22.04.
2024.
Učitelj je dao obećanje svojim đacima 1978. godine - čak 46 godina kasnije spektakularno ga je ispunio
"Zaokružite osmi april 2024. godine", rekao je učitelj svojim đacima davne 1978. godine.
Foto Zoran Ločarević
Dolazeći u NIN, krajem 1979. nisam slutio u kakav galimatijas ulazim. Najpre politički, jer je to doba višemesečnog Titovog boravka u ljubljanskoj bolnici, njegove smrti i prvih meseci posttitovske vlasti, napete, nesigurne i probuđenih ličnih ambicija. A onda redakcija lista? Neukrotiv kolektiv nošen takmičarskim poletom.
Nikada ranije i docnije nisam radio sa toliko sjajnih profesionalaca. Početnik-saradnik bio je tada Aleksandar Saša Tijanić, koji će postati jedan od vodećih autora i urednika srpskog žurnalizma. Kakvog sam ga upoznao, takav je ostao, uvek u ringu, u gardu, ekstreman u svakom pogledu. U toj ulozi je uživao. Kad su ga pitali na koje je svoje dostignuće najviše ponosan, odgovorio je: Na spisak ličnih prijatelja. A na pitanje koja mu je najdragocenija imovina, samozaljubljeno i samouvereno odgovara u istom stilu: Da me ne vole, ali da me čitaju. Trudio se, primećuje Teofil Pančić, da potvrdi ama baš svaki negativan stereotip o sebi.
Igrao je Saša krivudavo u raznim političkim klubovima i uspevao da bude svoj, nikako u podređenom položaju. NJegov višegodišnji opstanak u vrhovima štampe, pored svih tektonskih poremećaja, može se objasniti i time što su ga se mnogi plašili kao protivnika. Koliko god se često nismo slagali, spadao sam među malobrojne kolege koji su s njim očuvali srdačne odnose i u vreme kada je izgledalo da on više nema prijatelja, ni u politici, ni u štampi. A najviše sam nošen uverenjem da je on poslednjih decenija jedan od nekolicine najdarovitijih autora i urednika u našoj štampi, neprevaziđeni pamfletista, polemičar i šef novinarskog tima. A to je primat svake profesije.
Da se izrazim fudbalskim žargonom, NIN je bio Real Madrid srpskog žurnalizma. Tako se sklopilo. Ti su ljudi bili u stanju da čuda naprave. Događalo se da je list uoči izlaska takoreći prazan, a da se preko noći napravi reprezentativno izdanje.
Bez vrsnih profesionalaca nema vrsnih novina. Ali s njima je često dozlaboga teško. To je obično mušičav svet sa kojim nije lako izaći na kraj. Da se setim samo Zvonka Simića, jednog dragog čoveka, sjajnog društvenog hroničara, čiji su prilozi predstavljali socijalnu studiju. A Zvonko je imao neobične navike noću je radio, preko dana spavao. Prema njemu smo prilagođavali sastanke kolegijuma.
Već prilikom prvog broja doživeo sam šok. Noseći tekst pripremao je nezaboravni i nezaobilazni Jug Grizelj. Sati prolaze, bliži se vreme cajtnota, Juga nema. Najzad se pojavljuje u raspoloženju koje nikako ne pristaje ozbiljnom radu. Zaseo je u kafani sa svojim drugarima, i bilo bi mu najbolje da se dobro ispava. Dok sam panično razmišljao čime da popunim prazne stranice, Jug je nesigurnim korakom otišao u daktilobiro i što se kaže iz glave izdiktirao petnaestak stranica teksta, koje su uz neznatnu redakturu obeležile izdanje lista.
U svakom pogledu Jug je bio novinarski as. Neumoran u poslu, prodoran, tankih nerava, u čestim sukobima sa sobom i drugima. A bez njega se nije moglo. Malo je novinara tolike energije i ljubavi prema pozivu. Uspešno je spojio urođeni dar i odanost profesiji. Ispisao je tone hartije i uvek nalazio čitljive teme. Bio je u stanju da istog dana odleti u Zagreb, skokne do LJubljane i uveče se vrati u Beograd sa gotovim prilogom. Ako postoji čovek za koga se može reći da je umro od preteranog rada, onda je to Jug.
I njega je Goli otok zakačio. Nosio ga je u duši sa svim posledicama. Kako je često istupao sa provokativnim temama, političari su mu neretko nabijali na glavu njegovu biografiju: Informbirovac!
Posle Titove smrti poželeo je da se vrati u KP, odakle je isključen u vreme IB. To je već doba kada članstvo u Partiji nije imalo gotovo nikakvog značaja. Hrvat po nacionalnosti, rođen u Šibeniku, strasni Jugosloven, ovim gestom želeo je da potvrdi svoje političko opredeljenje u godinama kada se klimala zajednička država. Tita je poistovećivao sa jugoslovenstvom. S obzirom na njegovu biografiju molba je prosleđena direktno Gradskom komitetu SK Beograda. Prećutan je njegov zahtev, kao da ga nije bilo.
U vreme režima Slobodana Miloševića kolege su mu ukazale lepo poverenje izabran je za predsednika Udruženja novinara Srbije. Kratko je bio na ovom položaju. Bedni intriganti i profesionalni otpadnici prisilili su ga da podnese ostavku samo zato što je kao predsednik stao na stranu svojih ugroženih kolega. Teško bolestan karcinom pluća umro je 5. januara 1991. u predvečerje rata, pet dana posle stečene penzije. Imao je 65 godina. Postoje novinari različitih profila, od klasičnih informatora i komentatora do zabavljača. Mogli bi se svrstati u bezbroj kategorija. Bogdan Tirnanić (1941), maskota NIN-a, bio je sve što se moglo biti u štampi. Po profesionalnim osobinama nije se uklapao u uobičajene standarde. Baš uzorak sa božjim darom.
U ranoj mladosti pojavio se u novinama bez pompeznih svedodžbi koje je usput ismevao u svom maniru. Nije podnosio bubalice-štrebere; bliski su mu kreativci, ma koje vrste. Manjak školskog obrazovanja pokrivao je lucidnošću i nepresušnom radoznalošću. I u njegovom slučaju pokazalo se da su do vrha često brže stizali novinari koji su nepunoletni osetili miris štampe, a usput sticali znanje. Slabost zrelih godina je što nosi u sebi veću opreznost i ređe se upušta u rizike. Upadljivo je, takođe, da mnogi poznati novinari nisu voleli školske klupe. Momo Kapor je isteran iz beogradske gimnazije zbog neopravdanih izostanaka i jedanaest kečeva.
I poslu i životu, činilo se, Tirke je prilazio sa lakoćom, bez napora, kako padne, kao da zabavlja sebe i čitaoce. Može i ovako i onako, uvek maštovito i bistro, samo ne dosadno, a ono što je bilo juče, zaboraviće se sutra. Tekstove je fabrikovao kao šapirografom, u bezbroj listova. To je njegov neizbežni dnevni obrok. Iz njega je izlazilo kao iz česme, uvek glatko i čitljivo, a prisetio bi se i onoga što nikome ne pada na pamet. I sam priznaje: Poznata je moja brbljivost. Ja sam skriboman!
Šta je on sve bio! Kritičar, zabavljač, analitičar, informator i animator, navijač, a svuda sveže misli. Sve se moglo naći u njegovim prilozima, od filma, klozetskih aforizama, muzike i fudbala (iako tvrdi da ne zna da šutne loptu) do politike u koju je nepredvidivo uletao i ležerno skakao s grane na granu. Bio je i glumac: tumačio je i jednu žensku ulogu. Kritičari mu nabacuju da je više proveo za šankom nego pokraj pisaće mašine. Tirnanić zaista nije iz jednog komada. Ali je u njemu više sistema nego što se na prvi pogled čini. Istovremeno je bio profesionalac savršene zanatske discipline. Kao glavni urednik NIN-a mogao sam pokraj njega mirno da spavam. Ono što se dogovorimo, poštovao je sa preciznošću u kojoj nije bilo pukotina.
Pisao je s artističkim manirom, obično se ne opterećujući činjenicama. Tvorac je originalnog žurnalizma koji se može nazvati tirkijadom. Ismevao je okolinu, a ni prema sebi nije bio nežan, još manje sujetan i hvalisav. Sebe je definisao kao prišipetlju u raznim sferama duhovnosti, kao nekadašnju sirotinju koja se, eto, bori za koru hleba. Svoju stalnu rubriku u NIN-u nazvao je Tir(n)anija. Umeo je da iznervira čitalaštvo, ali mu je praštano, jer nije nosio u sebi mržnju i netrpeljivost. Kao da je želeo da kaže: sve je to samo igra u svetu u kojem nije lako opstati.
Često je povlačio poteze koje niko nije očekivao. Kad je Tito umro, usred pogrebne euforije (zajedno sa Jugom Grizeljom) uputio je molbu partijskoj organizaciji NIN-a za prijem u Savez komunista, uz pompeznu poruku: U ovom času ja sam sa vama! Pre toga nije bio član Partije, a zatražio je prijem kad mu vreme nije, na počecima kraja Saveza komunista i zajedničke države s kojom se solidarisao. Kako je došao, tako je i otišao: nije se pojavljivao na partijskim sastancima. I to je u njegovom stilu. Deceniju docnije Helsinški komitet ga je svrstao među srpske nacionaliste. Ovu počast primio je sa zahvalnošću.
Tirke je preminuo 16. januara 2009. Kraj, a potom eksplozija saosećanja kakva priliči njegovoj popularnosti.
Svoj boravak u NIN-u pamtim kao pretežak teret i neponovljivo profesionalno iskustvo. Nažalost, u oskudici prostora, nisam u mogućnosti da opišem tadašnji život redakcije i mnoge novinare koji, svaki za sebe, predstavljaju zanimljivu priču i koji su uzdigli list do zavidnih visina. (Svestranije sam to opisao u svojoj knjizi Političko groblje).
