Jasna melanholija

Verovatno je najinteresantnija stvar sa godišnjicom Nušićevog rođenja prosta i očigledna činjenica da je on trenutno, baš kao i u proteklim decenijama, društveno najangažovaniji i najkritičkiji autor koga imamo. Sve te predstave koje smo videli ove godine, a bilo ih je prilično, pokazale su da se malo šta promenilo kako u našem mentalitetu tako i u našoj svakodnevici, ali van tih depresivnih zaključaka, najvažnije je da se malo šta promenilo u samom Nušiću, njegova reč ostala je živa, ubojita i na kraju krajeva neodoljivo smešna.

Druga je stvar sa proslavom Velikog rata. Manje pompezno no što je to bio slučaj sa proslavom Milanskog edikta, svečarsko raspoloženje je ipak bilo na visini, te je dalo nekoliko predvidljivih prigodnih igrokaza (Srpska trilogija Narodnog pozorišta Beograd, Prah i pepeo lazarevačkog Puls teatra i Užičkog pozorišta) ali i jedan zanimljiv pokušaj 1915 Narodnog pozorišta. Za predstavu Srpska trilogija vezana je i verovatno medijski najživlja pozorišna polemika koju je započela svojom kritikom Ana Tasić u Politici, a koja se kasnije proširila i na ostale medije i u kojoj su učestvovali mnogobrojni značajni pozorišni poslenici.

Kad smo već kod kritičara, verovatno najoriginalnija ideja godine bila je Kritičarski karavan u organizaciji Udruženja pozorišnih kritičara Srbije i Ministarstva kulture i informisanja. Sama činjenica da su neka od provincijskih pozorišta dobila i po četiri kritike u vodećim državnim medijima dovoljno govori sama za sebe, te pokazuje kako se decentralizacija uz dobru volju i malu pomoć lako sprovodi. U političkim previranjima koja su u domenu kulture uvek izuzetno osetljiva došli smo do situacije da gotovo sva prestonička pozorišta vode glumci. Šta će nam to doneti u narednoj sezoni ostaje da se vidi.

Ipak, u bilo kom godišnjem sumiranju najjačih utisaka doći ćete do zaključka da su dve velike smrti obeležile ovu pozorišnu godinu. Marija Crnobori, legendarna glumica koja je pasionirano pratila sve što ima veze sa teatrom i jedinstveni Jovan Ćirilov, verovatno jedna od najznačajnijih ličnosti domaćeg pozorišta u proteklih nekoliko decenija. Van svih njihovih zasluga, a one su ogromne, činjenica je da su i gospođa Crnobori i Ćirilov obeležili pozorišni život pre svega svojom prisutnošću. Samo će ljubitelju pozorišta biti jasna melanholija izazvana saznanjem da više neće sretati gospođu Crnobori po premijerama, kao i bolna činjenica i koliko je čudno i nestvarno da će BITEF postojati i bez Ćirilova. Ako je za utehu, neće biti zaboravljeni.

Najbolje predstave u 2014.

Neoplanta
po romanu Lasla la Vegela, Pozorište Ujdeki Sinhaz, režija: Andraš Urban

Majka Hrabrost i njena deca
Bertold Breht, Narodno pozorište Beograd, Režija: Ana Tomović

Knjiga Druga
Branislava Nušića, Narodno pozorište Beograd, Režija: Anđelka Nikolić

Avgust u okrugu Osejdž
Trejsi Lets, Atelje 212, Režija: LJiljana Todorović

Mali mi je ovaj grob
Biljane Srbljanović, Hartefakt i Bitef teatar, Režija: Dino Mustafić