Embahade

Posle NIN-a, uz znatan doprinos njegovog ugleda tom rešenju, otišao sam na radno mesto izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ/SCG/Republike Srbije u Australiji i Novom Zelandu, sa sedištem u Kanberi. Tamo sam ostao sedam godina, od 2002. do 2009. Na tzv. radnoj osnovi pokrivao sam još Papuu Novu Gvineju i male ostrvske države Južnog Pacifika - Fidži, Samou, Kraljevinu Tongu i Vanuatu - i sve sam ih posetio, a tome valja dodati i Havaje, Francusku Polineziju (Tahiti), Novu Kaledoniju i Kukova Ostrva; ništa od toga nije išlo na teret budžeta, tumarao sam južnim morima o svom trošku...

Šta sam otkrio? Korisno je znati da je Tonga jedino parče zemlje na Pacifiku koje nikad nije bilo kolonija, a dodajem zabavan detalj da je baba sadašnjeg suverena, kraljica Salote Treća, pisala poeziju, komponovala nacionalnu himnu i sa svojih 203 santimetra visine i egzotičnom odećom jarkih boja predstavljala stožernu atrakciju na venčanju aktuelne engleske kraljice Elizabete Druge... Na Kukovim Ostrvima zapazio sam duboko ukorenjenu kulturu falusa, što došljaku sa predrasudama, kada sleti u Avaruu, na prvom koraku deluje šokantno, jer vas muškost izvajana u natprirodnoj veličini pozdravlja već u aerodromskoj zgradi, dok će u robnim kućama graciozne prodavačice bez zazora, čak sa entuzijazmom, da se slikaju sa vama i sa njim između vas; on je najčešći motiv na poštanskim markama, a drži stražu i na ulazu u muzeje, preko puta univerzitetskog kompleksa. Kažu da su njihovi bogovi bili obdareni tom stvari, i držali su do nje, pa sada simbolizuje božju plodnost i moć; i logično, moći bogova se moramo povinovati...

Na ostrvu Norfolk upoznao sam potomke pobunjenika sa broda Baunti, a bio sam - možete li verovati? - i na kraju sveta! Nije široko poznato da se Novi Zeland ne sastoji samo od Severnog i Južnog ostrva, nego je tu, na krajnjem jugu, strogo formalno i geografski gledano, i treći sastavni deo države, malo Stjuartovo ostrvo. E, to je kraj sveta, dalje nema ništa, do Antarktika... I galebovi gube samopouzdanje, polete pa se vrate. U Obanu, glavnom naselju u Zalivu polumeseca, proveo sam jedan dan sa meštanima koji žive od ulova belih ajkula, i jednu noć u pivnici, gde svi - muško i žensko - troše dnevnu zaradu i ljute se ako nepoznati namernik ne deli sa njima i zaradu i raspoloženje. Jedan je, posle ponoći u dimu i pivu, pogodio gde je Srbija!

Miloš Crnjanski, od koga sam pozajmio gornji naslov, vrlo nadahnuto je pevao o Sumatri (i to se smatra početkom srpskog pesničkog ekspresionizma), a nikad je nije video; ja sam je video bar petnaest puta, doduše iz aviona, maglovitu, prošaranu tropskim šumama. Možda je zato njegova emocija toliko dublja i toliko snažnija - izvire iz dalekih i neodgonetnutih predela, slobodom duha nadgrađenih...

Čim sam stigao na dužnost - gde sam, zahvaljujući intrigama dela podređenih saradnika, saznao više o svojoj ličnosti nego što sam ikada znao - tadašnji ministar spoljnih poslova Goran Svilanović oduzeo mi je, kao bliskom prijatelju predsednika Koštunice, takozvanu šifru i prebacio je iz Ambasade u Kanberi u Generalni konzulat u Sidneju. Nije me mario, a tamo je imao čoveka od poverenja. Taj čovek od poverenja dao mi je prvu lekciju iz praktične diplomatije. Slučaj je bio ovakav: kriptozaštićenim telegramom javio sam u tri rečenice da mi je australijska strana odgovorila negativno na neki naš upit. Generalni konzul je pročitao depešu i snishodljivo mi pristupio: Ako smem, ambasadore, da primetim. Ne bih ja to tako otvoreno rekao, ne znate na koju budalu u Ministarstvu taj telegram može da naleti! Rekao bih ovako: U datim okolnostima australijska strana mogla bi, eventualno, izraziti određenu skepsu prema našem nesporno utemeljenom zahtevu.... I nastavio je, opširno, u duhu ketmana, sa uputima kako bi trebalo nešto da se kaže, ali tako da kazivač ostane nevin! Nisam poslušao, shvatio sam da je taj ubogi čovek na kraju karijere, koji je službovao u Vašingtonu, Madridu, NJu Delhiju i sada u Sidneju, zapravo ceo radni vek protraćio u laži, napeto procenjujući šta bi nadređeni birokrata voleo da čuje i grčevito tragajući za poželjnim vestima. Podobnost je bila i ostala mera istine...
Prilog posvećujem svakom diplomati koji može da kaže: To se na mene ne odnosi!