Postoji li „duh NIN-a“

U leto 2009. objavili smo feljton iz zaboravljene knjige LJudi i borbe na Balkanu značajnog evropskog novinara Franca fon Jesena. On je Srbijom putovao 1903, 1908, 1912-1913, ali i Mandžurijom, Rusijom, Grčkom, izveštavao o aferi Drajfus. U Beogradu je 1903. dan pred Majski prevrat bio kod kralja Aleksandra, a imao je zakazan razgovor s Dragom Mašin sutradan. Hoću da kažem, možete se pouzdati u njegove ocene.

Fon Jesen je uočio začuđujuće egzaktnog znanja evropskih prilika kod srpskog seljaka zna šta se oko njega dešava... govori o istaknutim evropskim političarima kao o starim poznanicima. Kako je to moguće u nepismenoj zemlji? Fon Jesen je opisao staru tradiciju da pismen čovek čita novine naglas većem krugu ljudi. Pop ili učitelj, ili gazda u kraljevskim krčmama, na glavnoj cesti. Posledica: Sigurno je da su nas ovi seljaci zadivljivali veštinom i pameću kojom su nas pitali o raspodeli sile i suprotnosti interesa u Evropi, te prirodnim dostojanstvom kojim su znali da se druže s nama strancima. To se danas zove identitet.

Iako su Nedeljne informativne novine produkt mladih intelektualaca školovanih u Evropi, glavni znak im je prirodno dostojanstvo. Jak osećaj samosvesti. Insistiranje na oslobođenom mišljenju. Nedopustiv je osećaj drugorazrednosti i izopštenosti iz svetskih kretanja, uči se od svih i misli o svemu, kritički. NIN je i 1935. i pedesetih, kad je obnovljen, u sebi sačuvao osnovnu supstancu svoje publike, da će u društvenom i ekonomskom životu svaki Srbin biti svoj gazda.
NIN je izdanak elitne kulture glavnog grada za evropske prilike ne male i nevažne države, i kao takav je privlačio sve južnoslovenske intelektualce. One koji su se slagali s njim ali, i one druge. Zasluživao je respekt. Kao svi samosvesni originali. U redakciji i u širokom krugu vrhunskih saradnika (u NIN-u su saradnici bili važni koliko i redakcija) održavao se duh NIN-a. Nad svakom rečenicom se stajalo kao nad jedrom bez koga bi brod stao. U kafani se pričalo šta mi je izbačeno. Naravno da sve te rečenice nisu bile važne koliko bdenje nad njima, ali se živelo s tim jer je to suština.
Našim jezikom ne govori mnogo ljudi, naše tržište je neveliko, naše mogućnosti nisu kao one velikih novina, ali mi radimo - kao najveći, bez kompleksa. Dijalektika NIN-a je i - uvek open minded, što bi se reklo: bez predrasuda. Rezultat tog nije mali: istorija prvog među njusmagazinima na prostoru od Carigrada do Beča.
Pre neku nedelju, kad smo se ponovo sreli u redakciji NIN-a, podseti me Milo Gligorijević na svoj veliki intervju s Aleksandrom Zinovjevom; kad smo jednom prevrtali stare papire u ormanima u NIN-ovoj Velikoj sobi naletesmo na pismo Eriha Froma našem LJubi Stojiću; razgovori Bore Krivokapića s Krležom ili Mićom Popovićem su godinama prepričavani kao narodne pripovesti; sećam se kad je Nikola Đorđević u Imenu ruže naišao na neku proizvoljnost i sastavio pismo Umbertu Eku stigao je i Ekov odgovor koji smo za stolom u Šumatovcu zagledali kao papiruse iz Kumrana... Od galerije intelektualnih likova i mišljenja koje su čitaoci sretali u NIN mogla bi se sklopiti enciklopedija veka. Zamašna knjiga, beskrajno zanimljiva i važna po znanjima do kojih bi se iz nje dolazilo. Izukrštani svetovi i putevi političara, vojnika, pisaca, istoričara, naučnika, slikara, reditelja, muzičara, glumaca, sportista...
U NIN-u se tako i pisalo: o CK, Bliskom istoku, zakulisnim radnjama sarajevske Zimske olimpijade, Kremlju i Beloj kući, odnosu KP Italije i Vatikana, o zemljotresu na Kopaoniku... Slobodno, i u ninovskoj meri - lično.
Kad sam studirao novinarstvo sedamdesetih na Fakultetu političkih nauka profesor Sergije Lukač, veliko ime NIN-a, učio nas je da je NIN poslednji stepenik u napredovanju u novinarskom poslu. Znali su to i oni koji nisu studirali kod Lukača.
U NIN-ovom svetu prva među važnim su imena: Frane Barbieri, koji je u NIN doneo svetsku mustru njusmagazina i Dragan Marković koji je tu novost temeljno učinio našom prirodno dostojanstvenom. Kad su otišli, iza njih je ostala izreka: svaki novinar NIN-a može biti ministar, ali samo retki ministri mogu da objave tekst u NIN-u. Bilo je to vreme kad se ministri nisu navatavali po aerodromskim čekaonicama.