Kad nećeš da rešiš, formiraš komisiju

Foto shutterstock

Kada je u martu prošle godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu objavio odluku da je Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život Zorice Jovanović jer joj nikada nije dala valjani odgovor šta se dogodilo sa njenom tek rođenom bebom, afera nestalih beba je konačno dobila i neophodni međunarodni karakter. Da nije, teško je poverovati da bi državni organi učinili išta po pitanju sumnje da u Srbiji već decenijama novorođenčad umiru, a da roditelji ne dobijaju ni tela, ni obdukcione nalaze. Još manje bi najvljivala formiranje spektakularne komisije koja će sve rešiti, jer koliko joj se nije rešavalo najbolje potvrđuje način na koji se Srbija (konkretno prethodna postavka aktuelne vlade) suprotstavila odluci Strazbura: prvo su osporili nadležnost Međunarodnog suda pravde jer je javni tužilac u Srbiji odbacio krivičnu prijavu Jovanovićeve još 2003, dakle pre nego što je Konvencija stupila na snagu u Srbiji, a potom su se požalili i na zastarelost jer je Zorica Jovanović saznala za ishod krivične prijave više od četiri godine pre podnošenja pritužbe Evropskom sudu. I sva ta argumentacija je potegnuta (srećom i odbačena) samo zbog činjenice da je Srbija na osnovu presude morala da Jovanovićevu obešteti sa 10.000 evra i to ne zbog čina krađe deteta, jer sud u Strazburu to nije mogao da ustanovi, već zbog nedostatka ikakvih valjanih informacija.

Da li je arogancija srpskih vlasti u ophođenju na tako ozbiljan problem imala uticaj ili su sudije samo ozbiljno radile svoj posao, manje je bitno od ishoda Evropski sud pravde je zaključio da taj jedan slučaj ne znači ništa i da će Srbija morati da preduzme odgovarajuće mere u slučaju svakog roditelja koji želi da sazna istinu o sudbini svoje nestale dece, da preduzme sve odgovarajuće mere u potrazi za istinom uz donošenje posebnog zakona koji je predložio srpski ombudsman i da obezbedi individualnu satisfakciju svim roditeljima koji su u istom položaju kao Zorica Jovanović. Za taj posao je dat rok od godinu dana, a odlučeno je da će način na koji će naša država da reši sve pojedinačne slučajeve nestalih beba oceniti Komitet ministara Saveta Evrope.

Da je država htela da sasluša šta ombudsman ima da kaže o tom slučaju, mogla je to da uradi još 2010. kada je objavljen opsežan izveštaj o slučajevima nestalih beba sa preporukama koje su, kako za NIN potvrđuje Saša Janković, i dalje iste: Kada sam pre četiri godine završio tri postupka kontrole u pojediničanim slučajevima koji su karakteristični za priču o nestalim bebama, moj zaključak je bio da su takav stepen aljkavosti u primeni procedura, takav stepen neusklađenosti dokumentacije, takav stepen bahatosti i lenjosti administracije da uradi ono što treba i protok vremena stvorili situaciju u kojoj niko ne može da tvrdi da neko dete nije ukradeno. Zbog toga je potrebno doneti posebni zakon kojim se daju specifična istražna ovlašćenja nekom novom telu, koje bi moralo da ima snažna istražna ovlašćenja da utvrdi istinu i da bude dovoljno nezavisno da roditelji prihvate njegovu ocenu kao verodostojnu i tačnu. Zakon, jer se ne mogu podzakonskim aktima dati istražna ovlašćenja i teško je verovati da će telo koje je formirano unutar Vlade, odlukom Vlade i koje je sastavljeno od onih organa uprave koji bi trebalo da su sprečili da problem uopšte nastane, imati dovoljan kredibilitet.

Umesto da se bilo šta preduzme, Vlada je sačekala da istekne zakonski rok koji nam je sud u Strazburu dao a da u međuvremenu čak nije ni novčano obeštetila roditelje koji traže istinu, a kojih u ovom trnutku ima oko 3.000. Nakon toga je zatražila odlaganje presude, dobila tri meseca i potrošila ih 9. decembra, a umesto istine je priložila obećanje ne postoji nikakav razlog za paniku jer će do 15. decembra formirati komisiju koja će sve to srediti. A ta nezavisna komisija će biti tolika jaka i relevantna da joj nije potreban zakon na kome i naši stručnjaci i EU insistiraju, već će poslužiti i neki podzakonski akt. I tek kada je sve to već smišljeno, zaštitniku građana je poslat pismeni poziv od strane Ministarstva pravde da prisustvuje sastanku na kome će se razgovarati o formiranju komisije na osnovu već napravljenog državnog plana koji su pravili relevantni državni organi, čime mu je predočeno da ni on, ni njegov izveštaj, ni njegov predlog da se donese zakon ne spadaju u tu kategoriju relevantnih.

A da li u njih spadaju roditelji nestalih beba pitali smo Vladimira Čičarevića, predsednika Udruženja roditelja nestalih beba Srbije, jedinog udruženja koje je ove godine dobilo prijem u Komitet za ljudska prava u zgradi UN, na kome je održalo tribinu o antibebi trafikingu.

Upoznat sam preko medija da će se formirati komisija, za sada nemam informacije šta se dešava i ko je u toj komisiji. Ono što mogu da potvrdim jeste da sam na sastanku sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom razgovarao o temi krađe beba i da mi je rečeno da će predstavnici Udruženja biti pozvani u nezavisnu komisiju kojoj će prethoditi sastanak ministarstava pravde, zdravlja i policije. Nismo pozvani na sastanak, pozvana je grupa roditelja koja nam je nepoznata a koja je predložila zakon koji je u Skupštini odbijen. Razlog tome je jer sam lično ministru zdravlja dokumentovao spornu i kontroverznu dokumentaciju koju izdaju bolnice i matične službe, zatim kako to treba rešiti i na koji način dolazimo do ukradene dece! Da budem jasan, od te komisije apsolutno neće biti ništa i pokušaće da zamažu oči građanima. Ne ide u prilog državi da razbije lanac krađe beba jer to posao bez ulaganja. Cena beba se kreće od 15.000 do 45.000 evra, kaže Čičarević.

Naš sagovornik napominje da je po proceni Udruženja nestalo između 6.000 i 10.000 beba i da nisu tačne priče da se to dešavalo samo pre nekoliko decenija, kako to pokušavaju da predstave vlasti, već da im je poslednji slučaj prijavljen pre sedam meseci i da poseduju još jedan od pre dva meseca, ali da on još uvek nije dokumentovan.
Takođe, da su u 42 slučaja, putem DNK analize uspeli da uđu u trag već odrasloj deci, ali da je naše tužilaštvo odbilo te dokaze uz obrazloženje da su analize rađene na privatnim klinikama.

I dok se kod nas ti podaci još uvek gledaju sa skepticizmom, u Nemačkoj su obelodanjeni kao jedna od najvećih evropskih trafiking afera. Prvo je nekoliko nedelja Drugi program državne televizije emitovao prilog o krađi beba u Srbiji, da bi prošle nedelje ugledan list Cajt dao opsežnu analizu iznevši sumnje Udruženja roditelja nestalih beba da se radi o dobro organizovanom poslu u kom postoji mnogo karika: lekara, babica, čistačica u bolnicama, zaposlenih u Centrim za socijalni rad, činovnika koji prekrajaju matične knjige... A ove navode su potkrepili primerom Mire Dobrosavljević koja je na 18. rođendan navodno preminulog sina, dobila pismo u kom se poziva da se upiše u birački spisak i koja tvrdi da je idući za ovim podatkom ustanovila da je on živ i da je sa novom porodicom otišao u SAD.

Komisija koju Vlada najavljuje bi, jednom, trebalo da da odgovor na sva ta pitanja i sve te sumnje. Možda će to i uraditi, ali ipak ostaje nejasno zašto se toliko čekalo, zašto smo dozvolili da se probiju svi rokovi na koje smo se obavezali i zašto je taj državni plan urađen u tajnosti i nije prošao ni kroz kakvu javnu raspravu. I zašto formiranje komisije i dalje kasni?
Ministri pravde i zdravlja su nakon isteka svih rokova ipak odlučili da predlože donošenje lex spacialis povodom slučaja nestalih beba.