Ekspresivna snaga

Foto Dušan Đorđević

Kazimir i Karolina su jedan od onih komada koji na najbolji mogući način opisuju duh epohe u kojem su nastali. Ta uzavrela atmosfera između dva svetska rata, ispresecana ekonomskim krizama, ideološkim zastranjivanjima, sveopštim moralnim padom, nagoveštavala je katastrofe koje predstoje, ali je istovremeno ostavila u umetničkom stvaralaštvu nezaboravna dela koja i danas snažno dokumentuju epohu. Ono što pak Kazimir i Karolina pokazuju, a što je izoštreno i potencirano postavkom Snežane Trišić, jeste neobična aktuelnost ovog komada, i to ne samo u zemlji koja već decenijama prolazi kroz društvene turbulencije kao što je Srbija, već i globalno. Činjenica koja bi trebalo ozbiljno da nas zabrine i upozori.

U svetu koji oseća da mu vreme ističe, a koji se sav predao uživanju i trenutnom zaboravu, svaki lik ovog komada egzistira rastrzan između svojih ambicija, snova i strasti s jedne, i sveopšte bede i društvene besperspektivnosti s druge strane. U noći Oktobarfesta, u noći gde je, uz litre alkohola, oslobođene inhibicije i podivljale strasti naizgled baš sve moguće, iscrtava se slika jednog društva koje je potpuno izgubilo svoj kompas, društva gde zbunjene jedinke lutaju u beznadežnoj želji da svojim životima daju neko uporište (materijalno, emotivno, statusno). I pored tako postavljenih premisa, Kazimir i Karolina nisu realističan komad, lirski momenti smenjuju se sa žestokom satirom, pučko se prepliće sa metafizičkim, smeh je pre izraz nelagode no pozorišnih mehanizama.

Vizuelno upečatljiva i značenjski tačna, a opet funkcionalna scenografija Darka Nedeljkovića omogućila je rediteljki da predstavu ritmuje gotovo filmski, brzim promenama, paralelnim planovima i pojavama. Bez egzibicija, ali potpuno u skladu sa veličinom i ekspresivnom snagom komada, predstava teče brzo i lako, tek povremeno se služeći upečatljivim prizorima koji poentiraju određene segmente. Veoma lepi, gotovo vesandersovski kostimi Maje Mirković kao i živa muzika upotpunjuju taj promišljeni total dizajn. Bojanu Dimitrijeviću je uloga Kazimira pasovala kao dobro skrojena rukavica, njegov već stilizovani način glume kao i neobična dikcija lepo su se uklopili s opštim tonom predstave. Isto se može reći i za Karolinu Jelene Đokić koja s lakoćom i puno ironije balansira između dirljivosti i vulgarnosti svog lika. I ostali glumci su dali upečatljive uloge, mada je ansamblu ipak trebalo malo vremena da profunkcioniše kao takav. Verovatno najzaokruženiju kreaciju dala je Katarina Žutić tumačeći gotovo basterkitonovski ozbiljno lik Erne, poigravajući se različitim aspektima svog lika, od patetike do perverzije, uz mnogo tananosti i humora. Sve u svemu, jedno promišljeno, u svim aspektima zaokruženo tumačenje i lep uspeh za Atelje 212.