Sudbina Balkana zavisi od sukoba Rusije i Zapada

Jedan od najuticajnijih savremenih mislilaca na svetu, lingvista, filozof, profesor Masačusetskog univerziteta za tehnologiju, Noam Čomski, istovremeno i član Srpske akademije nauka i u Odeljenju društvenih nauka, ovdašnjoj javnosti najpoznatiji je po tome što je bezrezervno kritikovao NATO bombardovanje Jugoslavije, što je dodatno pojačalo humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji.

Otkako je oštro progovorio o Vijetnamskom ratu, Čomski je postao nadaleko poznat više po kritici politike i medija nego po svojim lingvističkim teorijama. Nije štedeo ni svoje kolege, američke intelektualce koji su uglavnom ćutali o spoljnoj politici Vašingtona. Sebe opisuje kao liberalnog socijalistu i simpatizera anarhosindikalizma. U ekskluzivnom intervjuu za NIN govori o sukobu u Ukrajini i novom hladnom ratu između Amerike i Rusije, terorizmu Islamske države, preovlađujućem neoliberalnom konceptu, rastućem uticaju Kine Podsećajući na njegovu izjavu datu televizijskoj stanici GRIT povodom rasnih sukoba koji su krajem minule godine potresli SAD kako su međurasni odnosi u SAD veoma malo napredovali od završetka američkog Građanskog rata i da je američko društvo veoma rasističko, intervju počinjemo upravo pitanjem o uzrocima rasne netolerancije i nemogućnosti da se realizuje doktrina postrasne Amerike.

Sjedinjene Američke Države je prošle godine pogodio talas rasnih nemira iako je prvi put u istoriji predsednik Afroamerikanac. Šta ih je, po vašem mišljenju, uzrokovalo?

Obamina pobeda je s jedne strane pokazala da su se rasne predrasude smanjile u velikom segmentu populacije, uglavnom mlađem, što je dobar znak. Međutim, istovremeno je pojačala rasne predrasude u nekim drugim segmentima. Nema drugog objašnjenja za vrlo očiglednu strastvenu mržnju prema Obami. Protesti se najviše fokusiraju na policijsko nasilje prema Afroamerikancima, koje je, nažalost, vrlo stvarno. Koreni tog nasilja sežu duboko u američku istoriju i na njih ne bi trebalo podsećati, iako svakako nisu prevaziđeni.

Administracija u Vašingtonu je predsedniku Obami dala dozvolu da povede rat protiv Islamske države. Kako će ovaj rat izgledati i da li je kopnena invazija jedna od mogućnosti?

Čini se da u bližoj budućnosti nema mnogo izgleda za kopnenu invaziju protiv Islamske države. Komentatori generalno ističu da je politika SAD prema Islamskoj državi nekoherentna. Glavna državna sila koja se protivi Islamskoj državi je Iran, kojeg SAD smatraju za neprijatelja. Glavne kopnene snage koje se bore protiv Islamske države su Kurdi, bliski Radničkoj partiji Kurdistana (PKK), koju SAD takođe smatraju za neprijatelja. Sirija se takođe suprotstavlja Islamskoj državi, i ona je američki neprijatelj. Sve ovo pruža malo osnova za koherentnu strategiju.

Kako će se razvijati situacija na Bliskom istoku, budući da Islamska država pod kontrolom drži velike delove Sirije i Iraka?

Naprasni uspeh Islamske države je šokirao sve. Verovatno se proširila najviše što može, a trenutno se čini da nema sile koja bi mogla da je izmesti s osvojenih teritorija. Neposredna budućnost deluje vrlo mračno, s gorkim, ubistvenim, nerešenim konfliktima.

Širom sveta bukti više od 30 oružanih sukoba, na čak četiri kontinenta. U neke od najosetljivijih, poput onih u Ukrajini i na Bliskom istoku, uključene su i velike sile kao što su SAD i Rusija. Postoji li opasnost od globalnog, trećeg svetskog rata?

Ti sukobi će se izvesno nastaviti i premda je opasnost od rata stvarna, malo je verovatno da dođe do velikog oružanog sukoba. Doduše, ovo je dosta bezbedna procena, jer, ako se ispostavi da je pogrešna, neće niko ostati da nam na tu grešku ukaže.

Jedno od najvažnijih pitanja trenutno je svakako sukob u Ukrajini, zbog kojeg su brojni geostratezi trenutne odnose između SAD i Rusije nazvali novim hladnim ratom. Očekujete li da ovaj sukob eskalira i u kojem pravcu?

Obe strane su svesne opasnosti dalje eskalacije, pa nam ostaje nada da će se naći načina da se tenzije primire. Nemoguće je bilo šta predvideti.

Kako vidite budućnost Evropske unije, s obzirom na to da građani gube veru u glavne političke partije i sam evropski projekat?

Neoliberalne politike štednje za vreme recesije, sprovođene prevashodno od strane finansijskih institucija, s Nemačkom na čelu, daju katastrofalne rezultate, makar po blagostanje stanovništva, naročito u manje razvijenim državama. Gubitak vere o kojem govorite baš i nije iznenađenje. Levičarske partije u Grčkoj i Španiji, Siriza i Podemos, blizu su sticanja konkretne političke moći, a njihova politika zasniva se na suprotstavljanju neoliberalnoj ofanzivi, koja je zapravo oblik žučnog klasnog rata koji vodi krupni kapital. Evropski projekat se svakako nalazi u opasnosti, ali ima i određene vrline zahvaljujući kojima će možda i prevazići trenutne tinjajuće krize.

Šta mislite o političkim potezima Moskve i Vladimira Putina? Smatrate li da je reč o ekspanzionističkoj politici ili su takve akcije Moskve izazvane ponašanjem Zapada?

Ima svega po malo. Putin jednostavno želi da povrati ono što je Rusija imala 25 godina pre kolapsa. Zapadne politike su od tada nesumnjivo vrlo provokativne.

Amerika već duže vreme smatra da je Kina njen najveći rival u ovom veku. Kako vidite odnose između Pekinga i Vašingtona koji Kinu sve glasnije kritikuje za nacionalizam i teritorijalne pretenzije prema susednim državama?

Kina je sila u usponu, što će svakako imati važnu ulogu u međunarodnoj areni. Oslanjajući se na Šangajsku organizaciju za saradnju i neke druge inicijative, širi se na zapad i uspostavlja prevlast u primorskim i priobalnim zonama, u kojima istovremeno vodi trgovinu i gde vodi sukobe za resurse sa susednim zemljama. Važno je zapamtiti da su američko-kineski sukobi bliži Kini nego SAD, što odražava odnose dveju zemalja. Međutim, one su ekonomski povezane i važni elementi u njihovim društvima su posvećeni očuvanju postojećih odnosa. Tenzije postoje, mogu da postanu istinski zlokobne, ali je osnovano nadati se da do toga neće doći.

Jasno je da postoji globalna jagma za gorivo. Da li je moguće očekivati saveze između Rusije i Turske ili Rusije i Saudijske Arabije i kako će SAD reagovati na njih?

Neki posmatrač s Marsa bi tu jagmu posmatrao sa zapanjenošću, iz vrlo jednostavnog razloga - ako većina fosilnih goriva ne ostane u zemlji, sledi nam katastrofa, i to u bliskoj budućnosti.

Smatrate li da će Balkan ući u EU i mislite li da bi to trebalo da se desi? Verujete li da će ostati na periferiji Evrope, suočen sa zahtevima, kako Zapada, tako i Rusije?

Ne zna se ni da li će Evropska unija opstati, a rezultat trenutnog konflikta između Rusije i Zapada jednako je nepredvidiv. Sudbina Balkana će zavisiti upravo od razvoja ovih neizvesnih događaja.

Heroj našeg vremena

Noam Čomski je rođen 1928. godine u Filadelfiji. Profesor je lingvistike na Masačusetskom institutu za tehnologiju. Čomski je zaslužan za razvoj teorije o generativnoj gramatici, koja se smatra najvećim doprinosom lingvistici napravljenim u 20. veku. Kritičkim razmatranjem Skinerovog Verbalnog ponašanja, u kome je osporavao bihevioristički pristup proučavanju uma i jezika koji dominira u toku pedesetih godina, posebno je doprineo razvoju kognitivne revolucije. Čomski je član saveta Novog plamena, levičarskog časopisa na području bivše Jugoslavije. Neprekidno je politički angažovan a njegovi stavovi o politici i svetskim događajima bili su široko navođeni, publikovani i razmatrani. Zbog svojih kritika često je smatran američkim političkim otpadnikom.
Autor je više publikacija i knjiga, a pažnju ovdašnje javnosti posebno je izazvala knjiga Novi militaristički humanizam u kojoj oštro kritikuje bombardovanje Jugoslavije 1999. Prema Indeksu citata u umetnostima i humanističkim naukama iz 1992, Čomski je u periodu od 1980. do 1992. bio najviše citiran živi naučnik, i osmi najcitiraniji naučnik uopšte. Na listi koju je sastavio magazin Novi politički lider 2006. Čomski je zauzeo sedmo mesto Heroja našeg vremena.