Srpski san

Viktor Igo nam je to ostavio. To, da snovi stvaraju budućnost.
Zato, kada pogledam Srbiju danas, ja je vidim sutra. Vidim ono što jeste moj san, i zbog čega sam i ušao u posao u kom sam. Hoću, i ne šalim se, da sanjam i stvorim budućnost.
I vidim, verujem u to, uređenu zemlju, sa izgrađenim putevima i prugama, sa novim fabrikama, sa ljudima koji rade, i koji se ničega više ne stide. Najmanje sebe i svoje zemlje. Pristojne ljude, u pristojnoj državi. I, vrlo brzo, potom, i u evropskoj državi.

Vidim zemlju koja beleži ozbiljan privredni rast i koja je zaustavila dugogodišnji proces zaduživanja.
Vidim nove industrije, investicije, poljoprivredu koja pravi razliku, vidim veze sa svetom, Evropom i regionom, preko novih puteva, železnice, velikog aerodroma...
I znam da ima pregršt onih koji ne veruju.
Ali oni nisu tema.

Tema je Srbija. Danas i sutra. Zbog nje smo, zbog toga sna, onog koji pokreće, i u koji verujemo, prošle godine i otpočeli reforme u Srbiji.
A ako neko sumnja u to koliko su značajne reforme u Srbiji, neka uradi najprostiju moguću stvar ode na Gugl i ukuca odrednicu reformatorski pokreti u Srbiji. Rezultat, dosta poražavajući za našu istoriju, biće jedno kratko ništa.

Dobiće rezultate sa reformacijama u Nemačkoj, dobiće protestantizam, ali ništa o reformama u istoriji Srbije.
Gugl ne beleži pokušaje kneza Mihaila Obrenovića (a ostavio nam je Akademiju, nacionalni teatar, sređenu državnu upravu), koji su trajali dok nije ubijen, na Košutnjaku, maja 1868.
Ne beleži ni pokušaje Zorana Đinđića, mog tadašnjeg političkog protivnika, koji je imao istu tragičnu sudbinu kao i prvi srpski školovani knjaz. Ubijen je, u martu 2003, posle nepune dve godine vladanja.

Sve što su njih dvojica probali da urade, drugi su poništili, bežeći od svakog pokušaja reformisanja Srbije, i svima nama, pa i Guglu, ostavili prazninu koju je trebalo da ispunimo. I počeli smo, 2014.

I kada kažem reforme, ne mislim samo na set zakona koje smo doneli i na usvojene mere štednje, niti na sve ono što ćemo, u ekonomiji, uraditi u narednom periodu.
Reforme, za mene, nisu ništa drugo nego san o ozbiljnoj, uređenoj, pristojnoj državi, u kojoj se živi od rada, i u kojoj je on, rad, pokretač svakog razvoja društvenog, kulturnog i ekonomskog.
Reforme su, samim tim, promena stanja duha jednog naroda, naviknutog na ulogu i žrtve i krivca, ubeđenog da od njega ništa ne zavisi, a opet spremnog da pogine za svaku od nerazumnih, a velikih, vrednosti koje mu razni mešetari prodaju.

Reforme su, takođe, i ubeđivanje Srbije, ljudi koji u njoj žive, da nema nikakvih nagrada na nebu, ali da ima, sasvim dovoljno toga, na zemlji, za šta se treba potruditi.
Reforme su, na kraju, i dokaz da možemo da budemo ravnopravni sa svim drugim zemljama i narodima, vredni koliko su i oni, i uspešni koliko su i oni. Samim tim, one su i jedini način da Srbija prestane da se bavi belosvetskim zaverama, već da, konačno, počne da se bavi sobom.
Dakle, reforme su i san, i cilj i način.

Lično, mislim da su i pitanje opstanka, ne samo mog a ne mislim da opstajem ako u njima ne uspemo nego i opstanka Srbije. I to onog održivog, u pravom smislu te reči.
Nacija koja radi, i država u kojoj je moguće živeti od rada, uslov su i onoga čijeg se gubitka, u Srbiji, mnogi najviše plaše, a još više time plaše stanovnike Srbije nezavisnosti i očuvanja sopstvenog identiteta.

Nema ni nezavisnosti, ni kulture, ni tradicije, tamo gde nema fabrika, puteva, radnika, investicija, škola, bolnica...
Materijalna beda je uzrok duhovne, koja onda, ne znajući šta da radi, proizvodi samo još više materijalne bede, i čitavo društvo, ubrzo, počne da se vrti u začaranom krugu pakla, koji je samo napravilo, i proglasilo, ne samo za poželjno, nego i za jedino moguće stanje.
To smo počeli da razbijamo u Srbiji. Predstavu o tome da ne može bolje. I da je država, koja troši ono što nema, i koja omogućava nekolicini pljačku, jedina normalna država, i samim tim nepromenljiva.

Reforme su, baš zato, način da u Srbiju uvedemo pravila, ista ona koja omogućavaju, u razvijenom svetu, normalan i uspešan razvoj.
Ta pravila onemogućuju mene da se razbacujem državnim novcem, već me teraju da brinem o svakom dinaru koji izlazi iz državne kase da znam gde ide, zašto ide, i koji benefit građani imaju od toga.

Ona omogućuju i da porez, koji je u Srbiji doživljavan, često s pravom, kao hir vlastodržaca, postane najnormalniji način na koji građani, plaćajući ga, obezbeđuju sebi one uslove koji su im potrebni za normalan život.

A koliko je to teško u Srbiji, govori i podatak da je jedan moj prezimenjak, svojevremeno, digao bunu, baš protiv Mihaila Obrenovića, uz čuvenu rečenicu, da je parafraziram ako ti država traži pet dukata, ti za krušku, za pušku, pa u srce.

I nije se mnogo promenila Srbija od tog vremena, ostala je, predugo, zemlja bez jasnih pravila, i, čak, i bez svesti o tome koliko su pravila značajna.
Zato smo imali tajkune, zato smo, kroz nazoviprivatizaciju, opljačkani, zato je stvorena čitava jedna, nova, partokratska klasa, armija socijalno korumpiranih, kojima je i sama ta reč promena isto što i kolac u srce. Ona dira u srž njihovog opstanka. Ukida ih.

I upravo je taj otpor, otpor reformama i promenama, i u devetnaestom, i početkom dvadeset prvog veka, metkom zaustavio ljude koji su ih u Srbiji želeli.
Da ne pomisli neko da se plašim sličnog kraja, naveo sam ovo samo kao dokaz veličine protivljenja svakom pokušaju reformisanja Srbije, njene ekonomije, koliko i njenog duha.
Mi imamo državu, i još neko vreme ćemo je, nažalost, imati, u kojoj je sve vezano za politiku.

Politika je i uzrok i posledica, i razlog i opravdanje. Ako neki tim izgubi utakmicu optuži politiku. Ako neko neće da radi optuži politiku. Ako padne ledena kiša i pokida dalekovod kriva je politika. Ako nemam šta drugo danas, jedno imam sigurno da se bavim politikom, i njenom krivicom.
E, pa, i to smo krenuli da menjamo. Političari, koji rade po pravilima, nisu ništa više, neće biti ništa više od onog normalnog servisa svakog građana, koji treba da omogući da svako ostvaruje one rezultate koje može.

Zato sam tražio da politika izađe iz sporta, iz medija, iz firmi. Svako od njih treba da ima vlasnika koji će biti odgovoran za rezultate koje postiže. I koji će moći da promeni one koji te rezultate ne postižu. Tome, između ostalog, treba da doprinese i Zakon o radu koji smo usvojili. Da smesti odgovornost tamo gde joj je mesto. Kod onoga koji poseduje, i onoga koji radi.
A baš taj rad, ključna je tačka oslonca ovih reformi. Od njega, one zavise. Ceo naš san, mogu to slobodno da kažem, zavisi od tog rada.
Od toga koliko ćemo biti kadri da ono što smo zacrtali ostvarimo, i od toga koliko truda smo spremni da u to uložimo.

Baš zato, reforme su odgovor na pitanje - koje sam već jednom postavio, prilikom obeležavanja stogodišnjice bitke na Ceru, u kojoj je srpska vojska ostvarila prvu savezničku pobedu u Velikom ratu - da li smo spremni da za svoju zemlju živimo, i radimo, isto onoliko koliko su, toliki pre nas, bili spremni da za nju umru.
Da li nam je, i koliko, stalo do sopstvene zemlje? Šta smo spremni za nju, i za sebe da uradimo, a da to ne bude, kao u našoj istoriji, uvek, i isključivo, smrt.
Srbiji treba život, a život jesu reforme.
I to je suština našeg sna. Život.
Normalan, pristojan, i uređen život.

Da bismo ga imali, moramo da ostvarimo reforme, kroz njihove tri najvažnije tačke. Pravila, odgovornost, rad.
To nas, i ništa drugo, odvodi i u Evropu, kojoj težimo, i kojoj se nadamo. I to ne kao njeno pastorče, koje će se prikačiti na neki od mnogobrojnih fondova i biti novi evropski problem. Upravo suprotno, reforme nas uvode u Evropu baš onako kako, mi u Srbiji, to i želimo. Kao nezavisnu, uređenu i ravnopravnu zemlju.
Zemlju za koju se niko neće pitati šta će da nam uzme, nego će svi razmišljati o tome šta će da im da.

A mi, duboko u to verujem, jesmo sposobni za velika dela. I to u onom smislu te reči koji je, u korenu, u našem jeziku, isto što i rad.
Pokazali smo to prošle godine. Pokrenuli smo reforme, sami. Počeli da štedimo, sami. Uveli pravila, sami. Odgovornost je postala ključna reč u Srbiji, bez da nas je neko na to terao.
Sada nam preostaje rad. Državi, da ga omogući, a građanima Srbije da počnu da ga doživljavaju kao priliku, a ne kao kaznu. Da prestanu da na svoj posao idu kao u gulag i da probaju da svojim radom nešto stvore. I za sebe, i za svoju zemlju.

A kada je o državi reč, ona će nastaviti sa reformama. I ima dokaze da nije na pogrešnom putu. Već u oktobru zabeležili smo suficit u državnoj kasi. LJudi u Srbiji konačno plaćaju porez, i ne hvataju se ni za krušku, ni za pušku, kada im se to pomene.
Stvaramo, pored toga, nizom zakona, povoljno okruženje za investitore. Zakon o radu, o stečaju, privatizaciji, građevinskom zemljištu... i niz drugih PRAVILA, istih za sve, služi, pre svega, tom cilju. Hoćemo da Srbija bude Meka za investitore. Hoćemo da oni znaju da su dobrodošli, i da ćemo im pružiti najbolje moguće uslove.
Srbija, verujte mi, sve može. To je mala zemlja, stišnjena na jednom nezgodnom poluostrvu, izložena, vekovima, raznim vojskama i ambicijama čijem ostvarenju vojske služe, porobljavana i oslobađana više puta nego što se to može i zamisliti.
I, preživeli smo.

Mislim da većeg dokaza za, inače, smelu tvrdnju, da ćemo uspeti i u ovom poslu, nema.
Mi umemo da radimo, isto koliko smo umeli da ratujemo. I umemo da stvorimo i primenimo pravila. I znamo šta znači odgovornost. Mi smo, uz to, zemlja i narod, koji pokažu najviše kada niko to od njih ne očekuje.

Zbog svega toga i verujem u uspeh reformi. I zato sam i toliko ubeđen da će, već 2017, svako ko ukuca, na Guglu uspele reforme u svetu, kao odgovor dobiti niz članaka, sa jednim zajedničkim imeniteljem Srbija.
A ako mislite da je to nemoguće, setite se Igoa. On je usadio to, u svakog od nas. Da sanjamo, budućnost. I da znamo da je moguće. Ostvariti taj san.