Tri izazova u borbi protiv stagnacije

Pri kraju 2014. godine kreatori ekonomske politike našli su se pred tri osnovna izbora: da se zalažu za ekonomski rast ili pak da prihvate stagnaciju; da rade na uspostavljanju stabilnosti ili da se izlože riziku; i da sarađuju međusobno ili da soliraju. Ulog ne može da bude veći, jer 2015. godina može da bude prelomna za globalnu ekonomiju. Za početak, rast i nova radna mesta su neophodni kao podrška prosperitetu i društvenoj koheziji, posle velike recesije koja je počela 2008. godine. Šest godina posle izbijanja finansijske krize ekonomski rast je i dalje slab i neuravnotežen. Rast globalne ekonomije u 2014. godini je procenjen na 3,3 odsto, a očekuje se da će u 2015. godini dostići 3,8 procenata. Neke vodeće privrede, međutim, i dalje se bore sa deflacijom. Više od 200 miliona ljudi je nezaposleno. Globalnoj ekonomiji ponovo preti rizik da se zaglavi u novi period slabog rasta i slabog otvaranja novih radnih mesta. Da bismo rešili problem stagnacije, ekonomskim politikama je potreban novi impuls. Ako se sprovedu mere za koje su krajem novembra dogovorili lideri okupljeni oko grupe G 20, to će podići svetski bruto društveni proizvod (BDP) za više od dva odsto do 2018. godine, što znači povećanje globalnih prihoda za 2.000 milijardi dolara. Osim toga, do 2015. godine, trebalo bi da se jaz među polovima smanji za 25 odsto, što znači da bi 100 miliona žena moglo da dobije posao koji ranije nije imalo. A što je pohvalno, ali ne preterano ambiciozno. Globalni lideri zatražili su od Međunarodnog monetarnog fonda da prati sprovođenje ove strategije. Mi ćemo to i činiti od zemlje do zemlje i od jedne do druge reforme. Osim strukturnih reformi, novi impuls u politici zahtevaće da se povlače sve moguće poluge kako bi se ojačala globalna tražnja. Usklađena monetarna politika biće suštinski značajna sve dok rast i dalje bude bio anemičan. Preko nje će moći da se postigne neki preneseni efekat na ubrzanje privredne aktivnosti. Fiskalna politika bi trebalo da bude usmerena na promociju rasta i otvaranje novih radnih mesta, uz održavanje srednjoročnog kredibiliteta. I politika zapošljavanja trebalo bi da nastavi da akcenat stavlja na obuku i treninge, pristupačnu brigu o deci i fleksibilnost na radnom mestu. Kada razmišljamo o drugom izboru - između stabilnosti i nestabilnosti onda moramo da uzmemo u obzir i činjenicu kako da od sve više povezanog sveta napravimo sigurnije mesto. Od Drugog svetskog rata, finansijska integracija je desetostruko veća. Nacionalne ekonomije su toliko povezane da promene u domaćoj ekonomiji posledično imaju globalne efekte. Zato je od ključne važnosti da se reforma finansijskog sistema završi. Nesporno je da je određeni napredak postignut, naročito kada je reč o regulaciji bankarskog sektora i rešavanju problema finansijskih institucija koje su „prevelike da bi propale“. Ali zemlje sada moraju da sprovedu reforme i unaprede sistem nadzora i kontrole. Potrebna su nam i bolja pravila igre za nebankarski sektor, kao i poboljšanje mera zaštite i veće transparentnosti na tržištu finansijskih derivata. Završetak sveobuhvatne procene bilansa finansijskog sektora je neophodan, kako bi regulatori pravilno mogli da procene rizike po finansijsku stabilnost. I što je najvažnije, kultura finansijskog sektora treba da se menja. Glavna svrha finansijskog sektora je da pruži usluge ostalim delovima privrede, što ne može da učini ako ne uživa poverenje onih koji od tih usluga zavise, a to smo svi mi. Vraćanje poverenja trebalo bi da počne svestranim naporom da se promoviše etičko ponašanje u celoj toj branši. Najkritičniji je treći izbor, odnosno da li ekonomije treba međusobno da sarađuju ili da soliraju. Nijedna ekonomija nije usamljeno ostrvo. Naprotiv, globalna privreda nikad nije bila integrisanija. Uzmite u obzir činjenicu da su pre 50 godina tržišta u razvoju činila četvrtinu svetskog BDP-a. Danas ona generišu polovinu globalnog dohotka, sa tendencijom daljeg rasta. Ali suverene države nisu više jedini akteri na sceni. Rodila se globalna mreža novih aktera, uključujući tu i nevladine organizacije i udruženja građana. Ovakva nova realnost traži i novi odgovor. Mi ćemo morati da obnovimo, prilagodimo i produbimo naše zajedničke metode rada. To može da se učini izgradnjom efikasnih institucija saradnje, koje već postoje. Institucije poput MMF-a mogu da budu još reprezentativnije u svetlu novih dinamičnih promena koje se odvijaju u globalnoj ekonomiji. Nova mreža uticaja trebalo bi dâ prostor arhitekturi globalnog upravljanja 21. veka. To je ono što ja zovem „novi multilaterizam“. Verujem da je to jedini način da se reše izazovi sa kojima se globalna ekonomija suočava. Godina koja je za nama bila je teška. Oporavak je bio spor, pojavio se niz novih geopolitičkih rizika, a svet je bio suočen sa razornom pojavom ebole. Ova 2015. može biti teška, ali i dobra ako bude istinski „multilateralna“, odnosno godina saradnje. Novi impuls u globalnoj trgovini može biti i novi impuls za investicije širom sveta. Ja puno nade polažem u Strategiju novih ciljeva globalnog razvoja (koji će doprineti ostvarenju milenijumskih ciljeva razvoja u 2015. godini) a koji su u vezi i sa sveobuhvatnim sporazumom o klimatskim promenama za 2015. godinu. U tom kontekstu, to što je američki Kongres usvojio reforme MMF-a, poslaće signal koji je već davno trebalo da se pošalje – da svet računa na naglo rastuće nove ekonomije, da uvažava njihove glasove, kao i resurse da pronađu rešenja za globalne probleme. Randevu važnih multilateralnih inicijativa u 2015. godini činiće: rast, trgovina, razvoj i klimatske promene. Mi sebi ne možemo da priuštimo da to ne vidimo. Hajde da napravimo pravi izbor. © Project Syndicate, 2015.