Svi bi dali srce za Kosovo, a da ne izađu iz Beograda

Foto Dalibor Danilović

Od njegovog poslednjeg promišljanja u NIN-u prošlo je četiri godine. Za to vreme je svojoj glumačkoj biografiji dodao još nekoliko filmskih i televizijskih uloga i danas ih ima blizu šezdeset. Imao je 26 godina kada je za jednu od desetak odigranih pozorišnih predstava dobio Sterijinu nagradu. Nakupio je toliko pohvala i dobrih kritika da i ničim omeđena sujeta može biti podmirena. Naigrao se i na društvenim mrežama, a onda je odlučio da se skloni: Shvatio sam da je to besmisao, sviranje k.... i gubljenje vremena. Vreme mi je potrebno za smislenije stvari.

A onda je, kao dokaz da uvek može dalje i bolje, Sergej Trifunović (42) prošle godine svoje ime stavio u službu najhumanijeg cilja i javnosti se obratio jednostavnim sloganom - Podrži život. Za svoju misiju prikupljanja novca za lečenje bolesne dece angažovao je ljude u čije moralne i profesionalne kvalitete duboko veruje - dr Ratka Božovića, Žarka Paspalja, Svetislava Basaru, dr Vladana Babića, Dragana Jaćimovića...

Oproštaj sa 2014. godinom za milione gledalaca B92 bio je posebno zabavan i duhovit zahvaljujući njegovom gostovanju u emisiji Zorana Kesića 24 minuta. Vidim to i dok razgovaramo u Maderi, uz ogromnu ljubaznost osoblja, da je ta novogodišnja bravura razlog da prima čestitke. Na pitanje kome je palo na pamet da igra albanskog premijera Edija Ramu, odgovara da je to ideja njegovog kuma Đorđa Jovanovića, filozofa zarobljenog u telu pravnika, čija je glava sabor fantazmagoričnih ideja. On je Kesiću i Trifunoviću predložio da to urade, njih dvojica su se pogledali i sve je bilo dogovoreno. NJuzovci su napisali intervju, Đorđe je našao nekoga ko je to preveo, a onda su na scenu stupila braća Sergej i Branislav Trifunović. I napravljen je proizvod koji podseća na ona briljantna televizijska ostvarenja koja se pamte. Sergej nas obaveštava: Ovaj prilog je okačen na albanskom Jutjubu, i video sam puno komentara na albanskom jeziku. Raduje me i mnogo lajkova. Moglo bi se desiti da mi, onako iz zajebancije, poradimo na otopljavanju srpsko-albanskih odnosa.

Da li vas je, između ostalog, i besmisao gubljenja vremena na društvenim mrežama okrenuo smislenoj ideji prikupljanja pomoći za lečenje teško obolele dece?

Upravo tako. Taj besmisao me je oterao u nešto smisleno. U poslednje vreme često razmišljam zbog čega se ja zapravo bavim time. I nalazim nekoliko odgovora koji su, na moju žalost, krajnje egoistični. Prvo, u glavi mi je misao Martina Hajdegera da se celokupna ljudska delatnost odvija samo zato da se odagna misao o smrti. A druga misao je moja, uz malu pomoć don Vita Korleonea: kad si već tako prolazan i tako smrtan, kad već imaš to malo vremena što ti je Bog dao, uradi nešto da svoje okruženje učiniš boljim. From selfish reasons što bi rekao Marlon Brando u Kumu. Iz najsebičnijih razloga. Za to malo vremena koliko fond postoji, otpremili smo trinaestoro dece na lečenje i naterali smo državu da i ona uradi nešto što do sada nije. Sve su to mali koraci jer je država i dalje za sve ovo najmanje zainteresovana, jer ne shvata da smo mi mala nacija koja izumire. Mi smo nacija koja tako malo radi i stvara, jer je stalno zaglavljena između mitologije i mitomanije.

Zbog svoje fondacije prinuđeni ste da kontaktirate sa predstavnicima države, vlasti, od čega ste do sada bežali?

Znao sam ljude iz vlasti i do sada, jer, ako ništa drugo, dolazili su mi na premijere, sretao sam ih u kafani i na drugim mestima van njihovih kabineta. Možda sam ranije zaista i bežao od njih, ali danas sam i ja malo odrastao, sazreo, i shvatio da to što neko i ja imamo oprečna politička mišljenja, ne znači da ne možemo da se dogovaramo oko nekih važnih stvari. Pogubno je kada se to ne radi, kao što je, recimo, u slučaju Zojinog zakona, koji nije izglasan u Skupštini Srbije samo zato što ga je predložio šef poslaničke grupe Demokratske stranke. A to je nešto najhumanije što se ikada pojavilo u toj skupštini. Nesrećnici su, međutim, po difoltu glasali protiv, jer se mora glasati protiv žutih. I tako je uvek, jer ko god dođe na vlast misli da sve počinje od njega. Pa, mora da je taj prethodni, pored sveg sranja, napravio i nešto dobro?!

Šta ova vlast danas radi dobro?

Ne znam šta je dobro iz domena koji ne razumem, ali znam ono što je iz mog posla. Već dugo postoji predlog o povraćaju poreza stranim filmskim producentima koji dolaze da snimaju ovde. Taj sistem postoji u 14 evropskih zemalja, uključiv naše susede Mađare, Rumune, Bugare, Hrvate...Ideja je da se i kod nas to uvede, ali najpre je to kočio Dinkić, iz razloga koje ne znam, a nisam siguran ni da ih je on znao. Dakle, od povraćaja tog poreza od 20 odsto, zapravo četiri odsto bi ostajalo u fondu za domaću kinematografiju, što bi bilo dovoljno da se snimi najmanje jedan niskobudžetni film godišnje. Takav potez bi privukao veći broj inostranih produceneta da rade ovde, a Srbija u tom pogledu ima i dobru tradiciju i dobre radnike za poslove filmske proizvodnje. Nedavno smo tim povodom razgovarali sa potpredsednicom Vlade Zoranom Mihajlović koja se pokazala najpragmatičnijom osobom. Žena je došla na sastanak veoma dobro informisana i pripremljena, i podržala to što smo predložili, čak se borila da taj procenat, ako je moguće, bude veći. Zakazala je sastanak sa ministrima privrede, kulture i finansija. Smatram da svaki dobar primer treba reći javno, kao što sam i na sve gluposti javno reagovao. I ubeđen sam da je od svakog političara važnije zdravlje svakog deteta, da je svaki političar činovnik u službi naroda. Nažalost, mi se, sa našim paganskim nasleđem, i dalje ponašamo u stilu boj se ovna, boj se govna...pa se tako naš čovek boji doktora, boji se oficira, boji se ministra... Kad sam otišao u Ministarstvo finansija da tražim novac za malu Tijanu, i kada su mi kazali da nema para, pitao sam: A imate za Miladina Kovačevića? Šta drugo da im kažem?

Znam da ste samo jednom glasali i dva puta javno podržali Demokratsku stranku. Zbog čega?

Kada je srušena vlast 2000. godine, ja sam glasao za DS. Posle glasanja otišao sam kod Đinđića, bio je sam u kancelariji, i kazao sam mu da sam prvi put glasao, ali ne za njega, već protiv Miloševića. Posle izbora 24. septembra, Ružica Đinđić me je pozvala da dođem kod njih kući na večeru, a ja sam rekao: Što me nisi zvala juče? Zašto sada? Sada ste vi vlast i ne biva da umetnik ide kod vlasti na večeru. Ne biva u mojoj glavi, naravno. To je moj odnos prema vlasti. Ne mislim da umetnik treba apriori da bude protiv vlasti, ali mora da bude oštar i kritičan. Zoran Kesić je u tom smislu idealna mera tačnosti, šarma i inteligencije. Umetnik mora da bude deo naroda...

Biti deo naroda za umetnika, za intelektualca, ne mora uvek da bude i mera pameti?

Znam, NJegoš je davno rekao ono o pučini, stoki grdnoj, i uvek je pučina ta koja pobedi u ratu, izgubi živote braneći zemlju, ali pučina iznese na svojim plećima i Miloševića, i Šešelja i sve druge. Pučina je dosta govana iznela na površinu. Za onoga ko drži da je samostalno i obrazovano biće, ponekad je poraznije biti uz narod, nego biti uz vlast. Čini mi se da bi umetnik, intelektualac, mogao da bude neka cevčica između stoke grdne i vlasti koja se trudi da bude tako važna i nedodirljiva. Tako bi ovi gore bili malo opomenuti, a ovi dole malo osvešćeniji
Ja sam devedesetih stvarno verovao da Demokratska stranka ima snagu da nešto uradi sa pametnim ljudima, i okupljala je silne intelektualce, bilo je tu ozbiljnih faca. A onda su neke od njih u jednom trenutku izviždali, kao Nikolu Miloševića, na primer, što im nikada neću oprostiti.



Šta im još nećete oprostiti?

Najporaznije je što je Demokratska stranka najstrašnije zasrala svoju istorijsku šansu koju je izborila posle 5. oktobra 2000. godine i učinila da šesti oktobar nikad ne svane. Najpre su pokupili sve preletače, one iste koji će posle preleteti u SNS, i nastavili da rade ono što je pre njih radio Slobodan Milošević, samo u rukavicama. I takvim ponašanjem dali su svom partijskom protivniku mogućnost da se brzo rehabilituje, vozdigne i ojača. I, kako je Bog veoma duhovit, a od pravde se na kraju ne može pobeći, demokrate su bile najstrašnije pometene od svojih političkih protivnika, koje su zapravo oni doveli na vlast. I budimo iskreni, Demokratska stranka je to apsolutno zaslužila. Naravno, neću se iznenaditi kada prođe turnus i demokrate opet dođu na vlast, sa sve preletačima iz SNS.

Vidite li svetlu budućnost Srbije ulaskom u EU?

Ko je izabrao da ide u Eropu? Mislim da će se EU raspasti dok mi dođemo do nje. Ja sam, inače, izričito protiv ulaska u EU, jer je to jedna veštačka tvorevina koju su napravili Amerikanci, ali ta veštačka tvorevina pritiskala je i Đinđića, i Koštunicu, i Tadića, pa evo i Vučića. Jedino se Koštunica nešto opirao, i zato je sada u penziji. Mislim da EU za nas nije ni put, ni rešenje.

Odlučili ste da se bavite i producentskim poslom. Zbog čega?

Da. Doskoro sam imao prezir prema producentima misleći da su to prevaranti koji vole novac, a onda me je brat ubedio da je biti producent pitanje ukusa. I počeo sam da razmišljam o tome. Jer, ovaj moj posao je pričanje priče. A ako sam i producent i glumac, onda imam privilegiju da izaberem priču i da izaberem ljude sa kojima ću da ispričam tu priču. Odabrao sam priču Borisa Dežulovića Jebo sad hiljadu dinara, koju ćemo ispričati kao film i kao tv-seriju.

Rekla bih da opet radite na pravljenju mosta tamo gde ga nema, spajate pokidane veze na prostoru nekadašnje zemlje. Težak posao?

Kako da nije. Taj projekat koji treba da radimo, Jebo sad hiljadu dinara, zaista treba da bude most. Most između svih tih Srba. Hrvata, Bošnjaka, koji su izmanipulisani i uvaljeni u odvratnu i duboku laž. Ja nemam nameru da pravim politički korektnu priču, jer me politički korektne priče uopšte ne zanimaju. To će biti jedna politički veoma nekorektna priča, ali ljudski korektna. Hamlet to kaže moram da budem zao, da bih dobar bio. Jer, praviti mostove, a biti politički korektan, to je licemerno. Sve do onog trenutka dok se stvari ne nazovu pravim imenom, nema sagledavanja ni sopstvenih grešaka, od kojih se prvo mora poći, ni sagledavanje tuđih. Sve drugo je licemerje. Sve drugo je politika, za koju bi bilo dobro da je kurva, kako su je nekada izjednačavali. Danas je politika pokvarena kurva, a kurva uopšte ne mora biti pokvarena osoba.

Šta vam je cilj u toj duhovnoj mostogradnji?

Rekao bih da je to pre moja želja. Da stane mržnja, da se ne obnavlja iz generacije u generaciju, da se obesmisle reči ustaša, četnik, balija, da deca od 11 godina u Međugorju ne drže transparent na kome piše Srbe na vrbe, jer oni ne znaju ni kako izgleda vrba, niti je iko od njih video u živo Srbina. Mržnja je odlika glupih ljudi, ona je uglavnom slepa i nema informacije. Jer, kad bi imala ikakvu informaciju, prestala bi da postoji. Uveren sam da je jedina odbrana protiv mržnje ljubav. I to je hrišćanski odgovor. A sve te ustaše, četnici, balije, po pravilu su veliki vernici. Slave slave, klanjaju se Alahu, idu na misu, a nemaju problem da zovu na klanje. Pa dobro, deco, kakvi ste vi to hrišćani, vernici, šta ste? Šta će Hrist misliti o vama takvima, šta Alah?

Imam prijatelje koji su ratovali u prvim linijama fronta i na srpskoj, i na hrvatskoj i na bošnjačkoj strani. Nekoliko puta sam ih sabrao sve za stolom...

Bez problema?

Bez ikakvih problema. LJudi koji su bili u rovovima i gledali smrti u oči, nemaju problem. Problem mržnje imaju samo jebeni pozadinci. Oni koji nisu mrdnuli iz svoje kuće, oni koji seru o Kosovu a nikada nisu otišli tamo, jer 78 odsto Srba nikada nije videlo Kosovo. A svi bi dali dušu i srce za Kosovo, samo da ne izađu iz Beograda, ako je moguće. Kad ih pozovem da idemo u Štrpce i odnesemo deci kompjutere, jakne, patike...nema nikog.

Može li glumac da ne razmišlja o besmrtnosti?

Deni de Vito je na dodeli nagrade svom prijatelju DŽeku Nikolsonu rekao: A zašto DŽek radi ovo? Zbog para, zbog žena, zbog slave? Ne. Samo zbog besmrtnosti. To jeste suština ovog posla. Da zaradiš besmrtnost. Može zvučati nesuvislo, ali ja sam već besmrtan. Snimio sam toliko filmova da će oni trajati. I samo želim da svet oko sebe učinim boljim. A kako svaka promena počinje na ličnom planu, učinio sam da najpre sebe poboljšam. I da slavim život, da uživam u njemu svakog trenutka.