најмлађи добитник у историји Стеријине награде, играо је у представама Атељеа 212, снимио је неколико филмова.. Оставио је рокенрол и глуму и каже да никада није зажалио.




Енвер Петровци, глумац

Под условом да се политичари не мешају

Глумац Енвер Петровци данас има 60 година и богату филмску и позоришну каријеру. Био је највише југословенски глумац, потом албански, завршио је глуму у класи професора Миње Дедића на Факултету драмских уметности у Београду, заједно са Даром Џокић, Браниславом Лечићем, Даницом Максимовић... Почетком деведесетих вратио се у Приштину. Професор је на приштинској Академији уметности. После 22 године спрема се да игра у Драми приштинског Народног позоришта. Много ради у Албанији. После премијере у Грачаници разговарали смо за НИН:

„Ненад Тодоровић ме је позвао још пре месец дана. Он често долази у Приштину и ми се лепо дружимо. Звали су ме и из општине Грачаница и питали колико ми треба карата. Рекао сам – само једна. Оставио сам неке обавезе у Приштини да бих дошао и видео ову представу, и драго ми је да сам био овде вечерас. Било би ми задовољство и да сам играо у њој. Биће ми жао ако се ова представа не буде играла у Народном позоришту у Приштини, и то не једном већ више пута, јер ова представа заслужује да је види што више људи. Убеђен сам да би овде дошло много заинтересованих из Приштине да су били информисани. Сви ће рећи да је ово храбра представа, али то што смо видели, ти разговори које смо слушали, ми то овде имамо сваког дана по улицама. Народ је много бољи од политичара, он много боље разуме живот него што политичари желе да нам наметну живот као тему за размишљање и разговор. Уверен сам да ће ова представа веома добро проћи у Приштини, под условом да се политичари не мешају.”

Ивана Димић, драматуршкиња, писац и доскорашња управница Атељеа 212, каже нам да је гледала тежак и циничан комад, који представља слику стварности која се никоме не може допасти јер нас суочава са безнадежним истинама о повратничкој судбини:
„Али, истина се открива у парадоксима. Уметнички чин који одише безнађем доноси велику наду у повратак позоришту.“



Радмила Станковић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар



Коментари

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Зоран Бабић, председник Административног одбора Скупштине Србије

Уверен сам да ће сви чланови одбора гласати за потврђивање казне Живковићу, зато што је за колеге рекао да ричу, а зна се да само стока риче.

Прочитајте све мисли
bg