Novine su mašina za blaćenje

Foto profimedia.rs

Trideset pet godina posle prvog romana Ime ruže, prevedenog u 47 država i prodatog u trideset miliona primeraka, pet godina od Praškog groblja, u kome je protagonista bio cinični antisemit i falsifikator, Umberto Eko je ovog meseca obradovao čitalačku publiku svojim sedmim romanom Nulti broj (Numero zero, izdavač Bompijani) koji se odmah vinuo u vrh najprodavanijih knjiga u Italiji. I u svom poslednjem delu, Eko se vraća argumentu koji ga je oduvek privlačio: temi falsifikata i laži, kao i teorijama zavere. U ovom, u odnosu na prethodne, neuobičajeno kratkom romanu (nešto više od 200 strana), u formi krimića, pisac se, uz priličnu dozu ironije, bavi rđavim novinarstvom uvodeći čitaoce u redakciju lista Sutra koji se nikada neće naći u rukama čitalaca.

Naslov knjige je preuzet iz novinarskog žargona (nulti broj se odnosi na probne novine, odnosno simulaciju novinskih tekstova). Radnja romana se odigrava u Milanu u proleće 1992. Redakcija ima zadatak da pripremi 12 probnih brojeva u malom broju primeraka, čiji je cilj jedna vrsta preventivne ucene uglednih ličnosti iz finansijskih i političkih krugova. Namera osnivača ovog fantomskog lista, koju verno sprovodi redakcijski tim, jeste da prikupljanjem pikantnih i ambivalentnih informacija formira dosijee i na taj način prisili izabrane javne ličnosti da, u zamenu za ćutanje, dobije pristup u takozvane salone moći.

Književna kritika uglavnom je pozitivno ocenila Ekov poslednji literarni trud koji do savršenstva razotkriva mehanizme takozvane mašine za blaćenje koju koristi rđavo novinarstvo. Ekov roman koji kritičari ocenjuju kao uznemirujuću optužbu tehnika čiji je cilj da diskredituju, razvodne istinito, potkrepe lažno, čak i da namagarče čitaoca, kao da je izašao iz srpske stvarnosti danas, u kojoj tabloidna mašina za blaćenje radi punom parom.
Evo šta je ovih dana, povodom izlaska svoje nove knjige, o fikciji i stvarnosti rekao Umberto Eko.

Ucenjivački ciljevi

Izabrao sam 1992. zato što smatram tu godinu razvodnom tačkom u istoriji italijanske politike. Roman ide i unazad, do kraja fašizma i tako obuhvata značajan deo italijanske istorije XX veka. U ovoj zemlji su se dogodile najneverovatnije stvari: atentati, pokušaji državnih udara, trovanja. A stvar koja najviše iznenađuje jeste da su ljudi dopustili da se sve to desi, bez razmišljanja. Sve se izgleda sliva u 1992. posle koje je počeo period od dvadeset godina dubokog sna. Pored toga, to je bio prikladan trenutak za ulazak na teren nove osobe, ne političara već malog izdavača, Vimerkata, koji finansira nulte brojeve dnevnika sa očiglednim ucenjivačkim ciljevima. Štampa ih da bi mu neko rekao da prestane i da bi mu ponudio nešto u zamenu.

Nisam želeo da pišem traktat o žurnalizmu; insistirao sam na jednoj posebnoj redakciji, koja predstavlja deo mašine za blaćenje. Kako već više od četrdeset godina razmišljam i diskutujem o ograničenjima i mogućnostima novinarstva, u ovom romanu sam ponovo koristio stvari o kojima sam već pisao. Dakle, moja priča je o granicama novinarske informacije . Ali, ja nisam govorio uopšteno o novinarima, zacrtao sam najgori slučaj igru falsifikovanja činjenica i prikrivanja - da bih dao grotesknu sliku tog sveta.

Izvitopereno novinarstvo

Svaki pripovedač, na svoj način, deformiše ono što opisuje. U mojim romanima već mi se desilo da pritisnem pedalu grotesknog, kao što je bio slučaj u Fukoovom klatnu i Praškom groblju. Sigurno je da sam u ovom novom romanu dao groteskan prikaz jednih novina. To nije verna fotografija nego su to novine kako sam ih ja zamislio. Moj list je kao Arčimboldova slika. Pravi se od kruške, banane, breskve, nara, paradajza. To jest, van voćarsko-povrtarske metafore, moj list je sastavljen od svih elemenata koji su deo aspekata italijanskog novinarstva. I šta se onda zapaža? Vidiš da se iznenada pojavljuju raznovrsne tehnike: tehnika blaćenja, mašinskog mlevenja mesa, opovrgavanja. Posle, prirodno, spojio sam sve ove elemente u grotesknu sliku izvesnog tipa novinarstva.
Ipak ne verujem da postoji list potpuno sličan ovom iz mog romana. Međutim, ubeđen sam da se mane ovog lista distribuiraju sa izvesnom jednakošću i u skladu sa izvesnim proporcijama na postojeće novine. S jedne strane, mogu da konstatujem da postoje novine specijalizovane u blaćenju, a s druge, znam da ozbiljne novine odbijaju tu tehniku, ali se i one, kada opovrgavaju demantije, ponašaju kao moji novinari.

Kako uništiti protivnika

Ranije u Americi ako predsednik nije bio politički poželjan bio to Linkoln ili Kenedi događalo se da ga ubiju. Već sa Niksonom, kasnije sa Klintonom, videlo se da se predsednik može uništiti iznoseći na videlo prisluškivane telefonske razgovore i poruke ili prepričavajući šta je uveče radio, sa kim je išao u krevet. Sva naša politika je već na tom nivou. Naredba je: treba uništiti, razvlastiti, popljuvati. A štampa često trči za tim.

Često sam se bavio temom istine, ali ono što direktor redakcije Simei želi da poruči, kada kaže da novine lažu, nauka laže, istorija laže, jeste da se novinarstvo, u nameri da oduzme legitimitet protivniku, ponaša kao mašina za blaćenje, sredstvo za razglašavanje vesti o privatnim životima. Kada je DŽon Ficdžerald Kenedi bio živ nikada se nije pisalo da je išao u krevet sa Merilin Monro, Ričard Nikson je bio optužen na političkoj bazi, ne zbog stvari iz privatnog života. Sa Bilom Klintonom je došlo do preokreta, kada je predsednik optužen za privatno ponašanje koje se desilo u zatvorenom prostoru, njegovom studiju u Beloj kući.

O objektivnosti vesti

Kako na jednom mestu u knjizi govorim, dovoljno je na jednu stranu novina zajedno staviti četiri prividno povezana događaja, koji se, na primer, uopšteno odnose na mlade, da bi se konstruisala peta vest: alarm o pedofiliji ili nasilju. Zahvaljujući alarmističkim tehnikama, dovoljno je da moji novinari naprave jednu stranicu sa različitim vestima, ali sve u znaku tragedije, da bi se kreiralo anksiozno stanje kod čitaoca. Hoću da kažem da nije neophodno dati lažne vesti, dovoljno je rasporediti one istinite na određeni način da bi se isprovocirala tenzija. Druga tehnika lažne objektivnosti je ona kojom se stavljaju pod navodnike različita mišljenja ostavljajući čitaocu slobodu izbora. Jasno da će prednost biti data najverodostojnijem mišljenju, dakle i različita mišljenja mogu da budu izmanipulisana. Taj mehanizam, zajedno sa drugim trikovima za obmanjivanje čitaoca, dobro objašnjava direktor Simei. Stvorio sam doktor DŽekila žurnalizma, ali je jasno da kako svi naučnici nisu DŽekili, ni svi direktori i urednici ne liče na Simeija.

Tehnika blaćenja

Nekada su postojale institucije za blaćenje. Radilo se o specijalizovanim novinama. Ali, nije se moglo zamisliti da jedan ugledni list stavi u pogon mašinu za blaćenje. Danas je, međutim, sve na javnom trgu. Tipično za mašinu blaćenja je da je napad retko direktan. Ne kaže se da je gospodin Iks Ipsilon poznati pedofil i da je udavio baku. Umesto toga daje se elemenat naizgled bezazlen, ali koji stvara sumnju. Istinita epizoda, koju sam koristio u romanu da bi se izazvala sumnja, odnosi se na jednog sudiju (koji je doneo presudu kojom se izdavačka kuća Mondadori, u vlasništvu Silvija Berluskonija, obavezuje da naknadi štetu u veoma visokom iznosu, prim. aut.). Na televizijskom kanalu (takođe u vlasništvu porodice Berluskoni) prikazan je snimak gde se vidi da taj sudija mnogo puši i nosi plave čarape. Nema ništa loše u tome da se nose plave čarape i mnogo puši, ali kada je to predstavljeno kao izolovani fakt, pobuđuje sumnju gledaoca i navodi ga da se zapita: šta se time želi reći? Želeo bih da navedem jedan događaj iz mog detinjstva. Imao sam deset ili jedanaest godina. Jedna gospođa me zaustavlja i pita: Da li bi napisao jedno pismo za mene? Daću ti jednu liru. Pomislio sam da iz nekog razloga ona nije mogla da ga napiše i rekao sam joj da ću ga napisati besplatno. Ona mi je posle ponudila sladoled. Pismo je bilo za jednog gospodina, gradskog trgovca i govorilo je manje-više: Saznali smo da Vi želite da se venčate sa gospođicom N. N. O gospođici možemo samo da kažemo da je dobra osoba. Srdačni pozdravi. Kada sam ispričao taj događaj kod kuće, rekli su mi: Iskoristili su te za anonimno pismo! Šta je uradila ta gospođa? Nije rekla ništa neugodno o budućoj mladi. Nije napisala da je kurva. Ali, u onome koji je primio pismo zbog same činjenice da se neko za to zanima, izazivalo je sumnju, možda gospođica i nije tako dobra kako sam verovao. Eto, to je sumnja koja blati.

Tviter roman

U ovoj knjizi za Italiju nema nade. Shvatam da to nije utešno. Uostalom, ni Dostojevski nije bio utešiteljski, ali to nije razlog da ga baciš u koš za hartiju. O ovoj zemlji sam pričao izabravši kratkoću. Činjenica za činjenicom, bez gubljenja u filozofskim devijacijama. To je tviter-roman. I Božanstvena komedija se može prepričati sa manje od deset reči: putovanje u zagrobni život između pakla, čistilišta i raja, i rekao si sve.

Nemogućnost političkog delovanja

U Italiji su se desile nemoguće stvari za koje uprkos svemu nikoga nije bilo briga nizašta. Zapravo, postoji ideja nacije i države nesposobnih da funkcionišu. U ružnom svetu kleveta i blaćenja svako od nas se trudi da dobro radi svoj zanat. Što se mene tiče, ja sam dao moje svedočenje. Ispričao sam kako stoje stvari. I intelektualci su žrtve difuznog društva. Danas ti ne preostaje ništa drugo sem ostavljanja tvoje poruke u boci. Ja sam napisao ovaj roman, više se u rastočenom društvu ne može uraditi. U takvom društvu više ne postoji pojam političkog delovanja.

Kriminalni tango

Kritičar dnevnika Korijere dela sera Antonio dOriko konstatuje da godine ne predstavljaju nikakvu pretnju za pisca (Eko je nedavno napunio 83 godine). Smatra da se njegov roman može posmatrati kao kriminalni tango, ali da se može shvatiti i kao briljantan antinovinarski pamflet, uznemirujuće zabavna optužba publicističkih tehnika čiji je cilj da diskredituju, razvodne istinito, potkrepe lažno, čak i da namagarče čitaoca. Šta je zapravo hteo ovim romanom, Umberto Eko je ovih dana govorio u brojnim intervjuima i diskusijama objavljenim u listovima Korijere dela sera, Espreso, dodatku Republike - Venerdi i na italijanskoj nacionalnoj televiziji RAI.



Odlomak iz knjige Nulti broj

Prljavi poslovi tajnih službi

Knjige su raspoređene u njihovom normalnom neredu, mogle su da prođu belosvetske tajne službe i da ih prelistaju stranu po stranu, a da ja to ne primetim. Beskorisno je da gledam u fioke ili da otvaram orman na ulazu. Ako su hteli nešto da otkriju, danas, kao danas, ostaje samo jedna stvar da se uradi: da se pretraži kompjuter. Možda su, da ne bi gubili vreme, sve kopirali i vratili se kući. I tek sada, nakon što su otvorili i ponovo otvorili svaki dokument, biće da su primetili da u kompjuteru nije bilo ničega što bi ih moglo interesovati.

Šta su se nadali da će pronaći? Očigledno je - hoću da kažem, ne vidim drugo objašnjenje - da su tražili nešto što se odnosilo na novine. Nisu glupi, mogli su da misle da sam ja hvatao beleške o čitavom poslu koji se radi u redakciji - i prema tome da, ako nešto znam o aferi Bragadočo, mora biti da sam to negde zapisao. Sada su možda pomislili da ja sve držim u disketi. Prirodno, večeras su posetili i kancelariju i moje diskete nisu pronašli. Dakle, zaključuju (ali samo sada) da ih možda držim u džepu. Imbecili, verovatno govore sami sebi da nisu ništa drugo do imbecili i da je trebalo da pretraže jaknu. Imbecili? Govnari. Da su bili lukavi ne bi završili da se bave tako prljavim zanatom.

Sada će ponovo da probaju, barem će do ukradenog pisma stići, insceniraće napad lažnih džeparoša na ulici. Stoga treba da požurim pre nego što ponovo pokušaju, da pošaljem disketu na adresu post restant i posle da vidim kad da je podignem. Ali, koje gluposti mi prolaze kroz glavu, ovde već postoji jedan mrtvac, a Simei je u bekstvu. NJima ne treba ni da saznaju da li ja znam i šta znam. Iz predostrožnosti će me eliminisati, i stvar se tu završava. Mogu da stavim u novine da ja o toj stvari nisam ništa znao, ali samo zato što to kažem, dajem na znanje da sam znao.
Kako sam završio u toj zbrci?