Bekstvo iz fatalnog zagrljaja

Foto iz arhive Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Reklo bi se da medijska mašinerija nije bila na visini zadatka kada se, prošle jeseni, Žerar Depardje, svetska glumačka legenda francuskog porekla s ruskim državljanstvom, u Beogradu družio sa premijerom Aleksandrom Vučićem. Tada je, nekim čudom, propušten trenutak za lansiranje teze o sličnosti Vučića i Josipa Broza Tita, koja je nedugo potom promovisana sa obrazloženjem pronađenim u navodnoj sličnosti u međunarodnom ugledu Vučićeve Srbije i Titove Jugoslavije.

Tačno je, doduše, da jedan Depardje nije isto što i brojni predstavnici kulturne elite sa kojima je Tito provodio opuštene trenutke. S druge strane, kasnijem proturanju poređenja dvojice političkih vođa nije smetala činjenica da ima i neke razlike u međunarodnom položaju zemlje koja i dalje ne uspeva da, makar za pelcer, otvori neko poglavlje pregovora sa Evropskom unijom i nekadašnje Jugoslavije na čije su poteze, u (prethodno) hladnoratovsko doba budno motrili i na Istoku i na Zapadu... znajući, pritom, da, kao što danas koriste štap, poželjno ponašanje podstaknu i nagrade sasvim opipljivim šargarepicama.

Za navođenje građanstva na zaključak o sličnosti aktuelnog premijera sa vođom iz perioda kad se bolje živelo, reklo bi se na prvi pogled, kulturni teren bio bi primereniji od političkog, jer bi se, možda, lakše izbegle asocijacije o nekim drugim zajedničkim crtama. Kao što je, recimo, bezobalna moć koju obojica glavnih junaka svoga doba poseduju.

Ili su, ipak, propagandni eksperti zaista bili dalekovidiji od površnih posmatrača? Pa su, dok se Depardje divio maketi mogućeg budućeg Beograda na vodi, svesno izbegli poređenja s Titom i to ne samo zbog nezgodnih asocijacija na političke progone zbog nepodobnih ideja i umetničkih dela u vreme kad su se ljudi delili na radnike, seljake i poštenu inteligenciju, već zato što bi, dovođenjem na teren povezanosti kulture i politike, neko mogao primetiti pojavu koja Vučiću možda toliko i ne ide u korist. Za razliku od nekadašnje spremnosti za politički angažman, bilo u smislu pomaganja promocije određene opcije, bilo u cilju otpora centru moći koji tu istu moć zloupotrebljava, ovdašnja intelektualna i kulturna elita danas čast izuzecima i te kako izbegava čak i udisanje istog vazduha u prostoru u kome se nalaze političari. Taj zaključak, doduše, ne važi u slučaju da je sadržina pojma kulturna elita u vremenu tranzicije reformisana tako da je sada čini ona vrsta estradnih zvezda koje ukrašavaju tabloide. Tačnije, njihove delove nenaseljene političkim vedetama.



Dvostruki je mač, dakle, poređenje s Titom, koja god da je oblast u pitanju. Ipak, ni posprdna sećanja na bravara i tamne mrlje iz njegovog vremena ne mogu poništiti činjenicu da je čovek na čiji su grob nekadašnji radikali kidisali s glogovim kocem u ruci, lestvicu u oblasti saradnje sa kulturnom elitom postavio zaista visoko. Simon Sinjore, Iv Montan, Sofija Loren, Elizabet Tejlor, Vivijen Li, Orson Vels, Ričard Barton, Lorens Olivije... Svi oni iz neposredne blizine proveravali su priče o harizmi tajanstvenog komunističkog vođe koji je, osim uspešnog plivanja u međunarodnim političkim vodama, imao vremena da odgleda skoro 9.000 filmova (tačnije, 8.801, prema evidenciji vođenoj od 15. marta 1949. do 16. januara 1980) i pride da nauči da svira klavir. Pa onda skoro čitava jugoslovenska filmska i muzička prva liga, koju je nemoguće i pobrojati od Bate Živojinovića, Miodraga Petrovića Čkalje i LJube Tadića, preko Gertrude Munitić i Tereze Kesovije, do Esme Redžepove koja je za NIN nedavno govorila o državnim poslovima u kojima je Titu pomagala. Druže Tito, mi ti se kunemo, pevao je Zdravko Čolić, a Đorđe Balašević se hvalio kako je video Tita maršala... Da ne govorimo o činjenici da je sam Tito u dnevniku, beležnici od oko 90 strana koje je ispisivao od početka novembra do sredine februara 1951, naveo i spisak knjiga koje je čitao, dokazujući i tako da njegova ljubav prema umetnosti nije bila samo propagandni trik.

Kao veliki bonvivan,Tito je koketirao sa svetskim zvezdama, a imao je najviše poverenja u Krležu, što se kulture tiče. Kao hedonista, voleo je da ga umetnici uveseljavaju, kaže sociolog Ratko Božović, ali podseća i na drugu stranu medalje. Istovremeno, u Titovo vreme bilo je najviše zabrana, jer sve što nije podupiralo koncept kult-ura bilo je sumnjivo. Beketov Godo je posle Krležine sugestije skinut sa reperotara. Satira je utihnula posle Jeretičke priče Branka Ćopića. Tito je izjavio da Ćopić laže! Predstava Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića zabranjena je 1969. U Galeriji Kulturnog centra Beograda, skinuta je izložba Miće Popovića, zbog portreta vladarajućeg para, 1974. Bilo je peripetija i oko komada Ka-pe dole, 1986, zbog aluzija na vladajuću partiju i vladajući par; Stamenkovićeva kritika je razlog što se NIN u rotaciji zaustavlja, a 26.000 primeraka distribuira se samo u unutrašnjost. Popovićev komad Druga vrata levo, ne prolazi Savet Ateljea, takođe 1986. godine. U to vreme postradao je i fimski crni talas. Zabranjeni su filmovi Zaseda Živojina Pavlovića i Rani radovi Želimira Žilnika. Mirku Kovaču je zbog romana Gubilište oduzeta nagrada Milovan Glišić u Valjevu. Dakle, iza sjaja reflektora i socijalističke kič-parade sa glamurom poznatih, krila se duboka represija prema svemu što je imalo kritički diskurs.



Posle Tita, ispostavilo se, nije bio Tito. Nastupilo je tmurno ratno doba, koje, ipak ili baš zato, nije karakterisao odmak kulturnjaka od političkog aktivizma, uočljiv u današnjem uvodu u bolju budućnost koja dolazi za dve godine. Najpre se odjekivalo i reagovalo. Čuvena rubrika koja je u Politici izlazila u periodu od jula 1988. do sredine marta 1991, i u kojoj se istakao značajan broj javnih ličnosti tog vremena, imala je, kako su zaključili sociolog Aljoša Mimica i istoričarka Radina Vučetić, autori studije Vreme kada je narod govorio, presudan uticaj u indoktrinaciji javnog mnjenja. Politikina rubrika predstavlja neizbrisiv trag nečasne uloge intelektualca u izgradnji etničkih stereotipa, raspisivanju javne mržnje i reviziji istoriografije, ocenili su Mimica i Vučetićeva. Ciljevi rubrike u dlaku su se poklapali sa delom programskog govora Slobodana Miloševića na Kosovu polju 24. aprila 1987, dodaju autori studije i još kažu da su u stvaranju društvenog ambijenta u kojem je bila moguća pojava rubrike Odjeci i reagovanja, značajnu ulogu imale i kulturne i naučne institucije, Srpska pravoslavna crkva i istaknuti javni radnici .

Milošević nije bio sklon koketiranju sa kulturom. Ali su, nažalost, kulturnjaci let u njegov zagrljaj obasjani idejom nebeske Srbije o kojoj su u vreme Tita sanjali, kaže Božović. Miloševića prate nacionalistički orijentisani intelektualci. Oni su, u stvari, dali intelektualnu potporu za rat. Kao samozvani advokati nacije, mnoštvo intelektualaca je bez ikakve odgovornosti podržavalo šovinistički primitivizam i političko ludilo. Milošević ih je koristio ali se sa njima, uglavnom, nije fotografisao. Mnogo više se oslonio na uticaj estrade i turbo-folka koji je postao primer za izučavanje uticaja lake zabave na anesteziranje biračkog tela. Ta formula ostaće do danas delotvorna.

I bez uzimanja u obzir doprinosa estradnih radnika, nemoguće je u jednom novinskom osvrtu na odnose politike i ljudi iz kulturnog miljea pomenuti sve one umetnike i intelektualce koji su, tih godina, imali poslaničke mandate ili se za njih borili ili su na neki drugi način (proglasi, peticije) pokušavali da vrše uticaj na političke tokove. Neke je, ipak, nemoguće zaobići: jedan značajan otpadnik iz Brozovog vremena pisac i nekadašnji Titov saputnik na čuvenom Galebu, Dobrica Ćosić, doživeo je veliki politički uspon, u vidu izbora na poziciju predsednika SRJ, ali i odgovarajuće brz pad, uz presudnu podršku Vojislava Šešelja i njegovih saradnika, danas najmoćnijih ljudi Srbije. Ipak, time se nije iscrpla politička uloga oca nacije čiji su saveti i ideje nastavili da imaju ogroman uticaj na političke lidere raznih boja.



Jedan drugi pisac Vuk Drašković, godinama je bio glavni lider Miloševićeve opozicije, a brojne njegove književne kolege i drugi umetnici imali su istaknute uloge u različitim oblicima protesta, počev od devetomartovskog osvajanja balkona Narodnog pozorišta 1991, preko protesta 1996/97, do konačnog petooktobarskog prevrata. Potreba za pružanjem otpora nedemokratskom režimu umela je da u drugi plan potisne njihove različite, često suprotstavljene političke stavove.

Ratko Božović kaže da je naspram buke i štetočinstva koje prepoznaje u delovanju nacionalističke inteligencije, mala grupa intelektualaca okupljena oko Beogradskog kruga na čelu sa Radomirom Konstatinovićem, bila na suprotnoj strani, izrazito protiv ratne politike. On podseća da je veliki deo intelektualaca, posebno umetnika, koji se našao u blizini opozicije ili u samoj opoziciji, činio sve što je bilo u njihovoj moći da se sruši autoritarni sistem. Intelektualci su bili najviše zaokupljeni idejama građanskog društva, slobode i demokratije. Čini mi se da je status oponenta Miloševiću i umetnička ekspresija u formulisanju protesta, u to vreme davala atraktivnost opozicionoj politici i doprinela rušenju režima, kaže Božović.

Mnogi su se tada suočili sa novim izazovima, u vidu ambasadorskih i drugih prestižnih mesta, učešća u projektima, saradnje sa fondovima i drugih vrsta aranžmana koje hoće da dekoncentrišu čoveka i pomere mu fokus pažnje. Zato Božović ocenjuje da se politika pokazala kao surova kradljivica tuđeg ugleda i značaja, najveća trošačica tuđih biografija, kojih je, nažalost, na srpskom političkom tržištu uvek bilo poprilično.

Kad sve sabere i oduzme, Božović uočava da se ta krađa identiteta odvijala uz jasne specifičnosti: Titoistička vladavina uspostavila je podaništvo, ali i otpor. Miloševićevo svevlašće izbacilo je na površinu nacionalistički talog agresivnog tanatosa, ali i podstakla polet stvaralačkog erosa. Danas, nažalost, atmosferu međuzavisnosti kultura-politika određuju intelektualna apatija, rezignacija i beznađe.

I ako su, dodaje, devedesete u politiku uvukle intelektualce svih profila, dvehiljadite mahom umetnike, s novom vlašću stigla je i velika oseka. Podrška narodnjačkoj vlasti manje-više stiže iz prostora zabave, naspram koje, paradoksalo, trijumfalizam vlasti prati sveopšte osećanje gubitništva, ogorčenosti i depresije. Sužen prostor za javnu debatu, koja je doživela potpuni debakl, politiku čini neatraktivnom oblašću, u kojoj treba da se aplaudira, a ne da se misli i reaguje.



Možda će u budućnosti i taj, zabavljački deo javne scene, doći do nekog zaključka na tragu čuvene dijagnoze koju je dao Rambo Amadeus: Mislim se, ko se mota oko politike, ne zna osnovne zakone balistike, pod kojim uglom letiš u nebesa, pod tim te čeka hladna Trebjesa. Ali to nikako ne znači da će priča o odnosu politike i kulture, sada transformisana u hroniku odnosa politike i zabavljačke scene, biti obesmišljena. Zar ne bi moglo doći do obrnutog procesa totalnog preseljenja političara u estradne vode? U tome su su, uostalom, mnogi već oprobali, a samo je Ivica Dačić briljirao. Za sada.