Kvadratura kruga

Uspomena Mila Mojsilovića

15. novembar 1996.

Ovo je priča o Milu Spinozi iz Č. koji je među prvima u Srbiji rešio kvadraturu kruga.
Živeo je u voćevitom selu iza gradskog groblja, ali je svakodnevno silazio u grad, kao centar naučnih i umetničkih zbivanja.
Kvadraturu kruga rešio je uz božju pomoć, u snu, ali tome su prethodile godine i godine rada i proučavanja.
Govorilo se da gore u selu ima kozu i da sadi nešto kupusa.
Ispomagao se i fotografijom.
Ovo poslednje je bilo kobno. I tu počinje priča.


Pripreme za doček druga Tita trajale su mesecima. Tarabe su ofarbane, česma aktivirana, pošta okrečena, Dom kulture temeljno renoviran.
Dva dana uoči događaja koji će biti zlatnim slovima upisan u istoriju grada isteran je glanc: pijanci su sklonjeni, skitnice proterane, a mnogi elementi su bez opširnih objašnjenja pohapšeni.
Ceo grad je tih dana bio jedna ljubičica bela.
Drug Tito je, međutim, da li po svom da li po Krcunovom, izvrdao: nije svratio u Č. samo se Plavi voz, na povratku iz Titovog Užica, desetak minuta zadržao na stanici.
Stvorila se neopisiva gužva.
Predsednik opštine se jedva probio da održi pozdravni govor.
Drug Tito je odgovorio da je Č. grad nad gradovima i da mu je žao što nema vremena da svrati.
Neke žene su zaplakale.
Čula se pištaljka da voz krene (da li Krcunova, da li otpravnika vozova?) kadli preko gvozdene ograde, pod sam prozor kupea Plavog voza u kome uramljen stajaše drug Tito, uskoči Mile Spinoza sa fotoaparatom, bos, jer zima bejaše na izmaku.
U mukloj tišini trenutka svi su čuli kad je Mile Spinoza, glasom čoveka koji će se sagnuti za pikavac, povikao: Tito, Tito, zovi Jovanku da vas slikam!
Mile Spinoza bejaše usamljen između stanične ograde i Plavog voza. Iza njega narod, ispred njega Tito.
U dramskoj tišini trenutka svi su čuli druga Tita: Jovanka, ustani da nas čovek slika!
Drugarica Jovanka ustade (jer već bejaše sela) i urami se pored druga Tita u prozoru Plavog voza.
Drug Tito zagrli drugaricu Jovanku i Mile Spinoza napravi nekoliko škljoc.
Voz krene, ode.


Šef Udbe u Č., čuveni Zoćević, tada preskoči ogradu i laganim (nekako teturajućim) korakom priđe Milu Spinozi koji još bejaše u napregnutoj pozi snimatelja.
Zoćević bejaše krupna ljudina, crne masti, utegnut i podšišan. On blagim (nekako odveć blagim) pokretom uze fotoaparat iz ruke Mila Spinoze i mirno ga spusti na zemlju. Zatim ga, sad već nervoznije i žešće, nagazi levom nogom; bio je poznati levak. Aparat krcnu i spljošti se kao zgažena buba.
Pomoćnicima koji priskočiše Zoćević samo procedi: Vodite!
Odvedoše Mila Spinozu.
Narod se razilazio.


Uveče, kod Cara, okružen sve samom intelektualnom elitom, Zoćević žestoko pije i samo: UH, UH!
- Šta UH UH, druže Zoćo? - pitaju intelektualci.
- Što govno ne ubih! - jadikuje Zoćević.
- Koje govno? - utrča u anegdotu lokalni pesnik, poznat po ekscesima.
Bejaše to prejako za Zoćevića. Ustade, obuče mantil, i sigurnim korakom pijanca koji podnosi piće izađe u gradsku tmušu.


Sve se to događalo krajem marta i bližilo se zaboravu. Kad, početkom septembra predsedniku opštine Č. stiže pismo od Tita: Dragi... itd... nego vidi, molim te, da mi onaj simpatični čovek pošalje fotografije. Jovanka će ga posebno nagraditi...
Predsednik opštine pošalje po Zoćevića.
Pročitaj, Zoćeviću, reče predsednik.


Pustiše Mila Spinozu iz zatvora.
Ni onaj čovek, ni pomozi bože.
Ne silazi u grad. Ne fotografiše.
Samo rešava kvadraturu kruga.


Zoćević je podneo ostavku i otputovao.
Niko ga više nikada nije video.

Iz ugla Dojčila Zoćevića, šefa Udbe za Č.

6. decembar 1996.

Razmatramo bezbednosnu situaciju.
Predsednik Radičević kaže: Nismo sve pobili, moj Zoćeviću. Da smo ubijali-jesmo, ali sve nismo pobili.
Radičević to pokušava da proturi kao svoje, ali ja prepoznajem Krcuna. Ćutim, pravim se nevešt, a mislim: Baš si naš`o, predsedniče, kome da uvališ muda za bubrege.
To što je išao kod Krcuna tretira kao neku svoju konspiraciju, viši nivo.
Ja kod Krcuna idem ko kod strica u Zeoke.
Kaže meni Krcun: Tebi, Zoćeviću, ne treba duljiti, pametan si čovek. Kratko i jasno: U Č. dolazi Stari. Predsedniku Radičeviću prepustiti komunalije i ostalo đubre, a za ono GLAVNO glavni si ti. Ispred sebe imaš mene, iza sebe nikoga. Jesmo li se razumeli?
Razumem, druže Krcune.
Tako radimo mi profesionalci: nema žvak žvak, nema trt mrt. Život il smrt.
Za doček druga Tita Radičević oformio štab u stalnom zasedanju. Svratim ponekad tek da me vide.
Radim na drugom koloseku.
Kao prvo: Klisura.
Tito dolazi Plavim vozom, iz pravca Titovog Užica. Dvadeset kilometara kroz klisuru. Reka, šume, manastiri, srpska Sveta gora.
Među kaluđerima imam svoje ljude. Uspostavljam veze, delim zaduženja. I ženske manastire stavljam pod kontrolu. Rad sa seljacima. To što se tiče klisure.
Kao drugo: čišćenje terena.

Po evidenciji Službe za takav jedan događaj kao što je dolazak druga Tita, na našoj teritoriji treba odmoriti najmanje dve hiljade lica. Naš zatvor nema taj kapaciteta a za proširenje nema vremena. Kažem to Krcunu. Krcun kaže: konsultuj Bugarčića. Bugarčić kaže: pitaj Krcuna. Pitam Krcuna. Krcun kaže: kaži Bugarčiću da si me pitao. Kažem Bugarčiću: pitao sam Krcuna. Bugarčić pita šta je rekao Krcun. Kažem Bugarčiću da je Krcun rekao: konsultuj Bugarčića. Dobro, kaže Bugarčić, dvesta pedeset, CE ZE, Beograd. (Uveče se šalim s Dragicom: Ako ne mogu da odbranim narod od Tita, mogu Tita od naroda. Dragica operisana za humor: Crni Dojčilo, jezik pregrizo, dabogda! Zar ne znaš da i zidovi imaju uši. A u stvari Krcunov štos, njemu se može).
Zovem Kragujevac. Kolegu Nikolića. Ispričam, tako i tako.
- Pun sam ko oko - kaže Nikolić.
Sad ja ko da sam Krcun: Puštaj ljude na slobodu, Nikoliću. Nije ti ovo trula Jugoslavija, tamnica naroda!
Nikolić se sigurno uplašio, spušta slušalicu.
Dilparić iz Kragujevca isto. - Ni za ubistva nemam slobodno.
Da zovem Ivanjicu? Šta oni imaju - štenaru!
Već sam u stisci s vremenom. Kad Đelkapić iz Ivanjice nudi Dom invalida. Pun komfor. Samo veli, Zoćeviću, pošalji čuvare. Ovi naši su na odmoru. Dogovoreno.
Kako ide? - pita Radičević, kod Proleća.
Sve je pod kontrolom, druže predsedniče. I vrapci oko silosa! - ironišem, lansiram stilsku figuru.
On i ne zna da je Gostiljac otvorio vatru na patrolu. Savladan, zataškano.
Ne zna Radičević ni za onu budalinu Kaplarevića iz Mršinaca.
Odu moji momci, njega nema kod kuće. Zovu, lupaju, ništa. Živi ko pustinjak, nemaš koga da pitaš. Komšiluk ni čuo ni video. Danonoćno osmatranje, ništa. Ko da je u zemlju propao.
Kad, u četvrtak sabajle evo Kaplarevića, pravo kod mene.
- Gde si Kaplareviću, legendo! - ja se kao iznenadim i obradujem.
- Došao sam, veli, Zoćeviću, da me uhapsiš. - Predomislio sam se. Sačekaću bolju priliku.
- Šta si se to predomislio, druže Kaplareviću? O kakvoj to boljoj prilici govoriš! (Glas mi podrhtava, žmarci me podilaze).
- Pitaj Dražu Mihailovića - ceri se ludak.
Visok, crn ko Ciganin.
I da vidiš, dade revolver. S pozlatom: Kaplaru, Krcun.
Po pitanju gradske baraberije i prigradskog ološa bez problema: vole da sarađuju.
Došao je i taj dan, koji će zlatnim slovima... (ah, piskarala)...
Dragica mi vezuje kravatu. Civilno teget i bordo kravata.
Sve novo.
- Uzmi šećer i vodu, Dojčilo! - kaže Dragica. - Noćas sam čula kukavicu.
Moja Dragica stalno neke bapske priče. Opaši mi pištolj, kažem mojoj Dragici.
Vidi li se, pitam.
Ne vidi se, kaže moja Dragica. Nije veliki. Čuj, nije veliki! Ko da postoji veći. 

Nastavak ove priče u sledećem broju