Mentalitetske opservacije

Izgleda da je Nušić u obeležavanju jubileja prošao mnogo bolje, i zaista mnoga pozorišta su, kako u pozorišnim centrima tako i u provinciji, u svoje repertoare uvrstili bar po jednog Nušića. Kao generalna tendencija iz te pozamašne produkcije, a što i te kako dobro odslikava predstava Vlast Zrenjaninskog pozorišta, isplivava izrazita želja autora da se Nušićev svet, njegove mentalitetske opservacije što direktnije i što očiglednije povežu sa savremenošću, a ukoliko je moguće i sa dnevnom politikom.

Reditelj Dušan Petrović slobodno i bez zazora dopisuje delove Nušićevog nezavršenog komada inspirišući se današnjom živopisnom političkom elitom i njenim navikama. Naravno da ovaj postupak ima punog opravdanja i da na neki način to Nušiću vraća onu zajedljivu, pučku oštricu, ali sa druge strane autorska proizvoljnost učinila je da se Nušićeve mračne opservacije o prirodi vlasti na ovim prostorima svedu na pomalo banalne dosetke koje čak povremeno nisu ni jasne ni duhovite. Ton ove predstave je lak, ona je ritmovana upravo tim vic akcentima, praktično se razvija od numere do numere, sa povremenim, retkim uzletima, bilo da su oni dopisani (monolog ministrove žene) ili izvorni (kako se gleda sa pozicija vlasti). Nušić je, sažeto rečeno ovde shvaćen pre kao tabloidni novinar no kao bespoštedni analitičar.

Veliki rat je, kao što znamo već godinama omiljena tema raznih monodrama ili ad hock projekata idealnih za svečarska i prigodna putešestvija po zemlji i (gastarbajterskom) inostranstvu. Te predstave su obično skromne u umetničkim ambicijama i izdašne u sentimentalizmu i patosu, ali kako ove godine slavimo ozbiljan jubilej tako je i ta produkcija, bar u svojim ambicijama postala ozbiljnija.

Projekat Prah i pepeo nastao zajedničkim snagama Lazarevačkog pozorišta Puls i Užičkog pozorišta verovatno predstavlja svojevrstan vrh produkcije ovog tematskog zamaha. Sam tekst Spasoja Ž. Milovanovića neobična je mešavina istorijskih i literarnih dokumenata, iskreno nadahnutih stranica i povremene gotovo diletantske nespretnosti. Postoji ovde iskrena želja autora da se odvoji od glavnog toka tumačenja ove teme - centralno pitanje u komadu i jeste zapitanost o mogućnosti poimanja rata sa naše vremenske i civilizacijske distance. Možda bi ovaj tekst pre trebalo shvatiti kao (pre)obiman skup materijala iz koga bi se pažljivim odabirom i mogao ovaplotiti jedan višeslojan i zaista kompleksan pogled na tu temu. Možda. Ali, iako osetno skraćen i izmenjen u rediteljskom tumačenju Branka Popovića tekst je ostao osnov jedne preduge i razvučene predstave koja što više odmiče to više upada u zamke sentimentalizma i patriotskog zanosa (doduše ne ofanzivnog, već pre samodopadljivog), te uz začuđujuće neuspeo total-dizajn i slabe glumačke kreacije (uz nekoliko izuzetaka) tek povremeno iznedri uspele i zanimljive scene (scena u vozu, na primer ). Kao što često biva, velike ambicije nisu garancija i za zanimljive rezultate.