Skender

Jednom prilikom sam razgovarao sa češkim piscem Jozefom Škvoreckim o tome kako definisati i imenovati doba u kojem živimo. Obojica smo konstatovali da je to gotovo nemoguće, ono što ti je pred očima uvek nekako izmiče razumevanju. Možda zato što je tada već živeo u egzilu, okružen nostalgičnim sunarodnicima, Škvorecki je zaključio: Istinu o sadašnjosti najbolje je potražiti u uspomenama, tamo se krije tajna sudbine sveta. Dopala mi se ta definicija i upamtio sam je. Evo, dakle, nekih mojih uspomena:
Idem da nađem nekog Šiptara da mi istrese tepih rekla je majka i otišla na stovarište u Takovskoj ulici koje smo zvali drvara. Tamo su se uvek mogli naći ljudi spremni da rade i najteže fizičke poslove.

Mi smo se peli na ogradu drvare i vikali: Šipšalone, gde su ti pantalone, a onda smo bežali kao bez duše, iako nas niko nije jurio. Šta vam to znači, budale jedne, rekao je majčin otac. Ja sam rekao: Pa, zezamo Šiptare.
Skender je ubrzo postao majčin čovek od poverenja. Tresao je tepihe, premeštao nameštaj, utovarivao ugalj u podrum. U našem podrumu je i spavao. Video sam ga kako leži na gomili uglja bez ikakvog pokrivača, samo u gunju od jagnjeće kože, i po najvećoj zimi.
Nije me ni pitao, ali neću ga dirati, rekla je majka. On se, jadan, muči da nešto zaradi da bi mogao da pošalje novac svojima.
Arnauti su strašno izdržljivi, rekao je majčin otac.
Oni su jako pošteni. Imaju besu, rekla je majka.
Moja sestra je vikala: Šta ste se skupili ovde, izlazite iz sobe, zar ne vidite da slušam San Remo.
Pa, ovo je dnevna soba, rekla je majka. I još: Je l` to Milva?
Ja sam rekao: E, slušajte ovo, da vam kažem. Ja sam se danas popeo na drvo u Dalmatinskoj na koje još niko nije uspeo da se popne. To drvo zovemo tandžija.
Moja sestra mi se unela u lice i rekla: Ti, posebno, marš iz sobe, dosadan si ko proliv.

Jadna deca, kazala je majka, nemaju igračke da se igraju, pa se penju na drveće. I još: Mi ne živimo ništa bolje od Skendera. Tri generacije u malom stanu.
Jednog dana majka se vratila s Palilulske pijace. Imala je živog petla u rukama, i s vrata je rekla: Ne smemo više da govorimo Šiptari, to su Albanci. Sada je bratstvo i jedinstvo.
Majka je za trenutak zastala da vidi kakav je utisak ostavila, a onda je podigla šarenu pticu vezanih nogu, koja se otimala i mahala krilima: Ovo koljemo u nedelju!
Ja sam viknuo: Ne, ne dam petla.

A onda sam upitao: Je l` možemo i dalje da vičemo Šipšalone, gde su ti pantalone? Ali to više nikog nije interesovalo.
Sestra me je zagrlila i rekla: Ja tebe mnogo volim, ti si moj jedini brat. Da nisi toliko ružan i glup, vodila bih te kod Laze Šećera na igranku.
Tog dana istorija je počela da teče ubrzanim tokom. Prvo sam uspeo da spasem petla. Ostao je da živi u podrumu iz koga se Skender iselio, i u kojem smo osnovali sportsko društvo Paviljonac.
Zašto Paviljonac, kakvo vam je to ime, pitao je majčin otac.
To je zato što mi živimo u paviljonima.
I kojim se sportom bavite?
Trčimo oko paviljona.
E, baš ste blesavi.

Jednog dana pojavio se Skender u belom mercedesu i izljubio se sa majkom. Došao je da uzme svoj gunj.
Zamisli, rekla je majka, celu familiju je iz sela prebacio u Italiju. Pravi porodični čovek. A ovaj moj je sve propio i profućkao.
Ma to su Monti Albani, rekao je majčin otac, oni se svi drže zajedno ko crevca.
Naš komšija Lazar Čavarkapa se raspitivao: Đe nestade onaj vaš Šiptar? Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.
Majka nije ništa odgovorila, ali je zauzela odbrambeni stav. Posle je rekla: Lazar radi u Udbi. Nije dobro kad se on za nešto interesuje.
Majčin otac je rekao: Mog sina, a tvog brata Slobodana, ubili su četnici 1942. godine u Gornjoj Crnući, a mog brata od strica Dušana ubila je Udba odmah posle rata. Pa ti sad vidi.
Ja sam imao deset godina i stalno sam trčao. Predstavljao sam se kao Lase Viren koga smo gledali kako na Olimpijadi u Minhenu osvaja zlatnu medalju i na pet i na deset hiljada metara.

(Odlomak iz rukopisa knjige Oksford, darling, koja uskoro izlazi u izdanju Lagune)