Izdržljivost prazne nade

Foto Đorđe Kojadinović

I kada je sve oko vas tromo, pasivno, indolentno, kukavički, dok sedite preko puta profesora Dragoljuba Mićunovića, licem u lice, zaboravite na turoban svet sa ogromnom anomalijom - nedostatak bunta. I znate ponovo, gledajući tu energiju preko puta, da je možda nemoguće promeniti nešto baš sada, ili bilo kada, ali da je ne pokušati baš ništa, apsolutni sram.

Bio je jedan od najvećih političkih protivnika režima Josipa Broza Tita, Miloševićevog takođe. U sukobu sa vlastima decenijama zbog borbe za demokratiju, ljudska i građanska prava. To je podrazumevalo nasilje i progon. Šta je za njega politika? Pokušaj da zastupa interese društva. A obrušavanje na režim strast. Titoizam mu je još lebdeo pred očima za sve nevolje srpskog društva, kada je osnovao Demokratsku stranku (1989). Tada nije znao koliko je težnja ka ličnoj vlasti u mnogima snažna, ali danas shvata da je i dalje aktuelna. Da smo živeli u demokratiji, naša zemlja bi sada izgledala drukčije, ne bi to bila i dalje vladavina jednog čoveka, kaže.

Opišite Srbiju danas?

Tokom poslednjih pola veka Srbija je više puta menjala naziv, granice, društveno-političko uređenje, ekonomski sistem i mnoge svoje temeljne vrednosti. Površna slika je da smo nedovršena država, nedefinisanih granica i spoljne politike, bez izgrađenih institucija, sa kompromitovanim policijskim i pravnim sistemom, nepoštovanjem zakona Siromašna država, socijalno raslojena, konzervativna, sa nestručnom upravom i primitivnom političkom kulturom. Po Ustavu laička država republikanskog uređenja, u kojoj klerikalni i monarhistički elementi određuju njenu tradiciju, definišu njenidentitet, koji nije u potpunom skladu sa Ustavom. U političkom smislu, Srbija kao da klizi u autoritarnu vladavinu. Ali ovo je samo trenutna slika, uhvaćena u letu promenljivog vremena, koje ostavlja neprozirnu budućnost, obilatu iznenađenjima.

Ključni događaj koji je, po vama, uticao na širenje slobode u prethodnom stoleću?

Ako mislite u Evropi, oni su se odigrali pre 225 godina, kada je Francuska revolucija proklamovala tri ključne vrednosti: slobodu, jednakost i bratstvo. Bilo je uzbudljivo gledati ovih dana kada su milioni građana širom Francuske, pobeđujući strah, izašli na ulice da izraze privrženost tim vrednostima. Što se nas tiče, poštovanje ovih vrednosti dešavalo se samo uz pritiske iznutra i spolja i to je brzo gušeno, izigrano ili relativizovano. Mi nemamo demokratske tradicije, izgrađene nezavisne institucije, nema građana vaspitanih u dijalogu, u traženju kompromisnih rešenja, u privrženosti opštem dobru i pokoravanju zakonima. Nekoliko decenija Titove autokratske vladavine i kulta ličnosti, decenije rasipništva, sejanje straha i propagandnih laži, dovelo je do rastakanja društva, prepuštajući ga retrogradnim nacionalističkim ideologijama

Ali postojali su i otpori autoritarnoj vlasti, glasovi kritike i artikulisani zahtevi, apeli za poštovanje sloboda govora. U filozofskim i književnim časopisima i na Korčulanskoj filozofskoj školi, na primer?

Filozofi okupljeni oko Korčulanske letnje škole, časopisa Praksis i Filozofija su prvi institucionalizovani centri filozofske i društvene kritike sredinom 60-ih godina. Intelektualcima je sve više smetao primitivni policijski režim sveopšte kontrole i tupost parazitske birokratije. A kako je jedina dozvoljena ideologija bio dogmatizovani marksizam, primenili smo metodu srednjovekovnih intelektualaca, diktaturu koja se pozivala na Marksa napadali smo pomoću Marksa. Afirmisali smo radove mladog Marksa sa liberalnim etosom o slobodi štampe, kritici birokratije, teoriji otuđenja. Kritiku svega postojećeg iskazali smo kao svoje metodsko načelo i stav prema stvarnosti.

Kako je Tito reagovao na ideju kritike svega postojećeg?

Kada je Tito čuo za tu krilaticu pitao je svoje ideologe: Šta im to znači? Rekli su mu: pa kritiku svega. Zatražio je pojašnjenje: Znači i mene? Kad su mu potvrdili, bio je rezolutan: E, to neće moći!

Bili ste aktivni učesnik velikih protesta 1968. U čemu danas vidite njihov najveći značaj?

Beograd je tada bio u društvu sa istorijom. Protestovalo se i pevalo istovremeno u Parizu, NJujorku, Berlinu, Beogradu, Pragu, Varšavi i Meksiko Sitiju. Lažna slika harmoničnog društva se raspala. Na jednoj strani bila je učena mladost, na drugoj batinaši i demagozi. Bila je ogromna hrabrost ustati protiv takve policijske i vojne mašinerije.

Mnogi koji se nikad nisu pobunili bili su razočarani što sudenti nisu oborili vlast, što ih je Tito prevario, pa su se razišli. Čime je nekoliko hiljada studenata moglo da obori policijsku državu, do zuba naoružanu, spolja podržavanu? Gde je to uspelo? Studentske demonstracije bile su neprihvatljive kako kapitalističkim vladama Zapada, tako i komunističkim vladama Istoka. Ali, uprkos izolaciji od svakog centra realne moći, studenti su ozbiljno uzdrmali autoritarne vladaoce, jer su doveli u pitanje sve etablirane autoritete.

Zašto Srbijom uvek vlada strah od promena?

Srbija je imala tri hendikepa: Prvi, dugo je bila porobljena i bez istorije, zakasnila je da stvori svoju nacionalnu državu, pa je sve postizala u nadoknadi vremena. Drugi, kasno se industrijalizovala, što je značilo ekonomsko zaostajanje, siromaštvo, dugo prevladavanje seoskog načina života, niske pismenosti i pritiska tradicije. Treći, kao posledica dva prethodna: deficit demokratije, ljudskih prava, političkih institucija. Zbog toga se često dešavalo da bi se uhvatio korak sa savremenim državama, mnoge etape razvoja su preskakane i to se naknadno nadoknađivalo improvizacijama ili falsifikatima. Strah od promena nije samo srpska osobina, on dolazi iz jedne duge istorijske statičnosti, navika i života sa utvrđenim običajima. Tome doprinosi i naše tumačenje pravoslavlja, kao religioznog ponašanja koje mase ispoljavaju uglavnom ritualistički, uobičajenim gestovima, što je lakše nego se moralno preispitivati, čitati Bibliju, ili slušati propovedi. Sve to zajedno uljuljkuje društvo i lišava ga rizika da proba nešto novo, da ulaže trud u učenje i ispitivanje nepoznatih puteva.

To je i razlog ksenofobije prema stranim uticajima, Amerike ili Zapada pre svega?

Nije to realna ksenofobija. Da je tako, ne bi toliko ljudi emigriralo na Zapad. To je model licemernog glumljenja: mi volimo našu pravoslavnu braću Ruse, ali se ipak zbog nacionalnih interesa okrećemo ka Evropi. Mnogi naši političari veruju da je to legitimno i vrlo lukavo ponašanje. Naivnost da to prolazi koštala je mnoge, a koštaće i sve one koji danas veruju u to.

Obeležje političke kulture je i masovno konvertitstvo, promena političkih ciljeva i uverenja?

To je veoma stara pojava. Zabeležena je u samom nastajanju hrišćanstva sa apostolom Pavlom, a i pre toga u Grčkoj i Rimu. Problem konvertita je što nastoje da budu veći katolici od pape, najnetolerantniji i najžešći. Ono je vremenom postalo multipolitičko.Može se od proevropljanina postati antievropljanin i obrnuto. Nedavno se šef jedne stranke pohvalio: Ja sam profesionalac, sa svakim mogu u koaliciju! Kao fudbaler koji za veće pare prelazi iz jednog kluba u drugi.

Srbija nikada nije imala građane u pravom smislu te reči?

Još od Aristotela znamo da su za dobru državu potrebni dobri građani. Ali je Aristotel dodao i da se samo u dobroj državi sreću dobri građani. Pristalice demokratije znaju zašto je autokratija, ili vladavina jednog čoveka, loša. Autokratija, kao i tiranija, ponižava građane čak i kad je najblaža, jer ih primorava na pasivnost i pokornost, lišava ih narodnog suvereniteta, tog krvlju izborenog prava naroda da odlučuje o svojoj sudbini. U autokratiji se narod zaklinje vođi, premijeru ili predsedniku da će mu biti verni. U demokratiji narodni predstavnici se zaklinju samo narodu i strepe od njega.

U traženju dobrog, boljeg društva, leži smisao demokratskog političkog delovanja. Ali, jedna od prvih pretpostavki je otpor ugrožavanju demokratskih vrednosti, slobode i ravnopravnosti. Neophodna je demokratska budnost, koja se konstituiše kao demokratska i slobodna javnost. Zato je sloboda izražavanja, pre svega sloboda štampe i svih medija. ključna vrednost demokratskog društva.

Reč demokratija je zloupotrebljena. Koriste je demagozi i manipulanti?

Demokratija je kroz istoriju imala dva glavna neprijatelja - demagogiju i anarhiju. Kao forma neposrednog izjašnjavanja i glasanja u antičkim vremenima, ona je bila i borba za većinu glasova u skupštini za svoj predlog. To je razvilo veštinu pridobijanja glasova lepim i pametnim govorom, ali i lažnim obećanjima koje građani žele da čuju. Tako su nastali sofisti i retori koji su podučavali govornike u skupštini za pare. Uporedo je cvetala i druga profesija, sikofanti koji su za pare klevetali u skupštini protivnike njihovih naručilaca. To klevetanje za pare postalo je masovno zanimanje pojavom štampe a pogotovo elektronskih medija.

A politika se zasniva na obećanjima bolje budućnosti i kritici isuviše loše prošlosti. Do kada?

Onoliko dugo koliko bude trajala izdržljivost prazne nade. Naivni demagozi oročavaju dolazak boljeg sutra, pa se ne mogu dugo produžavati rokovi. Lukaviji ne oročavaju i tako produžavaju trajanje narodnih nadanja. Ovo što kod nas vidimo je kombinacija opsenarstva, demagogije, manipulacije i religijskih obrazaca. Pritrpite se, biće bolno i teško, ali posle će se otvoriti vrata raja i svima će biti bolje. Koja je garancija za to? Hoće li se Vlada povući ako se ispostavi da nam je uzalud bilo bolno i teško? Ako se Vlada već igra menadžera države, onda mora da stavi svoj položaj u zalog za kredit poverenja koji dobija od naroda. Tome su, doduše, pribegle mnoge vlade koje slede neoliberalnu ekonomsku politiku, ali se podrazumeva da će im građani isporučiti politički račun u slučaju neuspeha.

Ali Vlada dobija pohvale za hrabre reforme od EU i Amerike?

Moram da priznam da ne razumem u čemu je hrabrost: smanjiti penzije ili plate bedno plaćenim prosvetarima? U čemu je za pohvalu i hrabrost smanjivati radnička prava i sigurnost posla zaposlenima? Oni koji hvale te neoliberalne mere ne žive ovde i nemaju uvid u kvalitet života naših građana.

Koje su reforme odlučujuće za društveni napredak?

Reforme su jedna od najvećih misterija poslednjih decenija. Posle raspada socijalističkih, političkih i privrednih sistema reč reforma je postala objašnjenje za sve promene, pa i one koje nisu bile napredak i poboljšanje. Došlo je i do brkanja pojmova, pa se često i bukvalne restauracije, koje su povratak na prevaziđene forme privilegija, proglašavaju za reforme.

Kako opisujete srpsku političku scenu danas?

Ako bih hteo da se izrazim pozorišnim jezikom, pošto ste već pomenuli scenu, rekao bih da su u modi vodviljski zapleti i dugi monolozi. Ne zna se ko koga voli, ko je s kim u tajnoj ljubavi, ko je rogonja, ko je spletkašica, ko je naivac. Menjaju se kostimi (mada bi većina političara rekla dresovi). Reditelj nam redovno najavljuje šta će biti u sledećoj predstavi. Biće bolno, biće teško, biće suza, ali razvedriće se, ali ne oročava kad. Ako pogrešimo, izviniće se, to je lep manir i ne košta ništa, idemo dalje.

A sad ozbiljno.

Čudi jako dugi period nenavikavanja SNS-a na novu ulogu većinske partije odgovorne za normalan život i napredak zemlje. Ona nastavlja sa manirima stranke u izbornoj kampanji. Svaki govor počinje napadom na opoziciju, koja se svela na dva dela nekadašnje DS. Neskrivena je želja da opozicije nema ili da se ne čuje i ne vidi. Sve to sa čudnom argumentacijom: vi nemate prava da nas kritikujete, jer ste sve to i vi radili. Ako je tako, zašto se onda ponavljaju isti postupci? Umesto toga, većinska stranka bi trebalo da se posveti izgradnji institucija po evropskim modelima njihovog dostojanstva i nezavisnosti, počev od parlamenta, nezavisnih tela i medija.

Čovek ste sa ogromnim iskustvom, šta vas najviše raduje?

Dobrota. U ovom svetu u kome su bankari i milioneri uspeli da nametnu sliku o čoveku kao sebičnoj životinji koju jedino zanima i usrećuje porast kamatne stope, gomilanje para da bi se njima uvećala moć za grabljenje još više para, dobrota je potisnuta u zabačene kutove društva, za bakice koje nikad ne pojedu pileći batak čuvajući ga za svoje unuke i poslednju paru od penzije da unuk sa devojkom popije koka--kolu. Kad prijateljica, poput vaše koleginice iz NIN-a, da bubreg bolesnoj prijateljici. Kad anonimni darodavac kupi đacima pešacima bicikle, kad mladi poštar iz Kuršumlijske Banje sam uredi poštu i okiti je cvećem i nosi kilometrima pismo jedinoj starici u opustelom selu. Raduje me uspeh mladih talentovanih đaka na svetskim takmičenjima, obraduje me svaki uspeh naših ljudi u svetskoj konkurenciji, pojava talentovanih mladih ljudi.

Šta vas naljuti?

Obest, arogancija, bahatost, nasilje nad slabijima, prepotencija, ulizištvo, razmetljivost bogatstvom, podmuklost, obožavanje lika i dela vođe, egomaničnost, gaženje dostojanstva ljudi, intrigarenje, licemerstvo.

Po čemu pamtite NIN?

Kada sam 1991. godine pošao na duži put u Ameriku, dan pre puta NIN mi je tražio intervju i fotografiju za naslovnu stranu. Otputovao sam ne sačekavši izlazak NIN-a. U Holivudu, gde je Đorđe Zečević imao kuću, stali smo ispred jednog kioska sa novinama na ulici. Zečević je spazio NIN. Prodavac novina zagledao se u mene i viknuoYou! I zamolio me za autogram, što su Zečević i ostali saputnici zabeležili fotografijama. Posle sam naše glumce zadirkivao: Kad će vas prepoznati u Holivudu i tražiti vam autogram?