Zatvaranje vodi Evropu ka autoritarnom konceptu

Foto Dalibor Danilović

Prva poseta Beogradu jednog od najznačajnijih mislilaca današnjice, vremešnog a duhom izuzetno mladolikog Alena Badjua, francuskog filozofa i teoretičara, nije prošla nimalo neopaženo. NJegova predavanja, tribine i konferencija za novinare u Domu kulture Studentski grad, te Studentskom kulturnom centru Novi Sad i okupiranom bioskopu Zvezda, u organizaciji Edicije Jugoslavija, privukli su veliki broj poštovalaca njegovog rada i mišljenja, što je s godinama gradio i utemeljio u desetinama i desetinama objavljenih knjiga, stručne i popularne teorije. Kao platonovac po opredeljenju i levičar po ubeđenju, Badju je u centar svog filozofskog sistema smestio četiri univerzalne i večne istine matematiku, umetnost, ljubav i politiku. Iz tog razloga, vreme koje dobijete kao ekskluzivni prostor za intervju zahvaljujući upornoj ali plodotvornoj borbi sa organizatorima njegovog dolaska, deluje poput malog blaga, ali nedovoljnog da mu se postave sva pitanja koja se tom prilikom otvore. Naravno, nijedno od navedenih gostovanja nije se završilo bez pitanja o aktuelnom stanju u Francuskoj, nakon zločina izvršenog u satiričnom časopisu Šarli ebdo, te time i mi započinjemo razgovor, pitajući ga za mišljenje ne toliko o napadu na list, koliko o njegovim posledicama:

Možemo reći da je ubistvo tolikog broja ljudi neverovatan zločin. Čist fašizam. To je zločin ideološke prirode, zločin protiv komunikacije, sa ciljem da se stvori nešto iracionalno. Da se razvije strah. I da se probudi nešto poput terora, započinje priču Alen Badju. Ali s druge strane, reakcija na taj fašistički zločin je, za mene, nejasna, opskurna i opasna. Zato mi je i drago da sam ovde a ne u Parizu (smeh). Pogotovo što nisam bio tamo tokom tog, nazovimo ga, festivala vladara. Političari su protestovali i izražavali svoje neslaganje sa zločinom, ali u svemu je bilo politike od samog početka. Treba podsetiti da politika u Francuskoj danas nije usmerena samo protiv kriminala i terorista, već i protiv svih stranaca koji dolaze iz Afrike ili Azije. U Francuskoj, nažalost, već dugo vlada politički rasizam. I to ne samo rasizam uperen protiv drugih rasa, već rasizam protiv drugih kultura, religija, običaja. I mnogi intelektualci su se priključili tom procesu, godinama unazad. Paradoks je da se iza protesta, osmišljenih u ime slobode govora i mišljenja, zapravo krije ideja da moramo da imamo samo jedno mišljenje, i samo jedan oblik mišljenja - da su naša kultura, religija i običaji najbolji, a da stranci donose loše. I onda gledate demonstraciju protiv zločina, a na čelu tih demonstranata stoji barem jedan kriminalac među političarima. To je ono što je opasno i zbunjujuće. Taj zločin je morao i mogao biti predviđen. Ali političari su onda poslali poruku kako smo svi na istoj strani i kako smo svi mi dobri ljudi. I moramo se boriti protiv kriminala. Da sam bio tamo, moj cilj bi bio da protestujem protiv takvog vida protesta.

Kako onda izgleda slika Evrope danas? Koja je njena uloga, a koja bi trebalo da bude?

Mislim da je glavna uloga Evrope u integraciji zemalja i njihovih ekonomija, u vremenu globalnog kapitalizma na način na koji je on dominantan u svetu. To je spoj različitih država, kojima jedan veliki sistem treba da nametne različite uloge. To je nešto poput tehničke moći koja je tu kako bi organizovala kapitalističku disciplinu celokupne Evrope. Evropska komisija, u tom smislu, preuzima ulogu ekonomske policije, a njeni članovi su nešto poput ekonomskih policajaca. (smeh) Ako pokušamo da istražimo neku drugu ideju Evrope, onda se postavlja pitanje kako bi ona mogla da reši probleme nacionalizama, pogotovo onih koji su zaslužni za stravična ratovanja. Takođe, pitanje je kako Evropa može da prevaziđe i različitosti u ljudskim apstraktnim prirodama i kulturama. Tako je kreiran prostor u kome je pitanje zajedničkog života od ključne važnosti, a to je pitanje identiteta. I Nemci i Francuzi i Italijani imaju iste egzistencijalne probleme, iste odluke o organizovanju nečeg novog. Idealistička vizija Evrope danas bila bi usmerena ka zajedničkom opstanku naroda kao takvih. Ne mislim da bi bilo dobro da se takvi procesi zaustave u Evropi, jer je ona deo globalnog čovečanstva. Ali činjenica je da danas nema tako veliku ulogu, jer su Azija i Afrika sa svojim problemima daleko važnije na globalnoj karti. Ukoliko bi Evropa prevazišla pitanja granica, ekonomije i unutarnjih problema bila bi to dobra stvar. Međutim, to danas ne funkcioniše tako.

Znači, ideja ujedinjene Evrope je više forma nego suština?

Mislim da je ideja Unije zapravo spoj te dve različitosti. Ujedinjena Evropa je isključivo koncept, i to pre svega pravni koncept odnosno konstrukcija. I činjenica je da taj koncept podrazumeva njenu integraciju na globalnom tržištu.

Da li verujete da se Evropa trenutno suočava sa tri samodestruktivna procesa netrpeljivosti prema strancima, prema islamu i prema evropskom konceptu kao takvom?

Iz ekonomskih razloga pre svega, Evropa se trenutno suočava sa iskušenjima samozatvaranja. To čini da bi sačuvala privilegiju evropskih naroda protiv drugih ogromnih delova sveta gde je siromaštvo ekstremno. Ali, zatvaranje u sebe same ide direktno protiv Evrope kao ideje. Ona time pravi i otklon prema Evropi kao pravnom konceptu i prema Evropi kao ideji zajedništva. To zatvaranje ima svoju cenu, što je još jedan razlog za progresivno narastanje rasizma, netrpeljivosti prema strancima, policijskoj kontroli, za porast sumnje prema svakome ko je Arapin ili dolazi iz tog kraja sveta. Tako, to zatvaranje vodi Evropu ka autoritarnom konceptu, jer kada ste tako zatvoreni u sebe to podrazumeva direktnu akciju u kojoj vi proterujete ljude kojima ste prethodno dozvolili boravak, što je veoma opasno. To je direktno protivno Evropi kao konceptu, ali i na ideološkom i političkom nivou stvara opasna mišljenja, sa utvrđenim rasističkim idejama. U takvoj klimi, stvara se kontrakritičko mišljenje, i afirmacija identiteta koji ne trpe druge identitete. Mi u Evropi danas imamo rat identiteta. U Francuskoj to najbolje osećamo, već godinama. Kod nas živi ogromna većina siromaha koji su prebegli iz Afrike i koji pripadaju muslimanskoj veroispovesti. Ideja fuzije drugih kultura i drugih klasa tako proizvodi rasnu borbu i kulturni rasizam. Ta mešavina klasnih borbi između bogatih i siromašnih, što je veoma star fenomen i u drugim društvima, i definicija siromaštva u rasističkom smislu, jeste veoma zlokoban proces.

Da li to znači da će jaka desnica u Evropi s godinama biti sve jača?

Apsolutno. Verujem ponekad da je danas u Evropi levica potpuno uništena. Ne slaba, već uništena. Čak i ona klasična levica. Ona je subjektivno uništena, jer ne može više da opstane u svojoj osnovnoj zamisli. Ako već uzmemo u obzir da levica po svojoj ideologiji nije revolucionarna već reformistička, i da je protiv rasizma i diskriminacije, ona danas kao takva ne može da postoji. Evo pogledajte motiv za rat protiv terorizma, koji je reakcionarni a koji, paradoksalno, dolazi iz socijalističkih vlada. Na tom subjektivnom planu, Evropa je danas u veoma lošoj situaciji, jer je ideja borbe protiv rasizma apsolutno dominantna, a tradicionalna levica je rascepana između sopstvene slabosti i čistog očaja.

Dosta ste pisali i o savremenoj umetnosti danas? Da li postoji mogućnost da je nove tehnologije unište?

Nije pitanje odnosa tehnologija i umetnosti danas toliko važno, koliko je važno pitanje razlike između onoga što jeste umetnost i onoga što nije. Počeci moderne, recimo, vezuju se za Dišana ili Maljeviča i za radikalne pokrete koji su insistirali na različitosti između reprezentativnih formi umetnosti i umetničkih kreacija, među kojima je mala razlika. U tom smislu, funkcija tehnologija, kao što je još Bendžamin rekao na počecima njihovih razvoja, jeste u tome da umetnost kao takva nije jedinstvena, jer se mogu reprodukovati i producirati kopije umetničkih dela u nedogled. A fundamentalni aspekt umetnosti, i klasične i moderne, jeste njena unikatnost, jedinstvenost, koja može biti uništena mogućnostima tehnoloških realizacija i njenim kopiranjima. Ako posmatramo umetničku produkciju u ovom trenutku, složićemo se da ima daleko više radikalnih oblika u galerijama nego ranije. Tu su i vrlo originalne forme nečega što se može predstaviti pravim imenom. Nečega što se može označiti kao umetnost. I taj odnos između čiste notifikacije subjekta i prirode objekta u toj meri karakteriše savremenu umetnost da je teško da na bilo koji način bude uništena ili da nestane. A s druge strane, opstanak umetnosti diktira i tržište. Tržište traži imena. Vezuje se za njih. Ima mnogo razlike između Monea i njegovog imena, na primer. (smeh) Ako tražite samo produkt umetnosti, vi ste deo čistog tržišta. Vi ste kupac. Morate biti i deo umetničkog, a ne samo komercijalnog tržišta. Razlika između ta dva je i danas veoma važna. Ukoliko niste konzument samo komercijalne umetnosti, već i umetnosti kao takve, onda ne možete ništa da uradite bez imena. Otuda taj čudni proces danas, u kome dolazi do veze između čistog umetničkog dela i imena. Dišan je bio začetnik toga. Predstavio je bicikl i Dišana. (smeh) Ali taj bicikl je bio i ostao njegov autorski pečat. Međutim, sama umetnička dela danas posmatramo kroz tranziciju, u pravcu meni potpuno nepoznatom. Možda će posledice biti reaktivne po umetnost. A možda će tehnologije otvoriti mnoge nove mogućnosti savremenoj umetnosti, na planu slikarstva recimo. Ali, u umetnosti će uvek ostati neophodno da se organizuje prezentacija, imitacija prirode, što ostaje najteži imperativ u umetnosti. Upliv novih tehnologija može dovesti do novih formi u umetničkim disciplinama, ali ne može da dokaže da je sve moguće u umetnosti, jer da biste imali nešto što bi se proglasilo umetničkim izumom, morate imati pre svega jedinstvenost, unikatnost i pravila. A nova imena donose nova pravila. I spremnost na divljačko korišćenje novih tehnologija. (smeh)



U Beogradu ste sa publikom gledali Godara. On je veliko ime, ali nije toliko na tržištu danas. Kakav bi tu bio odnos umetnik-produkt?

Upravo tako. Ne mislim da Godar treba da se bori da bude zastupljen na tržištu, već mislim obratno. Za opstanak tržišta neophodno je imati ime kao što je Godar! On je veliki usamljenik, a za umetnost, ponekad, morate biti usamljeni i u svom svetu. Godar jeste veliko ime, ali njegovi filmovi nisu u klasičnom smislu na tržištu traženi, pogotovo ne danas, iz mnogo razloga. Ne znam šta bi bilo njegovo lično ubeđenje. Ali, ukoliko pogledate njegov poslednji film (Zbogom jeziku u 3D tehnologiji i prikazan na Autorskom festivalu u Beogradu, prim. D. J.), vidimo da i on istražuje novu disciplinu, koja se tiče treće dimenzije. I to je dobar primer. On time dokazuje da sa 3D tehnologijom možete da vidite mnoge lepe slike, ali da slike ne otkrivaju jasnoću umetničkih vizija. Tom tehnologijom zato se najčešće snimaju blokbasteri, sa dinosaurusima, brojnim vojskama, borbama i tako dalje. Ali u Godarovom slučaju, trodimenzionalni film služi kao sredstvo, kontrolisano umetničkim vizijama. I zato je on dobar primer unikatnosti i eksperimenta sa novim tehnologijama. Novo doba savremene umetnosti vratilo je ideju univerzalnosti i jedinstvenosti, naspram ideje o reprodukciji umetnosti u nedogled. Ali sa otvorenom mogućnošću da se u umetnost uključe i nove tehnologije.

Trenutno pišete knjigu o sreći. Koji je koncept sreće? Šta je preduslov za srećnog čoveka odnosno srećno društvo?

U našoj civilizaciji, pitanje sreće takođe se nalazi na polju tržišta. Jer stalno smo primorani da nešto kupujemo. Traži se od nas da kupimo predmet koji bi bio ostvarenje naših želja. To je užitak svakog kupca i prividna slika sreće. Ako je društvo veliko i bogato, može sebi sve da priušti. A ukoliko je siromašno, zauzima manje mesta na tržištu. Samim tim bi bilo manje srećno. Zato sam ja izjednačio sreću sa zadovoljstvom. Nama je dobro ako se zadovoljimo i time rešimo neki problem. Ali zadovoljstvo je uska definicija sreće na polju globalnog kapitalizma. To dovodi do tužnog zaključka da je sreća danas nešto apsolutno apstraktno. Za mene, sreća je u direktnoj vezi sa kreacijom i svim njenim formama. Ta kreacija može biti deo vašeg privatnog života, vaše ljubavi, ili kreacija novog oblika rada i postojanja na političkom planu, ili umetnička kreacija. Okupacija bioskopa Zvezda može takođe biti neka nova forma kolektivne sreće! Sreća bi onda bila u direktnoj vezi sa procesom istine. Tako dolazimo do nove definicije sreće, da ona nije samo individualna, jer se u tom slučaju izjednačava sa željom, već da postaje subjekat nove istine, novog istraživanja. Koncept sreće u tom slučaju postaje važniji od samog zadovoljstva. Sreća može da opstaje iznad zadovoljstva, a da ga ne uništi.

Napisali ste na desetine knjiga o najrazličitijim temama. Kako ste to uspeli?

(smeh) Iskreno, za mene je to posao filozofa. Ako istražujete Platona, recimo, dobićete odgovore na sva pitanja koja biste mogli da postavite. Isto sam tako i ja razmišljao. Ne prihvatam ideju na filozof mora da bude specijalista u jednoj oblasti. Mislim da filozofija stvara novi koncept istine, ali da biste ga kreirali morate da zađete u različite oblasti, i morate da budete okupirani i umetnošću i naukom i matematikom i politikom. Morate da budete okupirani i više nego što je potrebno. (smeh)