Nedeljne Istorijske Nedaće

Foto profimedia.rs

Nezgodno je biti nedeljnik u svetu u kojem se svakodnevno dešavaju katastrofe, ali NIN nekako još od 1935. uspeva da ne propusti dane koji tresu svet. Što od kuće, što na gostujućem terenu, novinari NIN-a obaveštavali su čitaoce o ratovima, o revolucijama, o spektakularnim uspesima i kataklizmičnim neuspesima tehnologije, a našlo se mesta i za bitne svetske umrlice.

Pravilo da o pokojniku valja govoriti sve najbolje nije uvek bilo ispoštovano, ponekad s potpunim pravom. Primera radi, Staljinova smrt dočekana je s rezignacijom, ali ne i prevelikim tugovanjem. Saša Marković je tako te 1953. godine pisao: Jedan od najvećih diktatora koje je imao dvadeseti vek sišao je sa pozornice. Za njim ostaju sećanja na milione uništenih ljudskih života. I jedna briga čovečanstva: kakav će biti njegov naslednik?

Istorija jeste pokazala da je Hruščov svakako bio bolji, mada bi se neki Mađar 1956. teško mogao saglasiti s tim. O najkrvavijoj kontrarevoluciji koju je Istočni blok doživeo sve do pada Čaušeskua 1989. za NIN je s peštanskih ulica izveštavao Dobrica Ćosić. Iz utrobe Pešte čuju se pucnjevi i rafali više veseli no stravični... Na peštanskim ulicama smrt ima reč... Od hiljada i hiljada, večeras u Budimpešti, pada prvi Staljinov spomenik.

Istini za volju, vesele rafale je nedugo potom zamenila tutnjava sovjetskih tenkova, vazda radih da intervenišu. Smrt je ponovo imala glavnu reč. NJen gromki glas bio je planetarno prisutan svega šest godina kasnije, ali su ga ostaci zdravog razuma na vreme ućutkali. Da nisu, ne bi bilo ni NIN-a, niti bilo čega drugog, jer se kubanska raketna kriza umalo završila pritiskanjem zloslutnih crvenih dugmadi, što bi ujedno bio i poslednji čin civilizacije kakvu poznajemo. Dragoljubu Goluboviću je bilo jasno da se i u ovakvim graničnim situacijama oslikava i danas prisutna zakonomernost. I na primeru male Kube videlo se veliko licemerstvo najvećih sila. Da li su baze na Kubi gore od američkih pitaju se čak i neki američki prijatelji od baza u Turskoj, Pakistanu, Iranu, Tajlandu? Američki predstavnik u Savetu bezbednosti dovodi sebe u položaj da tvrdi da postoje dve vrste baza i raketa ,dobre i rđave baze, dobre i rđave rakete.

Bez obzira na to što je baš za njegovog vakta planeta umalo nuklearno kremirana, svet je DŽona Ficdžeralda Kenedija oplakivao kao poslednju propuštenu priliku za mir, o čemu svedoči i lirska tuga u tekstu Velizara Savića, objavljenom nakon Kenedijeve pogibije u Dalasu. Ogavno i svirepo u isti mah... Slomljen je nepovratno život najmlađeg predsednika države u američkoj istoriji, ubijen je čovek koji je strasno voleo i verovao u mir.

Da se istorija vuče korakom bolesnog konja svedoči i to što se neki delovi Savićevog nekrologa Kenediju mogu i danas neizmenjeni smestiti na svetske strane NIN-a. (Kenedi) je uporno hteo da američki džin, zapleten u gustu mrežu izanđalih predrasuda i iluzija o nadmenoj svemoći, iskorači iz džungle nesporazuma. On je imao smelosti da kaže da Amerika nije ,ni svemoćna ni sveznajuća i da, stoga, ,ne može biti američkog rešenja za svaki problem.

Amerika je i tada i sada znala kako da rat počne, ali ne i kako da ga završi, što je Nenad Stavjel istakao već u naslovu teksta objavljenog 9. avgusta 1964, sedam dana nakon sukoba u zalivu Tonkin. Novinar NIN-a se skupa sa ostatkom planete hrabrio time što su pucnjavu u prvim izjavama i Vašington i Moskva nazvali incidentom. (Američki predsednik Lindon) DŽonson je... govorio o akciji u Tonkinškom zalivu... koja ne teži ka širem ratu.

U deceniji koja je usledila miroljubivoj DŽonsonovoj izjavi, u Vijetnamu je poginulo 58.000 američkih vojnika, naspram 230, koliko ih je stradalo u prethodnoj. Sa iskrenošću je svetska politika i šezdesetih stajala kao danas, a ni druge se njene činjenice nisu značajno promenile.



Ono što mogu da misle druge zemlje o ovoj stvari, nema velikog značaja, jer najznačajnije su odluke Vašingtona, Moskve i Pekinga. Velika Britanija se, bez ikakvog oduševljenja, kao i obično, svrstala na stranu Vašingtona... Mir u svetu zavisi od svega nekoliko ljudi, od odluka svega nekoliko prestonica, i najmanji incident može u svakom trenutku da izazove požar rata..., pisao je tada Stavjel.

Pobednici u ratu su retki i uglavnom sede po foteljama velikih gradova. Istinski pobednici sedme decenije prošlog veka sedeli su u lunarnom modulu pre no što su zakoračili na površinu Meseca i izgovorili onu antologijsku o malom koraku za čoveka, ali velikom za čovečanstvo. Let Armstronga, Oldrina i Kolinsa izaziva... trijumf zbog plemenite drskosti čoveka koji je hteo i mogao da ovako silovito pomakne granice skromnog kretanja koje mu je priroda postavila, i to do prostora gde je sve antiljudsko, temperaturni raspon od skoro trista stepeni Celzijusovih, odsustvo vazduha, vode, boja, zvuka, biljke, životinje, normalne težine, normalnog pritiska, svake normalnosti, pisao je nadahnuto Đorđe Radenković.

Maks Erenrajh je svoj članak čak i nazvao Mesečeva era, a u njemu je tvrdio da su ljudske stope na Mesečevoj površini ujedno i prvi opipljivi tragovi novih stremljenja čovečanstva. Kao da je tada cela ljudska istorija dobila odjednom novi smisao. Otkrićem Amerike jedno doba se potpuno iscrplo jer je iz njega počelo da klija jedno drugo, novo... U trci za Mesec nije toliko značajno što je jedna nacija preduhitrila drugu već što je savršenstvo tehnike preteklo čoveka, njenog još nesavršenog tvorca.

Da tehnika ipak nije stigla do savršenstva, videli smo 26. aprila 1986. NIN je o černobiljskoj katastrofi pisao tek 11. maja, ali su i drugde vesti putovale sporije od radijacije. Sa zakašnjenjem od 70 sati, TASS objavljuje saopštenje od 44 reči, koje nije vredno navođenja. TASS nije ovlašćen da objavi ni šta, ni kad, ni kako stanovništvo treba da se ponaša...
Od dana kada se sovjetskim medijima nije moglo verovati bitno smo napredovali, pa se medijima ne može verovati nigde, a to što su u SSSR nadležni ćutali, uvukli glavu u ramena i nadali se da niko neće da primeti šta se desilo rutinski je recept za suočavanje sa ekološkim havarijama. Maksim Rilski, ukrajinski ministar energetike u doba najveće nuklearne nesreće u istoriji, izjavio je da se jezgro reaktora u Černobilju teoretski može istopiti jednom u 10.000 godina. Nevolja je samo što nije rekao da se to može dogoditi i u devetoj godini rada elektrane. Ili, kao što je zapisao Miloš Vasić, ono što je jednom moralo da se desi desilo se.

Komunistička partija Kine smatrala je, međutim, da sve glasniji studentski zahtevi za liberalizaciju društva baš i nisu morali da se dese. Vrhunac su dosegli na demonstracijama od aprila do juna 1989. godine, kada je veliki Jug Grizelj iz Pekinga izveštavao kako je grupica studenata vajarstva na trg Tjenanmen iznela deset metara visoku statuu Boginje demokratije, socijalističke sestre poznatijeg Kipa slobode, koji varljivo pozdravlja pridošlice s obale NJujorka. Ceo svet je očekivao reakciju okoštale kineske države, a niko nije ni pomislio da je upotreba vojnika moguća solucija, jer armija nikada u oslobodilačkoj komunističkoj Kini nije upotrebljena protiv naroda, zbog čega bi ova mera ličila na angažovanje topova u ratu protiv komaraca.

Ova upečatljiva metafora jezivo naglašava glomaznost pokolja koji je usledio 4. juna. Četiri dana su prošla... otkako su uletele stotine tenkova sa četiri glavna ulaza u grad, i otpočeo obračun s golorukim narodom. Od tada, krv nije prestala da se lije i kad god bi pokušala da je opere kiša, koje ovih dana ima, odmah se našla neka patrola ili neka divizija tenkova da zalije asfalt novom krvlju... Svi su ubeđeni da stiže sudnji dan i nemoguće ih je u to razuveriti, pisao je Grizelj, sklanjajući se od zahuktalog masakra.

Mnogi su Amerikanci mislili da su dočekali svoj sudnji dan 11. septembra 2001. Nisu, naravno, ali se sudnjem danu za još koji korak približila planeta, primetila je LJiljana Smajlović. Nemamo se rašta radovati što će američki budžet za odbranu sada ići nebu pod oblake... Nema razloga radovanju što će u veoma teškom trenutku za nas, kada ovisimo o dobroj volji poverilaca, možda zavladati privredna recesija u svetu... Opasno je za ostatak sveta čak i ako u Americi iznutra opadne stepen poštovanja i zaštite građanskih sloboda... Svet je posle 11. septembra postao opasnije mesto. Ne samo za Amerikance.

U legendarnoj Reči nedelje, 13. septembra 2001, prorokom je bio Jovan Ćirilov. Ranjena Amerika može sada da napravi novu grešku: da sudi bez dokaza... U vrzinom kolu se lako nađu individualni i državni terorizam i onda nema kraja. Nisam prvi koji kaže da u slučaju terorizma treba rešavati uzrok, a ne posledice...
Neko bi lako i, čini se, ispravno mogao da primeti kako je američka invazija na Irak 2003. bila tek produbljivanje uzroka daljih nedaća, nipošto lečenje posledica; prošlogodišnja monstruozna tvorevina IS najbolji je dokaz tome. Stevan Nikšić je, primera radi, u jeku ove američke kampanje primetio da pitanje nije da li će SAD pobediti, već šta uopšte može dobrog da uradi na suštinski okupiranoj teritoriji. Čak i tradicionalno najverniji prijatelji Amerike u arapskom svetu sada upozoravaju da bi američki pohod mogao opasno radikalizovati ceo region Na sve strane poziva se na ,džihad, mučeništvo i žrtvovanje i tako bi se, umesto jednog, u najskorijoj budućnosti moglo pojaviti na stotine novih opasnih fanatika nalik na Bin Ladena.

Premotajte unapred desetak godina i nove Bin Ladene ćete naći i usred Evrope, naoružane pred redakcijama francuskih satiričnih listova, a u međuvremenu se u satiru pretvorila još jedna poslednja nada za svetski mir. Planeta je 2008. godine od sveže izabranog Baraka Obame očekivala što je svojevremeno htela i od Kenedija, zaboravljajući da predsednik SAD nije ni Irac ni Afroamerikanac, već samo zamenljivi šraf sistema. Jasno je već na prvi pogled da su birači ovog puta nedvosmisleno glasali za promene. Kakve će te promene stvarno biti, šta će doneti Americi, a šta ostatku sveta, u ovom trenutku nije moguće sa sigurnošću razaznati, pisao je 6. novembra 2008. Stevan Nikšić.
To je glasanje vredelo koliko i nada da će pucnjava u Tonkinškom zalivu ostati incident. A čovečanstvo i dalje brine o tome kakav će biti njegov naslednik, kao i 1953. u Sovjetskom Savezu.