НИН online

Афера о несталим бебама и даље на чекању

Кад нећеш да решиш, формираш комисију

Европски суд за људска права наложио је Србији да обештети родитеље који сумњају да су им бебе украдене, донесе закон на основу кога ће независна комисија испитати случај. Али штетa још није надокнађена, а закон је тек најављен

Фото shutterstock

Када је у марту прошле године Европски суд за људска права у Стразбуру објавио одлуку да је Србија „повредила право на приватност и породични живот” Зорице Јовановић јер јој никада није дала ваљани одговор шта се догодило са њеном тек рођеном бебом, афера „несталих беба” је коначно добила и неопходни међународни карактер. Да није, тешко је поверовати да би државни органи учинили ишта по питању сумње да у Србији већ деценијама новорођенчад „умиру”, а да родитељи не добијају ни тела, ни обдукционе налазе. Још мање би највљивала формирање спектакуларне комисије која ће све „решити”, јер колико јој се није решавало најбоље потврђује начин на који се Србија (конкретно претходна поставка актуелне владе) супротставила одлуци Стразбура: прво су оспорили надлежност Међународног суда правде јер је јавни тужилац у Србији одбацио кривичну пријаву Јовановићеве још 2003, дакле пре него што је Конвенција ступила на снагу у Србији, а потом су се пожалили и на застарелост јер је Зорица Јовановић сазнала за исход кривичне пријаве више од четири године пре подношења притужбе Европском суду. И сва та аргументација је потегнута (срећом и одбачена) само због чињенице да је Србија на основу пресуде морала да Јовановићеву обештети са 10.000 евра и то не због чина крађе детета, јер суд у Стразбуру то није могао да установи, већ због недостатка икаквих ваљаних информација.

Да ли је ароганција српских власти у опхођењу на тако озбиљан проблем имала утицај или су судије само озбиљно радиле свој посао, мање је битно од исхода –Европски суд правде је закључио да тај један случај не значи ништа и да ће Србија морати да предузме одговарајуће мере у случају сваког родитеља који жели да сазна истину о судбини своје нестале деце, да предузме све одговарајуће мере у потрази за истином уз доношење посебног закона који је предложио српски омбудсман и да обезбеди индивидуалну сатисфакцију свим родитељима који су у истом положају као Зорица Јовановић. За тај посао је дат рок од годину дана, а одлучено је да ће начин на који ће наша држава да реши све појединачне случајеве несталих беба оценити Комитет министара Савета Европе.

Да је држава хтела да саслуша шта омбудсман има да каже о том случају, могла је то да уради још 2010. када је објављен опсежан извештај о случајевима „несталих беба” са препорукама које су, како за НИН потврђује Саша Јанковић, и даље исте: „Када сам пре четири године завршио три поступка контроле у појединичаним случајевима који су карактеристични за причу о несталим бебама, мој закључак је био да су такав степен аљкавости у примени процедура, такав степен неусклађености документације, такав степен бахатости и лењости администрације да уради оно што треба и проток времена створили ситуацију у којој нико не може да тврди да неко дете није украдено. Због тога је потребно донети посебни закон којим се дају специфична истражна овлашћења неком новом телу, које би морало да има снажна истражна овлашћења да утврди истину и да буде довољно независно да родитељи прихвате његову оцену као веродостојну и тачну. Закон, јер се не могу подзаконским актима дати истражна овлашћења и тешко је веровати да ће тело које је формирано унутар Владе, одлуком Владе и које је састављено од оних органа управе који би требало да су спречили да проблем уопште настане, имати довољан кредибилитет“.

Уместо да се било шта предузме, Влада је сачекала да истекне законски рок који нам је суд у Стразбуру дао а да у међувремену чак није ни новчано обештетила родитеље који траже истину, а којих у овом трнутку има око 3.000. Након тога је затражила одлагање пресуде, добила три месеца и потрошила их 9. децембра, а уместо истине је приложила обећање – не постоји никакав разлог за панику јер ће до 15. децембра формирати комисију која ће све то средити. А та „независна” комисија ће бити толика јака и релевантна да јој није потребан закон на коме и наши стручњаци и ЕУ инсистирају, већ ће послужити и неки подзаконски акт. И тек када је све то већ смишљено, заштитнику грађана је послат писмени позив од стране Министарства правде да присуствује састанку на коме ће се разговарати о формирању комисије на основу „већ направљеног државног плана који су правили релевантни државни органи”, чиме му је предочено да ни он, ни његов извештај, ни његов предлог да се донесе закон не спадају у ту категорију „релевантних”.

А да ли у њих спадају родитељи „несталих беба” питали смо Владимира Чичаревића, председника Удружења родитеља несталих беба Србије, јединог удружења које је ове године добило пријем у Комитет за људска права у згради УН, на коме је одржало трибину о антибеби трафикингу.

„Упознат сам преко медија да ће се формирати комисија, за сада немам информације шта се дешава и ко је у тој комисији. Оно што могу да потврдим јесте да сам на састанку са министром здравља Златибором Лончаром разговарао о теми крађе беба и да ми је речено да ће представници Удружења бити позвани у независну комисију којој ће претходити састанак министарстава правде, здравља и полиције. Нисмо позвани на састанак, позвана је група родитеља која нам је непозната а која је предложила закон који је у Скупштини одбијен. Разлог томе је јер сам лично министру здравља документовао спорну и контроверзну документацију коју издају болнице и матичне службе, затим како то треба решити и на који начин долазимо до украдене деце! Да будем јасан, од те комисије апсолутно неће бити ништа и покушаће да замажу очи грађанима. Не иде у прилог држави да разбије ланац крађе беба јер то посао без улагања. Цена беба се креће од 15.000 до 45.000 евра”, каже Чичаревић.

Наш саговорник напомиње да је по процени Удружења „нестало” између 6.000 и 10.000 беба и да нису тачне приче да се то дешавало само пре неколико деценија, како то покушавају да представе власти, већ да им је последњи случај пријављен пре седам месеци и да поседују још један од пре два месеца, али да он још увек није документован.
Такође, да су у 42 случаја, путем ДНК анализе успели да уђу у траг већ одраслој деци, али да је наше тужилаштво одбило те доказе уз образложење да су анализе рађене на приватним клиникама.

И док се код нас ти подаци још увек гледају са скептицизмом, у Немачкој су обелодањени као једна од највећих европских трафикинг афера. Прво је неколико недеља Други програм државне телевизије емитовао прилог о крађи беба у Србији, да би прошле недеље угледан лист Цајт дао опсежну анализу изневши сумње Удружења родитеља несталих беба да се ради о добро организованом послу у ком постоји много карика: лекара, бабица, чистачица у болницама, запослених у Центрим за социјални рад, чиновника који прекрајају матичне књиге... А ове наводе су поткрепили примером Мире Добросављевић која је на 18. рођендан наводно преминулог сина, добила писмо у ком се позива да се упише у бирачки списак и која тврди да је идући за овим податком установила да је он жив и да је са новом породицом отишао у САД.

Комисија коју Влада најављује би, једном, требало да да одговор на сва та питања и све те сумње. Можда ће то и урадити, али ипак остаје нејасно зашто се толико чекало, зашто смо дозволили да се пробију сви рокови на које смо се обавезали и зашто је тај „државни план” урађен у тајности и није прошао ни кроз какву јавну расправу. И зашто формирање комисије и даље касни?
Министри правде и здравља су након истека свих рокова ипак одлучили да предложе доношење lex spacialis поводом случаја несталих беба.

Сандра Петрушић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар