Prevrtljivac koji je krojio svet

Foto profimedia.rs

Istorija retko beleži državnike takvog uticaja i prestiža kakve je imao Vinston Čerčil. On prevazilazi ne samo bilo kog britanskog premijera, već ga mnogi smatraju i jednim od tvoraca sveta kakav danas znamo. Vinston Čerčil je bio dva puta premijer, jedanput lider opozicije, ministar unutrašnjih poslova, naoružanja, finansija, rata-odbrane, komandant vazduhoplovstva, komandant mornarice, oficir britanske armije, istoričar, pisac, kao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

On je prvi političar koji je bio iznad ideologije. Nisu ga se ticala partijska previranja, niti je mislio da pripadnost partiji znači verovati u neku posebnu ideju, i biti poslušan. Čerčil je čak i za neviđeno pragmatične britanske parlamentarne prakse bio previše prevrtljiv, čak su ga tabloidi nazivali političkom kurvom. Međutim, Čerčil je izgleda verovao u neku vrstu krovne ideologije, koju je samo prilagođavao partiji kojoj je u datom trenutku pripadao. Ta ideologija je bila održavanje britanske imperije. Sve njegove odluke su bile usmerene ka tome, naravno i ka sopstvenom održanju na vrhu moći. To mu je omogućilo da pedeset godina bude u samom vrhu britanske politike, što na vlasti, što vladajući iz senke.

Rođen je u jednoj od najelitnijih aristokratskih porodica erlova od Marlbora (ogranak dinastije Spensera, od kojih potiče i ledi Dajana). Već u detinjstvu ispoljava tešku govornu manu, koja će ga pratiti do kraja života. Bio je vrlo loš učenik, jedino se interesovao za vojsku, pa je zato i završio kraljevsku akademiju i postao oficir. Za pare i za prestiž, a i iz dosade, odlazi da izveštava iz Burskih ratova i ostalih kolonijalnih konflikata, gde se pokazalo da je vrlo nadaren za novinarstvo i pisanje, što mu donosi prvobitnu slavu. Na jednom od tih zadataka, našao se u Kubanskom ratu za nezavisnost, gde je otkrio kubanske cigare koje nije gasio do kraja života.

Borio se u ratovima u Avganistanu, Indiji, Sudanu. Zarobljavan u Južnoj Africi, iz zarobljeništva je pobegao i pešačio stotinama kilometara kako bi pronašao britanske trupe.
Bio je najpre konzervativac, potom liberal. U toku Prvog svetskog rata obavljao je razne ministarske funkcije, a katastrofa na Galipolju ga je primorala da napusti vladu. Šta god da je radio, izazivalo je velike kontroverze. Jako je teško reći koliko je zaista bio popularan u to doba. Do kraja života je ostao omražen među laburistima i radničkom populacijom zbog gušenja rudarskih štrajkova i nespremnosti da pravi kompromise sa sindikatima. Isto tako, jedan od Čerčilovih biografa tvrdi da je u toku Generalnog štrajka 1926. tražio da se koriste mitraljezi protiv demonstranata i radničkih štrajkača. Podržao je i zakon o sterilizaciji mentalno zaostalih ljudi. Neverovatnu brutalnost prikazuje jedna druga epizoda iz njegove karijere. Kao ministar unutrašnjih poslova, svedočio je policijskom obračunu sa naoružanom bandom odgovornom za pucnjave i ubistva u istočnom Londonu. Članovi bande su pri tome bili optuživani i za anarhizam. Kada je došlo do požara na mestu gde su se krili, Čerčil zabranjuje vatrogasnim kolima da priđu i pokušaju da izvuku ljude iz plamena. Za ovaj događaj se vezuje nikada nepotvrđena izjava da nema potrebe trošiti britanske živote da se spasu anarhisti, koji će svakako dobiti smrtnu kaznu.

Posle propasti na Galipolju, Čerčil preuzima krivicu i odlazi u rovove na Zapadnom frontu, pre svega da bi nekako popravio lični imidž. Međutim, već pred kraj rata uspeva da se vrati u vladu, opet kao liberal, nakon dve godine preklinjanja i natezanja. Tada je Lojd DŽordž izrekao jednu od možda najjednostavnijih analiza Čerčilove politike. Naime, rekao je:
Vaša pisma razotkrivaju zašto ne zadobijate poverenje, čak ni onih koji vam se dive. U svakom vašem redu, nacionalni interesi su potpuno u senci vaših ličnih briga. Svoju poziciju uspeo je tek da povrati nakon zdušnog zalaganja da se interveniše u Ruskom građanskom ratu i da se boljševizam zatre u kolevci. U Rusiji i revoluciji vidi ogromnu pretnju za imperiju i samu Britaniju. Neki će reći da od tada ima nepromenljivo negativan odnos prema Rusima. Tada počinje i njegov antagonizam prema socijalizmu i svim levičarskim pokretima, protiv kojih se borio do kraja karijere. Čak su zabeležene neke izjave da je komunizam najpogodniji za razvijanje u jevrejskim zajednicama.

U međuratnom periodu uspeva da se vrati u vladu, ovoga puta kao konzervativac i postaje ministar finansija, poznat po tome što je pokušavao na sve moguće načine da vrati zlatni standard za funtu, kao u predratnim uslovima. Ova odluka je inspirisala DŽona Majnarda Kejnza da napiše članak u kome tvrdi da će insistiranje na zlatnom standardu izazvati ogromnu recesiju. Čuvena je njegova izjava o menjanju partije po ko zna koji put: Svako može da bude pacov, ali je potrebna određena ingenioznost da bi bio dupli pacov (re-rat).

Izbačen i iz konzervativnih vlada, posvetio se propagandi protiv Nemačke kada je počeo rat. Jako značajnu ulogu je odigrao u podizanju svesti među britanskim političarima da je nacizam najveća pretnja i da ga ne treba tretirati isto kao i širenje komunizma. Smatra se da je bombardovanje Gernike i stravični potencijal nemačkog naoružavanja na koje je ranije upozoravao, dovelo do promene u njegovoj politici, i tada Čerčil naizgled prvi put kreće zaista da se bori za prave interese Velike Britanije, pa i celog čovečanstva. Ovakva politika mu je obezbedila povratak u vladu.

Najveći doprinos koji je Vinston Čerčil dao prvoj fazi savezničke borbe u Drugom svetskom ratu jeste apsolutna odlučnost da Britanija vodi rat sa Nemačkom do samog kraja. On se i kao ličnost menja u tom trenutku, osećajući valjda da su cela država i Evropa na ivici propasti, i tada drži legendarne govore na radiju Bi-Bi-Si kojima pokušava da podigne moral britanskog naroda i uveri ih u pobedu. Time je prvi put u životu zadobio apsolutno poverenje svoje nacije, i postao ne samo simbol nego i otelotvorenje borbe protiv fašizma. NJegovi odnosi sa Amerikom u tom periodu su preteča današnjeg Severnoatlantskog saveza i definisali su odnos Britanije prema SAD sve do danas.

Nema potrebe mnogo govoriti o daljim aktivnostima tokom rata i Čerčilovom neospornom doprinosu savezničkoj pobedi, jer je to već u analima istorije. Zanimljivo je to da je Čerčil izgubio izbore 1945. jer je narod hteo promene i dubinske reforme društva posle rata, koje im sada već voljeni premijer nije mogao dati. Tako da je nakon izuzetnih reformi Klementa Atlija, Čerčil vraćen 1951. godine na mesto premijera, ali sada više u počasnom smislu, iako se u tom mandatu žestoko zalagao za dodatnu zaštitu od SSSR i zemalja sa one strane gvozdene zavese (termin koji je on izmislio).

Čitaocima njegovih biografija su najinteresantniji podaci o njegovoj dubokoj depresiji, od koje je patio decenijama i njome izazvanom alkoholizmu. Potvrđeno je da je sate i sate provodio trezneći se u kadi, čak i tokom rata. U Engleskoj postoji anegdota da je iz svoje jutarnje kupke naredio pokretanje operacije Overlord, ne želeći ni po koju cenu da ustaje.