Etalon srpskog žurnalizma

Osamdeset godina postojanja NIN-a je za respekt čak i u delu sveta gde se trajanje nekog brenda meri stotinama godina, a kamoli na prostoru gde se ni države ne mogu pohvaliti značajnijom trajnošću. U stvaranju vlastitog mita kroz godine bura, potresa i havarija, NIN je izlazio bogatiji za ožiljak, ali i za crtu nezavisniji, slobodoumniji i originalniji, izrastajući u neformalnu nacionalnu instituciju. Mit o ninovcima izazivao je zavist kod mnogih kolega koji to nisu bili a tako bi rado baš to postali. Među njima nije mali broj ni onih koji su, najčešće nametnuti, prošli kroz redakciju NIN-a, bilo kao politički rezidenti ili nadobudne neznalice, a da nikada nisu ukapirali taj famozni NIN-ovski duh, za koji i nije bilo nikakvog vidljivog uputstva i pravila.

Već na samom početku kada su se pojavile Nedeljne informativne novine, poznatije kao NIN, davnog 26. januara 1935. godine, bio je to za tadašnje prilike moderan nedeljnik, koji je privukao pažnju napredne inteligencije, a pokrenula ga je grupa beogradskih novinara i intelektualaca leve orijentacije čije su jezgro činili dr Vojislav Vučković, kompozitor i Sveta Popović, novinar, kao vlasnici i glavni urednici, a Veselin Masleša, Jovan Popović i dr Oton Krstanović kao urednici. Bili su to u stvari komunisti, koji su nastojali da u svom javnom delovanju budu nezavisni i koji su, upravo zbog toga, imali problema i sa svojom partijom.

Tadašnja policija je znala da iza te grupe stoji ilegalna Komunistička partija Jugoslavije, pa je zbog toga s velikom pažnjom pratila pripreme za pokretanje prokomunističkog lista. Ali ni oni koji su se odlučili na takav poduhvat nisu sedeli skrštenih ruku. Kada su tadašnjem državnom tužiocu za grad Beograd stigli prvi primerci tek odštampanog lista, zanimljivog izgleda i opasnog sadržaja, strogom državnom činovniku bilo je dovoljno da pročita nekoliko tekstova kako bi izdao nalog za zaplenu celokupnog tiraža. Ali kad su žandarmi s rešenjem stigli u štampariju, našli su samo nekoliko primeraka: ceo tiraž već je bio ekspedovan. Taj trik novoformirane redakcije razbesneo je tužioca pa je zahtevao da sud zabrani izlaženje lista. Zahvaljujući vezi koju su osnivači NIN-a imali u Centralnom presbirou, zahtev je odbijen.

Odlučujući udar režim je zadao predratnom NIN-u sedam meseci posle izlaska prvog broja. Čitajući sa pojačanom pažnjom tekstove u svakom broju NIN-a cenzori i tužilac su nadležnima podnosili iscrpne izveštaje. A kad je pop Korošec, ministar unutrašnjih poslova, procenio da NIN i dalje otrovno piše, slikajući beznadežnu agoniju građanskog kapitalističkog društva koje nije u stanju da nađe leka svojoj vlastitoj bolesti, pismeno je zatražio od ministra pravde LJudevita Aurera da se državnim tužiocima dadu instrukcije da prema pisanju NIN-a preduzimaju najstrože mere.

Državni tužilac za grad Beograd je 5. avgusta izvestio da je primio instrukcije u vezi s nadzorom nad pisanjem NIN-a, a 7. septembra 1935. doneo je rešenje o zapleni dvadeset šestog broja NIN-a i zabrani daljeg izlaženja lista. Nadležni sud je odmah potvrdio tu odluku i NIN je od tog trenutka postao prošlost.

I novi NIN, koji se pojavio 7. januara 1951. godine pokrenula je takođe grupa beogradskih novinara i intelektualaca liberalne orijentacije. Bili su to uglavnom bivši saradnici i urednici Mladog borca, koji su se sredinom 1950. susreli na nekoj proslavi i došli na ideju da pokrenu novi nedeljnik. NJihovu ideju je podržao Agitprop CK KP Srbije, tada značajna institucija u medijskoj sferi, jer je znao kakvim intelektualnim potencijalima raspolaže grupa čije su jezgro sačinjavali: Najdan Pašić, Stevan Majstorović, Đorđe Radenković, Zira Adamović i Dragan Stoiljković. Agitprop je posredovao da osnivači dobiju i početni kapital u iznosu od dva miliona tadašnjih dinara, a dao je i saglasnost da Najdan Pašić bude prvi glavni urednik novog lista koji je na predlog Moše Pijade dobio staro ime.

Mada je pokrenut u drukčijim uslovima, i uz saglasnost nadležnih institucija, ni posleratni NIN nije bio lišen strahovanja od intervencija. Kontrolu nad njegovim pisanjem nisu vršili cenzori i tužioci, ali to ne znači da nije pretila opasnost od udara druge vrste jakih ljudi.



Kada se prvi broj NIN-a pojavio 7. januara 1951. godine, na pravoslavni Božić (što će kasnije imati ideološke prizvuke) Najdan Pašić i Zira Adamović su otišli kod Mitre Mitrović, koja je kao rukovodilac srpskog Agitpropa, pokazala veliko razumevanje za njihov poduhvat, da joj pokažu prvi broj. Ona se, kako su kasnije ispričali, listajući NIN uhvatila za glavu i rekla: Pa zašto ste ovo objavili? Bila je to reportaža Vazdušni milionar, koju je Branko Popović napisao o pilotskom asu koji je, međutim, bio pristalica Dragoljuba Jovanovića, omraženog kod partije.

Ovo je samo jedna u nizu zgoda i nezgoda koje je zabeležio jedini zvanični hroničar NIN-a Miloš Mišović, svima znani kao čika Miša, inače i sam višedecenijski ninovac, u knjizi Naslednici bez testamenta.

U jednom razgovoru o svojoj knjizi Mišovićje govorio i o začinima za specifični žurnalistički izraz i originalnu formu, kojima je NIN svojom pojavom obogatio srpsko novinarstvo, nešto što je tokom proteklih decenija bilo nazivano ninovskom novinarskom školom. Moji sagovornici u knjizi, osnivači NIN-a i ostali glavni urednici, s ponosom podsećaju na to da su se na stranicama NIN-a najpre pojavili noviteti kao što su strip, kratka domaća i strana priča, kriminalistička priča, reportaže, humor, strani humor, oglasi... Ali, ja mislim da je glavna osobenost NIN-a bio slobodniji tretman delikatnih društvenih i političkih tema, bitno drukčiji od onoga u zvaničnim listovima tadašnjeg vremena. Prvi put posle Drugog svetskog rata NIN je počeo da neguje ono što se zove autorsko novinarstvo. Redakcija je želela da pravi list koji će se razlikovati, a to joj je - do izvesne mere - bilo dopušteno. Međutim, čim se u bilo koju od tih tema ulazilo malo dublje, dobijali smo po prstima. Toga je uvek bilo.

Tako hroničari beleže jedan zanimljiv kuriozitet. Prvi NIN je imao samo 26 brojeva, a pokretači novog su povodom svog 26. broja dobili čestitku od rukovodioca Agitpropa LJubinke Milosavljević: Mišljenje je Centralnog komiteta da NIN u ovom trenutku ne igra štetnu nego neprijateljsku ulogu na terenu. Sudbina NIN-a skoro da je bila zapečaćena kada je Milovan Đilas rekao: Ovako nastaju opozicioni listovi. Ima indicija da ga je spasla Đilasova supruga Mitra Mitrović, koja je u Agitpropu agitovala da se pokrenu nove novine.
Načeti jednopartijske dogme bilo je i teško i opasno, a NIN je to činio, pre svega, na kulturnoj rubrici. Kada su svi horski pljuvali po apstraktnom slikarstvu, Miodrag B. Protić je pisao hvalospeve Petru Lubardi, Borislav Mihajlović Mihiz modernoj književnosti, a Bora Glišić na celoj strani piše pozorišnu kritiku...



Većim zalaskom u zabranjene zone rizikovala se sudbina i novina i pojedinaca. U trideset petom broju, početkom septembra 1951. NIN je objavio tekst Dušana Dragotića Muzički četvorougao, kojim je, uz prigodnu karikaturu, kritikovano monopolsko ponašanje četvorice vodećih muzičkih umetnika: Danona, Baranovića, Živkovića i Vukdragovića.
Bura i reagovanja koji su usledili, ninovci su dostojanstveno podneli ali je redakcijski kolegijum NIN-a pozvan na sednicu Politbiroa CK KP Srbije, na kojoj je trebalo da mu se izrekne smrtna kazna. Za čudo, situaciju je preokrenuo baš glavni tužilac Milovan Đilas, koji je posle mučne rasprave procenio da bi raspuštanjem redakcije NIN-a bio ubijen jedan u osnovi dobar list.

Sam Najdan Pašić, u razgovoru sa Mišovićem, podseća: Tako je zbog NIN-ovih grehova , u novinske kuće uvedena institucija direktora. Prvo je ta funkcija uvedena u NIN-u. Za direktora je postavljen Lule Isaković a ja sam i dalje ostao glavni urednik. Tek kasnije je Mita Miljković postao direktor Politike.

Treba reći da je redakcija iz 1950. iznedrila i Muzej savremene umetnosti i Atelje 212 i Fakultet političkih nauka, pokreće se NIN-ova nagrada za roman godine...
Posle deset godina samostalnog izlaženja, kada je ekonomska kriza zbog velikog povećanja cena grafičkih usluga i papira dovela u težak položaj listove koji nisu imali svoje štamparije, NIN ulazi u sastav kuće Politika, gde je dočekan sa podozrenjem i kolektiva i direktora Danila Purića, za koga su to bila gospoda iz NIN-a.

Sve do ulaska u Politiku, redakcija NIN-a se držala kao zatvoren krug u kome su rešavana sva pitanja, pa i izbor glavnog urednika, kada je taj krug probijen, ali ne i sasvim razbijen. Iskorišćen je kraj mandata Đorđa Radenkovića 1963. godine i direktor Politike, uz saglasnost političkog vrha Srbije za glavnog urednika NIN-a postavlja Ristu Tošovića, pesnika i novinara, koji je NIN uspešno vodio sve do nemirne 1968. godine.

Međutim, NIN nije mirovao čak ni posle smene Aleksandra Rankovića, kada povišenoj pažnji nije izmicalo ne samo ponašanje pojedinaca već i eventualne aluzije u štampi, i 11. septembra 1966. godine objavljuje reportažu Dragoljuba Golubovića Da skinemo feredže. Počinjala je biblijskom izrekom Gospode, gospode, ako kazniš sve grešnike, ko će ostati?, a završio poslovičnom izrekom Ne kolje se vo za kilo mesa. Tim tekstom se, očigledno, aludiralo na privilegije koje su uživali ljudi iz viših političkih i državnih krugova. Slučaj je, kako beleži Mišović, okončan adekvatnim kaznama i novim redakcijskim priznanjima.



Samo dve godine kasnije NIN je bio jedini list (ne računajući studentsku štampu) koji je u junu 1968. stao na stranu studenata i studentskog protesta. Ondašnji režim (M. Nikezić, L. Perović, B. Pavlović...), u političkoj istoriji zapamćeni kao liberali, to nije bio spreman da oprosti urednicima i novinarima uglednog lista. Formalni povod za čistku, bez presedana u posleratnoj istoriji srpske kulture, koju će liberali sprovesti u NIN-u, baš kao i u omladinskoj i studentskoj štampi, na filmu (Crni talas), u pozorištu i kulturi uopšte, bila je dugotrajna istraga nekakve ankete (Jugosloven, ko je to?), posle čega će uslediti svojevrsna rekonstrukcija redakcije. Za glavnog urednika NIN-a republičko partijsko rukovodstvo dovelo je potom zagrebačkog novinara Frane Barbierija.

Dolaskom Barbierija za glavnog urednika NIN-a kreće druga faza NIN-a jer je novi glavni urednik ponudio novu, njusmagazinsku formulu nedeljnika, koja je značila radikalnu promenu ne samo tehničkog izgleda već i koncepta lista, oko koje su se poprilično lomila koplja. Međutim, koliko god je njegov dolazak u NIN bio buran, povlačenje sa mesta glavnog urednika bilo je još burnije i ostalo zapamćeno kao jedna od najuzbudljivijih stranica NIN-ove istorije. Zbog očigledne podrške koju je NIN pružao srpskim liberalima, Barbieri je imao sudbinu istovetnu njihovoj i sa osećanjem gorčine, u 49. godini, prinudno se povukao u penziju. Svoje svetle trenutke ponovo je doživeo pišući za italijansku štampu, odakle su mu članci prenošeni i u NIN-u.

Nezavisno od političkih promena na vrhu NIN-a, pa i animoziteta u samoj redakciji, NIN je već važio za novine koje u istraživačkom smislu imaju informaciju više, a u analizi se spuštao nekoliko stepenika dublje od ostalih. Otud i slogan da NIN utiče na one koji utiču.

Vrhunce svojih istraživanja i kreacija NIN doživljava u trenutku kada se u redakciju dovodi sveža novinarska krv. Urednička ekipa NIN-a 1950. godine nije imala nijednog starijeg od 30 godina. Dragan Marković, koji je nasledio Barbierija, dovođenjem mladih i iskusnih novinara uspeo je da stvori ekipu snova koja je naprosto mamila ostale novinare da je kopiraju ako mogu, sa čime započinje i zlatni period u istoriji ovog nedeljnika.

Ipak smo mi, `ninovci`, uspeli da dođemo - svojim trudom, talentom i sistemom - do pravog zaključka. Shvatili smo da ne može opstati ta hladna mehanička formula njusmagazina koju je on (Barbieri) postavio, već da bi mi morali da stvaramo jednu topliju, mediteransku varijantu u kojoj će ostati autori i neka veza između lista i čitalaca. Jednu varijantu koja će biti kombinacija tog racionalnog, savremenog, njusmagazina zapadnog tipa i našeg jugoslovenskog žurnalističkog iskustva, reći će Dragan Marković, osvrćući se na period kada je uređivao NIN.

Na takvim postavkama iznikle su NIN-ove perjanice kreativnog rukopisa Bogdan Tirnanić, Aleksandar Tijanić, Boro Krivokapić, Stevan Stanić...
Taj period će, otprilike, biti i početak jednog kurioziteta, retkog i u svetskim novinarskim razmerama. Tri kritičara NIN-a Vlada Stamenkvić (pozorište), Đorđe Kadijević (slikarstvo) i Milorad Jevtić (arhitektura) skoro pola veka NIN-u uredno šalju svoje kritike i prikaze.

Stari predratni NIN štampan je latinicom a obnovljeno izdanje iz 1951. štampano je ćirilicom, što je stvorilo predrasudu da je predratni NIN bio jugoslovenski, dok je novi pokrenut kao srpski, previđajući činjenicu da je i ovaj potonji vrlo brzo postao jugoslovenski, jer je rado prihvaćen i čitan i u drugim republikama ondašnje Jugoslavije.

Tek sa očiglednim previranjima diljem Jugoslavije, Srbija i srpstvo postaju u NIN-u tema. Zbog ankete Jugosloven ko je to?, što je partijski vrh protumačio kao obnovu srpske hegemonije, Đorđe Radenković je morao da podnese ostavku (1969), a po dolasku Dragana Markovića (1975) na stranicama NIN-a će se pojaviti dnevnik jednog solunca, oca Dragoslava Draže Markovića.



Hronika beleži da je u dogovoru sa ovim političarem NIN trebalo da pokrene i temu Zašto Srbija zaostaje. Delu NIN-a se to učinilo kao srpska verzija hrvatskog maspoka, koji je horski pevao da je domaja opljačkana od barbara sa istoka, pa su naslov promenili u Da li Srbija zaostaje?
Prijateljstvo Dragana Markovića sa Dražom Markovićem završilo se tako što je drugi deo političke elite Srbije pisca serije Otpisani otpisao sa mesta glavnog urednika iako je u njegovom glavnouredničkom mandatu NIN možda doživeo i svoje najzvezdanije trenutke.

Usledila je svađa u srpskoj političkoj eliti, čija se raspolućenost povodom srpskog pitanja preslikavala i na redakciju.
Ta raspolućenost, koja se kasnije ogledala u svrstavanju uz Ivana Stambolića ili Slobodana Miloševića, NIN će, posle Osme sednice 1987. godine, uvesti u pravu dramu. NJena najava se mogla naslutiti još u vreme kada je Slobodan Milošević, kao predsednik Gradskog komiteta SK Beograda, zavodio red u beogradskim medijima, zbog čega je, verovatno, protiv njegovog postavljenja na mesto predsednika Centralnog komiteta glasao i legendarni glavni urednik NIN-a Dragan Marković. Kao odgovor na Miloševićevu tadašnju izjavu da nije dovoljno samo smeniti glavne urednike, već je potrebno izvršiti rekonstrukcije čitavih redakcija, ninovci su na vratima redakcije istakli afiše: Redakcija u rekonstrukciji. A kada je Mirko Đekić negativno odgovorio na poruku Miloševića da se promeni, usledila je ekspresna smena.

Tako se dogodilo nešto što dotle nije zabeleženo u istoriji srpskog novinarstva. U broju NIN-a od 8. novembra 1987. godine, koji je pripremila redakcija pod Đekićevim rukovodstvom, u impresumu je štampano ime Mirka Đekića. Ali samo do polovine tiraža. Na drugoj polovini nalazi se ime Predraga Vukovića, koga je novopostavljeni direktor Politike, dr Živorad Minović na brzinu imenovao kao privremenog v. d. glavnog urednika.

Kada je NIN jednu Našu temu posvetio Miri Marković, a potom i tekst u kome Milošević hrani nju preko stola, vožd Srbije je odlučio da posluša direktora Politike Žiku Minovića i pristane da NIN izađe iz Politike. Za hroničare, bio je to kraj druge NIN-ove faze.
Novi momenat uslediće 1991. godine, kada je NIN devetomartovske demonstracije iskoristio za svoje oslobađanje i mukotrpno vraćanje izgubljenog ugleda.
Bilo je i kasnije lomova i trvenja, ali su se oni odigravali, uglavnom, u okviru redakcije. Više kao posledica izrazitog individualizma, neretko i sa primesama divljih strasti i patologije, pa nije slučajno što je stari ninovac Dragoslav Rančić na pitanje jedne neiskusne novinarke šta su to ninovci, odgovorio: To su vam, mlada koleginice, sve sami (pa naglašena pauza) individualci. Vrhunac tih sukoba zbio se početkom 1997. godine kada je Upravni odbor NIN-a smenio glavnog urednika Dušana Veličkovića, koga je podržavala većina redakcije. Usledio je štrajk, prvi u istoriji NIN-a.

Nepomirljive podele obeležile su i vreme uoči privatizacije, kada su, verujući da će kao vlasnici svojih novina biti još nezavisniji, ali je sve ostalo na pustoj želji, jer su i ninovci kao i ostatak novinarskog sveta sirotinja. Ali to je već bliža istorija i predmet za neke buduće anale.
Danas, kada internet i IT tehnologija guše i uništavaju pisane medije, NIN rabi stari mit i slavu, kada je za novine sasvim dovoljno bilo da s vremena na vreme imaju svetle trenutke pa da budu upamćene kao nešto drugo, što će i biti slogan koji ga je pratio dugi niz godina NIN je nešto drugo. I posle 80 godina, NIN se trudi da bude nešto drugo i da utiče na one koji utiču.

Ćosić i NIN

U našim višegodišnjim susretima Dobrica Ćosić se sa toplinom sećao NIN-a, čija pojava je predstavljala kulturni događaj u Srbiji i Jugoslaviji. Zajedno sa grupom istaknutih intelektualaca bio je jedan od pokretača ovog nedeljnika.
U tom vremenu pojava NIN-a, pored časopisa Delo i Savremenik, privukla je opštu pažnju i angažovanje intelektualne elite. Novinari Mladog borca postali su profesionalno jezgro NIN-a. To su bili protagonisti slobode stvaralaštva u pedesetim i šezdesetim godinama. Angažovani su mladi ljudi koji su odlučno raskrstili sa socijalističkim realizmom. Vodeći kritičari su postali Borislav Mihajlović Mihiz za književnost, Miodrag Protić za likovnu umetnost, Živojin Pavlović za film, i još niz ljudi. Istorija književnosti će svakako proceniti i naše zasluge i naše zablude. U svakom slučaju mogu mirno da kažem da smo u tom vremenu uložili veliki moralni i duhovni potencijal za demokratizaciju kulture, govorio je Ćosić. S. Đukić

Svi glavni urednici

1935.
Vojislav Vučković i Svetozar Popović, osnivači i vlasnici predratnog NIN-a, uređivali su Nedeljne informativne novine
od 26. januara do 7. septembra, kada je izašao poslednji predratni, 26. broj

1951 1953.
Prvi posleratni broj NIN-a potpisao je dr Najdan Pašić, 7. januara te godine

1953 1956.
Stevan Majstorović

1957 1963.
Đorđe Radenković

1963 1968.
Risto Tošović

1968 1970.
Đorđe Radenković.
Jedini glavni urednik koji je prvi čovek NIN-a bio dva puta

1970 1972.
Frane Barbieri

1972 1975.
Dragoljub Milivojević

1975 1980.
Dragan Marković

1980 1981.
Slavoljub Đukić

1981 1982.
Dušan Simić

1982 1987.
Mirko Đekić

1987 1988.
Predrag Vuković v. d. glavnog i odgovornog urednika NIN-a od 15. novembra 1987. do 17. januara 1988.

1988 1989.
Đoko Stojičić

1989 1991.
Teodor Anđelić

1991.
Velizar Zečević je v. d. glavnog i odgovornog urednika od 29. marta do 11. oktobra

1991 1993.
Milovan Milo Gligorijević

1993 1997.
Dušan Veličković

1997 1998.
Milivoje Glišić

1998 2002.
Stevan Nikšić

2002.
Petar Ignja je bio v. d. glavnog i odgovornog urednika NIN-a od 12. septembra do 26. septembra

2002 2009.
Slobodan Reljić

2009.
Srđan Radulović, glavni i odgovorni urednik od 1. avgusta 2009. godine do 24. februara 2010.

2010.
Veselin Simonović v. d. glavnog i odgovornog urednika NIN-a od 1. marta do 10. oktobra

2010 - 2013.
Nebojša Spaić

2013 -
Milan Ćulibrk od 2. aprila v. d., a od 1. decembra glavni i odgovorni urednik NIN-a