Šta mi znači NIN-ova nagrada

Bila je to godina 1987. i kao volonteru u biblioteci bile su mi dostupne prazne bibliotečke signaturne kartice (papirne, ne elektronske). Sedeo sam do kasno popodne - ovo pišem prvi put javno - i ubacivao kartice u pisaću mašinu. Pisao sam: Ime autora: Aleksandar Gatalica; Delo: ,,Linije života”; Godina objavljivanja 1987; Ninova nagrada 1988; Treće izdanje, popravljeno i dopunjeno, i tako dalje... Ko zna koliko takvih kartica sam ispisao i potom ih bacio. Jednu sam, čini mi se, sačuvao, ali danas u svojoj traljavoj arhivi ne mogu da je pronađem. Još tada sam shvatao da je Ninova nagrada vododelnica od koje sudbina pisca ide ili ka klasičnom kanonu, ili ka tihom zaboravu (ako je ne dobije). Ali, da se vratimo u 1987. Te godine Ninovu nagradu je dobio Voja Čolanović za roman ,,Zebnja na rasklapanje”. Koliko mi je samo, tada, delovala udaljena mogućnost da se ja umešam u trku sa takvim nedostižnim veličinama, ali... Ali, godine su, kako veli Kiš, počele ludo da teku kroz klepsidru peščanog časovnika i 1993. objavio sam ,,Linije života”; već 1995. štampao sam roman ,,Naličja” i – dospeo prvi put do najužeg izbora za Ninovu nagradu. Predsednik žirija bio je Petar Pijanović, dobitnik te godine: Svetlana Velmar-Janković. Ali, zašto ja na ovaj emotivni uvod trošim novinski papir? Hoću ličnim iskustvom da posvedočim koliko je Ninova nagrada važna. Ona je, ponekad mi se čini, važnija i od samog NIN-a. Ilustrovaću to jednim primerom. Kada smo bili zajednička Jugoslavija, Ninova nagrada za roman bila je, kao i danas, kruna književnog stvaralaštva. Poslednja jugoslovenska, i to dobitnica, bila je Dubravka Ugrešić za ,,Forsiranje romana reke” za 1988. Posle smo se rasturili, podelili, dezintegrisali, ali Ninova nagrada za roman godine ostala je - kao i sam nedeljnik NIN - naša, srpska svojina. A kako je samo ta nagrada nastavila da radi za dobrobit srpske literature: godina 1993, dobitnik Radoslav Petković i roman ,,Sudbina i komentari”, godina 1994, dobitnik Vladimir Arsenijević za roman ,,U potpalublju”, godina 1995, dobitnica Svetlana Velmar-Janković i roman ,,Bezdno”, godina 1996, dobitnik David Albahari za roman ,,Mamac”... Sve sama klasična dela srpske literature! A šta je sa onima koji su se odvojili od Ninove nagrade? U Crnoj Gori ostala je najveća ,,Trinaestojulska nagrada”, u Hrvatskoj Nagrada ,,Danica hrvatska”, u Sloveniji ,,Prešernova nagrada”, ali bez omalovažavanja, ove nagrade dodeljuju se za državni doprinos. Dobijaju ih i pisci, ali nijedno od tih odličja ne pravi tektonski poremećaj, cunami na knjižarskom tržištu, pometnju među čitaocima, kao što to i danas čini Ninova nagrada. Ovaj tekst pišem razmišljajući i o tome kako su i Oto Horvat i Filip David i David Albahari, finalisti ovogodišnje Ninove nagrade, već uzidali svoju slavu u nevidljivo zlato ove nagrade, baš kako je to bilo i prošlih godina. Našeg ,,Bukera” za 2014. dobio je Filip David, i niz se, eto, nastavlja na najbolji način. Ali, bilo je, kazaće neko, promašaja, danas potpuno zaboravljenih pisaca; bilo je da nagrada nije dodeljena 1959. Miodragu Bulatoviću za roman ,,Crveni petao leti prema nebu”; bilo je da se komitetski romani dostavljaju žiriju pred Novu godinu, i to u rukopisu, uz ,,majke mi” biće štampani; bilo je, i nemojmo se zavaravati, ima i danas, raznih pritisaka na žiri i njegovog manjeg ili većeg kalkulantstva, ali kada se sve slegne: i pokojni pisci i njihova živa dela iz prošlosti, i današnji pisci i njihova dela o kojima se priča, kada se zaborave pomalo smešnotužne storije kad su pisci pretili žiriju, vraćali nagrade, ili obećavali da će se samoubiti ako im se nagrada ne dodeli - ostaje ona zlatna prašina koja i danas može da zavrti pamet nekom mladom piscu koji možda radi uveče kao knjižničar-volonter i zamišlja svoju knjigu na tom ,,ninovskom” pijedestalu i kad se malo zanese, već počinje da drži govor... Voleo bih da sam prava gatalica i krenem sa nekom lampom-čudovitkom od ulice do ulice i pogledam te današnje dvadesetpetogodišnjake koji će kroz dve decenije biti dobitnici Ninove nagrade; da im danas osmotrim rukopise prvih knjiga i kažem im: ti si pisac, iako nisi objavio još nijednu knjigu! Voleo bih da takve pisce ne pronalazim samo u Beogradu, pa ni u Nišu ili Kragujevcu, već po malim mestima Srbije, pa i izvan Srbije, svuda gde se piše na srpskom jeziku. Istinski bih voleo da na njih nailazim i u svim mestima gde se piše i sada drugim jezicima koje i dalje potpuno razumemo, ali uprkos tome ne bih voleo da Ninova nagrada postane postjugoslovenska. Ne zbog konkurencije. Ta, svako otvaranje vidika i novi vetar samo doprinose jačanju i srpske književnosti, već stoga što se bojim da Ninova nagrada ne bi u Sarajevu ili Zagrebu napravila takav zemljotres kao što to čini u Beogradu. Bojim se, štaviše, da bi bila ignorisana, omalovažavana i da u godini kada bi bila dodeljena piscu u Splitu ili Podgorici ona ne bi napravila odlučujući uticaj ni u zemlji dobitnika, ni u Srbiji. A odlučujući uticaj su dve najvažnije reči koje treba da se vežu uz Ninovu nagradu. Da nije bilo prvih velikih dobitnika Ninove nagrade (Ćosić, Davičo) ne bi bilo velikih ,,ninovaca” sedamdesetih godina 20. stoleća (Kovača, Kiša, Ugrinova, Selenića, Tišme). Bez ovih veličina iz sedamdesetih ne bi bilo velikih ,,ninovaca” osamdesetih i devedesetih 20. veka (Pavić, Danojlić, Petković), bez kojih, opet, ne bi bilo velikih dobitnika ove nagrade u 21. stoleću (Goran Petrović, Miro Vuksanović, Vladimir Pištalo, Svetislav Basara). Bez svih mojih prethodnika sasvim sigurno ne bi bilo ni mene kao pisca, ni ,,Velikog rata” i ako je, neko nevidljiv, meni čestitao 2013, onda su to bili moji prethodnici ,,ninovci”; i ako sam ja u tom času nekom slao poljupce, ruku podižući ka nebu, onda je taj pozdrav bio upućen njima. Gospodo, to se zove tradicija, i ona se stiče napornim radom i nikako drukčije, i to ne bilo kakvim napornim radom, već napornim trudom generacija. Zbog toga imam prava da na ovom mestu - baš u tmurnoj 2015. u kojoj se ne vidi ekonomski izlaz iz tunela - kažem da sam ponosan što sam srpski pisac i da je srpska književnost nešto najbolje što smo u poslednjih četvrt veka svakovrsne državne, društvene i moralne kalvarije, imali. A, ako ovaj tekst čitaju mladi pisci, neka nađu stare bibliotečke kartice i neka slobodno na njima ukucaju ime autora (svoje), roman (svoj prvenac) i nek hitro dopišu ,,Ninova nagrada” - već za sledeću godinu. Šta ima tu da se čeka. Ko Ninovu nagradu ne dobije kao mlad pisac najpre u svojoj glavi, neće shvatiti kakvom naporu i pogibelji treba da se izloži kad stasa i kada se od njega bude očekivalo da roman kojim će je osvojiti stvarno i napiše