Tito i branitelji

Znaju li šta rade branitelji koji tvrde da Josip Broz nije znao šta se dešava u njegovoj blizini? U spisak takvih branitelja upisao se sada i general Dušan Pekić. On kaže da je Tito imao i nekih grešaka, ali da je dugo bio okružen saradnicima koji su obmanjivali njega i narod kako bi prikrili svoj nerad, nesposobnost i lopovluk.
General možda i ne sluti šta je rekao ovom tvrdnjom. Rekao je, u stvari: Broz nije umeo da bira saradnike. Time je on Josipa Broza lišio jedne osobine koja mu je decenijama pripisivana, oduzeo mu je pronicljivost.

Pet dana posle ove Pekićeve slabe odbrane, objavljena je druga slaba odbrana: Josipa Broza sada štite od priče da je voleo luksuz i da je čeznuo za skupocenim poklonima. Čovek koji ga brani zove se Vjekoslav Popović. Bio je direktor zaječarskog Narodnog muzeja u vreme kada je Tito posetio njegov grad i kada je sa muzejskog zida skinut veliki antički mozaik iz Romulijane.

Popović ne zna ko je doneo odluku da se mozaik, 8. juna 1961, pokloni šefu države. Zna i svedoči (o sebi) da je plakao od muke kad je stigla naredba da se mozaik skine. Zna i svedoči (o Titu) da poklon nije izazvao oduševljenje.

Dva-tri dana posle Titovog odlaska ja sam mozaik odneo u Beograd. Dobio sam novi kamion, uzeli smo neke dušeke iz Timočanke i na njih stavili mozaik. Putovali smo polako, jedva pet kilometara na sat. Tito je primio poklon, ali ne veoma raspoložen, kako je pisao tadašnji Timok, već ljut.
To su Popovićeve reči.

Popović se očito naslonio na ranije odbrane u kojima se nahodi jedno opšte mesto: Tito je ljut kad mu poklanjaju kuće, kad mu daju dragocenosti, ali prima poklone da ne uvredi darodavce.
I ovaj branilac, po svemu sudeći, ne zna šta je postigao svojom odbranom. Ne zna šta je rekao ni o sebi ni o Titu.

O sebi je Popović rekao da se nije umeo odupreti, na način Lazara Trifunovića, razvlačenju i otuđivanju nacionalnog blaga. Odgovarajući svojevremeno na sličan zahtev sličnih nepoznatih naredbodavaca, koji su došli u beogradski Narodni muzej da nose platno Paje Jovanovića (jer Tito namerava da ga pokloni Naseru), Trifunović je rekao: Vi možete da uzmete to platno i možete da ispraznite ceo Muzej, ali sačekajte toliko koliko je potrebno da napišem ostavku.

O Titu je Vjekoslav Popović ovim svedočenjem rekao više i strašnije. Ako je Tito zaista bio ljutit kad su mu poklanjali antički mozaik, ta ljutnja je morala posledičiti odbijanjem. Poklon je ipak primljen što bi moglo značiti da je Tito odglumio ljutnju
Najgore od svega u ovoj Popovićevoj priči izgleda država: u njoj neke misteriozne sile, neki neuhvatljivi ljudi, odlučuju u ime naroda i njegovu imovinu, kao da je njihova, nude jednom čoveku.

Drugi svedok zaječarskog zbivanja iz 1961. Milan Paunović, potpredsednik Skupštine opštine Zaječar vo vremja ono, kaže: I drugi su poklanjali. Takva su tada bila vremena. Tvrdi da je poklanjanjem mozaika učinjena velika usluga istraživačima Romulijane, koji su dotad radili u veoma teškim uslovima i anonimno. Posle toga za njih se saznalo!
Kako u ovom svedočenju izgleda država u kojoj istraživanje arheoloških nalazišta može da se obavlja bez teškoća tek onda kad se najvredniji nalaz pokloni njenome šefu?
Odista, užasne su odbrane koje se pretvaraju u svoju suprotnost.

Čitalac pamti, možda, stihove Marka M. Dabovića koje je godine 1977. najlaskavijim rečima preporučio za štampanje general Bogosav Mitrović Šumar, nekadašnji Titov pratilac. Opisujući napad na Drvar u poemi Biografija, život i delo Josipa Broza Tita u stihovima, Dabović veli:
Padali su NJemci kao kiša
Da bi efikasnost bila viša.
Govoreći o žrtvama rata, Dabović ih sve do poslednje proglašava komunistima:
Sedamnaest nam stotina hiljada
Od tuđina u ratu nastrada
Divnih ljudi iz Jugoslavije
Za ideje pogibe Partije.
Stihovima u kojima Nemci listom padaju samo zato da bi partizanska efikasnost bila veća i u kojima ljudi raznih političkih orijentacija ginu za komunističku partiju, general Šumar je prorekao večno važenje.

U hvaljenju i branjenju Josipa Broza Tita i dalje je na snazi kičerski koncept čiju osnovu čini trapavo našminkana laž. Tvorci toga koncepta žele da nam kažu, otprilike, kako je prirodno da čovek, pred kojim su Nemci dragovoljno ginuli, može i mora imati antički mozaik iz Romulijane, a njegova supruga Jovanka Broz prsten iz četrnaestog veka. Sada se novinar Ekspresa, koji ispisuje zaječarsku istoriju, nada da će mozaik i prsten biti vraćeni u Narodni muzej grada Zaječara. Jovanku Broz iz nekih razloga ne brani, ali brani Josipa Broza. Tvrdi da su ga revnosni opštinski rukovodioci, poklanjajući mozaik, stavili pred svršen čin! Naravno, i to je odbrana koja ima moć nehotičnog napada. Iza nje ostaju samo tuga i opomena.

(objavljeno u NIN-u, 1. oktobra 1989)