Mi nismo vaši mrtvi

Foto Vesna Lalić

Kada se bude pisala novija istorija srpskog pozorišta, moraće precizno da se popiše kako je srpska drama Narodnog pozorišta u Prištini poslednjih 15 godina od kada je izbačena iz svog grada 1999. nakon bombardovanja SRJ igrala predstave tamo gde niko nije. Ispred škole u Orahovcu, u dvorištu Crkve Svetog Đorđa u Prizrenu, u dvorištima raznih kuća po Kosovu i Metohiji, u svim enklavama, u spaljenim domovima kulture, samo ne u pozorišnoj sali. Ko to nije doživeo, ne zna šta je bezuslovni teatar. A onda je 12. decembra 2014. godine podignuta zavesa ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac je saopštio da ne postoji mesto na svetu gde bih danas bio srećniji nego što je Gračanica, Kosovo i Metohija, ovo pozorište je prestalo da ne postoji i počela je predstava Hotel Kosovo. Srpska drama je dobila adresu u Gračanici, Srbi na Kosovu su dobili pozorište.

Nenad Todorović ima 41 godinu, od 2005. sa pauzom od dve godine, direktor je Srpske drame Narodnog pozorišta iz Prištine. Po obrazovanju je reditelj sa završenim studijama u klasi Branka Pleše. Napisao je i režirao Hotel Kosovo. Kaže da to nije komad kakav se očekuje od Srba sa Kosova. Niti je komad koji bi trebalo da se dopadne odlučivačima, ma odakle oni bili, i za NIN objašnjava:

Ovo je komad katarze, ovo je naš obračun, čak lični obračun sa svima koji bi da običnog, malog čoveka, ovde nesrećnog povratnika u pokušaju, uzmu u zaštitu kako bi ga još više unizili. Naš Hotel Kosovo nema milosti ni prema kome, jer niko nije imao milosti prema nama. To je naš kolektivni urlik pobune, nefiltrirani direkt u bradu svima koji su nas bukvalno bacili u blato i glib geta. Naše pozorište nema nameru da dozvoli da ga svojataju kafanski nacionalisti koji nariču opelo mojoj živoj deci koja ovde žive, niti će ikada biti marioneta palanačkih globalista koji sa radošću zaključuju da su ta ista moja deca zaslužila da rastu u mraku geta, jer nose gene udarne genocidne pesnice Miloševićevih Srba sa Kosova. Zato smo i želeli da svoj novi pozorišni život otpočnemo komadom koji svoj sadržaj crpi iz rečenice: Mi nismo vaši mrtvi!

Pozorište, koje ima komfor koji pružaju zagrejana sala, scenska mehanika, električni cugovi, dobar rasvetni park i profesionalno ozvučenje, još uvek ih zbunjuje. Tim činom, Gračanica se od duboko ugrožene srpske varošice od 25.000 stanovnika, preokrenula u grad koji se stvara i u kome će profesionalno umetničko stvaralaštvo biti pogonsko gorivo reurbanizacije Srba. Bilo je teško, ali Nenad Todorović ne krije sreću što sada sve zavisi najviše od njih:

Po kiši, snegu i blatu, sa godišnjim budžetom od 1.500 evra za produkciju, dovozili smo i razvozili publiku svojim kolima. Imali nekada manju, nekada veću podršku od strane našeg osnivača, moram da izdvojim Voju Brajovića koji je kao ministar kulture gajio posebnu emociju prema onome što radimo i pokušavao da nam ozbiljno pomogne. Ali, dešavalo se da smo molili da nam se da makar verbalna podrška, pa ni nje nije bilo. Činilo nam se često da smo balast Beogradu, da kvarimo taj suptilan proces spuštanja zavese na predstavi zvanoj Kosovo.
A, onda se desilo da se stvari radikalno preokrenu, da ja odjednom prestanem da osećam bol od spondiloze koju sam dobio od ciničnog tapšanja po ramenu što radimo to što radimo na Kosovu i Metohiji dok drugom rukom potpisuju smanjenje budžeta na nula dinara. Dobili smo ministra koga ne samo da ne moramo da molimo da zapamti puno ime našeg teatra, već od nas traži ono što smo se plašili i da pomenemo kao ambiciju, a to je da naša pozorišna kuća mora da stvori ansambl i repertoar koji će stajati rame uz rame sa najuglednijim teatrima u regionu. Ako neki cinik ove moje reči shvati kao udvorištvo, pozivam ga da mi se skine sa grbače, jer bismo, bez žive i svakodnevne aktivnosti ministra Ivana Tasovca ostali beskućnici koji se dave u krokodilskim suzama licenciranih branilaca, ne Kosova, nego reči Kosovo. Uz njegovu agilnu pomoć, naš ansambl je stigao do ostvarenja svoga sna da opet ima pozorište. Sada je na nama da imamo dobro pozorište.



Ali, nemam namere da govorim hvala, ni ministru Tasovcu, ni Branimiru Stojanoviću, dodanašnjem predsedniku opštine Gračanica, niti Živojinu Rakočeviću, direktoru Doma kulture u Gračanici što su bili inicijatori našeg povratka na pravu scenu i što su sve dali od sebe da naše pozorište stigne do ovde. Jer, nisu oni nama činili uslugu, nego smo svi zajedno ušli u rat. U rat protiv umiranja, u rat protiv malaksalosti duha i atrofije društva. U rat za osnovno ljudsko pravo, pravo na makar povremenu sreću! Koristim priliku da vas obavestim da je taj rat upravo danas objavljen!

Na sceni Narodnog pozorišta u Gračanici igrao je ceo ansambl. Više od 30 umetnika, statista, đaka, studenata... Glumci Aleksandar Mihailović, Zinaida Dedakin, Branko Babović, Bora Nenić, Milan Vasić, Igor Damnjanović, Bojan Stojčević, Milena Jakšić, plesna grupa Street dance iz Kosovske Mitrovice... Publika oduševljena, ali i gosti koje srećem. Posle dve godine od poslednjeg viđenja u Orahovcu i Velikoj Hoči, u Gračanici je i stari poznanik Mauricio Fare, nekadašnji umetnički direktor Folksbine teatra u Berlinu. Katalonac, španski Jevrejin, dramaturg, reditelj, pisac. Dobar znanac ovdašnjih prilika, oduševljen je predstavom i naglas govori: Ovo je jedinstven teatar, on je pravo čudo, prava umetnost. Možete slobodno da napišete da mi danas prisustvujemo čudu. Ova predstava treba da ide u svet, u Nemačku. Učiniću sve da se to ostvari.

I pisac Vladimir Kecmanović je, uz glumce Svetozara Cvetkovića i Predraga Mikija Manojlovića, bio gost na premijeri u Gračanici. Nije skrivao zadovoljstvo što je tu, a kako vidi ovaj događaj za NIN je precizno formulisao: Predstava Hotel Kosovo Nenada Todorovića bila bi značajan događaj i van konteksta u kom se odigrava njena premijera. Činjenica da upravo ona otvara srpsko pozorište u Gračanici, čime se srpski glumci posle deceniju i po izgnanstva vraćaju u Prištinu višestruko multiplikuje njen simbolički značaj. Lišeno patetike, mračno, ironično i surovo, Todorovićevo delo ne štedi nikoga od aktera tragične kosovske hipokrizije i predstavlja nov, autentičan glas kosovskih Srba, odlučnih da sudbinu uzmu u sopstvene ruke, ne čekajući ni da braća u Beogradu politički sazru, ni da se komšije Albanci emancipuju, a pogotovu ne da međunarodna zajednica zasluži da bude imenovana bez navodnika.

I da ne zaboravimo. Od kakvog je značaja bila ova poseta ministra kulture Gračanici, svedoči i činjenica da je sa njim na Kosovu bilo i troje njegovih pomoćnika (Ana Vučetić, Aleksandra Fulgosi i Asja Drača Muntean), a bili su tu i Marko Đurić, direktor kancelarije za KiM Vlade Srbije, doskorašnji predsednik opštine Gračanica, a odnedavno zamenik kosovskog premijera Branimir Stojanović i ambasador Kraljevine Norveške u Tirani i Prištini Jan Bratu. Norveška je materijalno pomogla ovaj projekat. A u prvom redu, na premijeri Hotela Kosovo, sedeo je i iguman manastira Draganac, otac Ilarion. Pre nego se 1996. zamonašio u manastiru Visoki Dečani, bio je Rastko Lupulović, gitarista grupe Kanda, Kodža i Nebojša, najmlađi dobitnik u istoriji Sterijine nagrade, igrao je u predstavama Ateljea 212, snimio je nekoliko filmova.. Ostavio je rokenrol i glumu i kaže da nikada nije zažalio.




Enver Petrovci, glumac

Pod uslovom da se političari ne mešaju

Glumac Enver Petrovci danas ima 60 godina i bogatu filmsku i pozorišnu karijeru. Bio je najviše jugoslovenski glumac, potom albanski, završio je glumu u klasi profesora Minje Dedića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, zajedno sa Darom DŽokić, Branislavom Lečićem, Danicom Maksimović... Početkom devedesetih vratio se u Prištinu. Profesor je na prištinskoj Akademiji umetnosti. Posle 22 godine sprema se da igra u Drami prištinskog Narodnog pozorišta. Mnogo radi u Albaniji. Posle premijere u Gračanici razgovarali smo za NIN:

Nenad Todorović me je pozvao još pre mesec dana. On često dolazi u Prištinu i mi se lepo družimo. Zvali su me i iz opštine Gračanica i pitali koliko mi treba karata. Rekao sam samo jedna. Ostavio sam neke obaveze u Prištini da bih došao i video ovu predstavu, i drago mi je da sam bio ovde večeras. Bilo bi mi zadovoljstvo i da sam igrao u njoj. Biće mi žao ako se ova predstava ne bude igrala u Narodnom pozorištu u Prištini, i to ne jednom već više puta, jer ova predstava zaslužuje da je vidi što više ljudi. Ubeđen sam da bi ovde došlo mnogo zainteresovanih iz Prištine da su bili informisani. Svi će reći da je ovo hrabra predstava, ali to što smo videli, ti razgovori koje smo slušali, mi to ovde imamo svakog dana po ulicama. Narod je mnogo bolji od političara, on mnogo bolje razume život nego što političari žele da nam nametnu život kao temu za razmišljanje i razgovor. Uveren sam da će ova predstava veoma dobro proći u Prištini, pod uslovom da se političari ne mešaju.

Ivana Dimić, dramaturškinja, pisac i doskorašnja upravnica Ateljea 212, kaže nam da je gledala težak i ciničan komad, koji predstavlja sliku stvarnosti koja se nikome ne može dopasti jer nas suočava sa beznadežnim istinama o povratničkoj sudbini:
Ali, istina se otkriva u paradoksima. Umetnički čin koji odiše beznađem donosi veliku nadu u povratak pozorištu.