Istina koja je proganjala Mihaila Lalića

Generacije čitalaca šest decenija su u zabludi da su glavni junak romana Svadba, Tadija Čemerkić i njegov spektakularni beg, plod imaginacije Mihaila Lalića. Roman koji po mišljenju književne kritike predstavlja prekretnicu u jugoslovenskoj književnosti posle Drugog svetskog rata, govori o čoveku koji posle iscrpljujućeg ropstva i višemesečnog mučenja uspeva da pobegne sa strelišta okovan bukagijama teškim 14 kilograma. NIN ekskluzivno donosi priču o stvarnom čoveku, s kojim je Lalić delio ćeliju i koji je u okovima nestao ispred puščanih cevi, preplivao Taru i nastavio borbu za slobodu u najkrvavijim obračunima na Sutjesci. Taj čovek zvao se Vuk Dacić.

Mnogi Crnogorci upinjali su se decenijama nakon štampanja Svadbe da dokažu da su upravo oni bili jedini koji su sa strelišta pobegli okovani teškim sindžirima. Želeći da za sebe prigrabe deo književne slave, vodili su polemike u podgoričkoj Pobjedi, optuživali Lalića da im je naneo nepravdu, pozivali se na problematične svedoke i nudili nepostojeće dokaze. Lalić je ćutao 39 godina. Dacić je svoju tajnu odneo u grob, 16 godina pre piščevog javnog priznanja da mu je naneo nepravdu.
Nakon gotovo nemogućeg bekstva sa strelišta 1943. godine, Vuk Dacić se priključuje 4. crnogorskoj udarnoj brigadi. Prošao je sva najkrvavija bojišta u Drugom svetskom ratu. Vučevo, LJubin grob, Zelengoru. On je bio deo jedinice koja je Josipu Brozu Titu poslala poruku Dok god budete čuli pucnje naših pušaka NJemci neće proći, a kad toga više ne bude znajte da na LJubinom grobu više nema živih proletera.

Preživeo je. Iz svih krvoprolića izašao je nepovređen. Ubrzo po završetku rata oženio se i postao prvi načelnik policije u Bijelom Polju. NJegova najstarija ćerka Slobodanka danas živi u Novom Sadu, i za NIN govori o očevom odnosu prema zarobljeništvu, ratu, saborcima i mučiteljima.
Kao da je mislio da bi ga sećanja na zatvor i muke koje je pretrpeo ponovo zatočili, nikada nije pričao o tome. Čak ni kad bih mu kao dete s nogu ljuštila kožu s mesta na nogama ispečenih u zatvoru, ostajao je nem, okrećući na šalu. Ne znam je li o tome govorio izvan kuće. A pošto je Bijelo Polje tada bilo mali grad, čulo bi se. LJudi u malim sredinama jedva čekaju da iznesu nečiju tajnu kaže Slobodanka s kojom razgovaramo u stanu njenog sina Petra Bojovića, Vukovog najstarijeg unuka. Isti zid ćutanja o tamničkim danima delio ga je i od najmlađe ćerke Nađe Piale, pi-ar menadžerke Pozorišta na Terazijama. Ima dva sina. Treća ćerka Sonja isto živi u Beogradu. NJihova sestra LJiljana umrla je u 36. godini od raka.
Lalić je celo svoje obimno književno delo posvetio obelodanjivanju istine o mračnoj pozadini postojanja kolašinskog zatvora; izdajstvima, nameštaljkama i surovom obračunu četničke vlasti s partizanima, ali i komšijama, kumovima i rođacima koji su mislili drugačije, ili od kojih su imali šta oteti.

Mnogi njegovi likovi - Lado Tajović, Niko Doselić, Petar Pejo Grujović, Novica Talević, prolaze kroz opasna, gotovo epska iskušenja na putu ka pravdi i slobodi ali niko od njih ne dočarava snagu čovekove lične pobune kao Tadija Čemerkić. Dacićev dvojnik, njegov alter-ego jedini je lik koji povezuje Lalićeve likove i romane koji opisuju Drugi svetski rat u Vasojevićima s četvoroknjižjem o komitskom pokretu u Crnoj Gori nakon Prvog svetskog rata: Dokle gora zazeleni, Ratna sreća (Nin-ova nagrada 1973), Zatočnici, Gledajući dolje na drumove.
Ne znam je li deda Vuk čitao Svadbu. Ja sam je pročitao u sedmom razredu. Dobio sam je od škole za odličan uspeh. Nisam ni znao da je glavni junak pisan po uzoru na njega. To sam saznao tek kao momak, od ljudi. Kažu da nije voleo da govori o tome - kaže Petar Bojović.
Jedini sin Vuka Dacića, Novo, danas ima 64 godine i sedmoro dece. Živi u Bijelom Polju tiho, slično uspomeni na junaštvo svog oca. Mnogo šta se promenilo i u gradu i u ljudima. Omiljeno stecište Vukovih saboraca, kafana Sutjeska je porušena i na njenom mestu je izgrađena moderna građevina. Borbu za slobodu malo ko pamti.

Bio je poznat po vedrini, snazi karaktera. Niko ne bi posumnjao kakvu golgotu je preživeo i u zatvoru i kasnije u borbama. To nije od njega načinilo mračna čoveka. Naprotiv, cenio je život, uživao u svakom danu. Ta vedrina ga je i održala. U našim retkim razgovorima o ratu, pričao mi je da su u zatvoru napravili karte od neke hartije i igrali, dok ih čuvari nisu pokidali. Svako jutro, po naređenju čuvara, kopao je u zatvorskom dvorištu sebi grob u koji je predveče sahranjivan neko drugi. Ogromna snaga duha je potrebna da psihički ne klonete od takvog mučenja i iščekivanja smrti. Novo ističe da je Vuk imao fizičkih posledica.
Kada je bežao, imao je jedva pedesetak kila. Za njegovu visinu i građu premalo. Mogla je pesnica da mu stane u oko, kako su pričali ljudi koji su mu skinuli okove. Pored iznemoglosti i žive rane od okova, uspeo je da pobegne sa strelišta i prepliva Taru sa 14 kila gvožđa na sebi. Takav napor i zatočeništvo su mu sigurno skratili život.

Okove su nosili svi zarobljenici kolašinskog zatvora. Svakom su zakivani direktno oko nožnog članka.
LJevak, s kliještima u jednoj i čekićem u drugoj ruci, DŽogaz je učestalim udarcima zatupljivao krajeve usijanog gvozdenog klina umetnutog kroz okrugle alke za spajanje. Krupne crvene žiške, čestice usijanog gvožđa, iskakale su i prljile čarape i noge zatvorenika (...) Pri prvim udarcima čekića oštre ivice kova prosijecaju kožu, gnječe i kidaju mišiće - tako nastaju ćudljive i teške rane koje svi okovani zatvorenici posle dugo liječe i s kojima najveći broj ode pod zemlju (Svadba, Prosveta, Beograd 1966, strana 35)
Slobodanka nam otkriva da je Vuk imao priliku da se revanšira čoveku koji mu je zadao te ožiljke.

To sam saznala od majke. Posle oslobođenja doveli su mu pred noge zatvorskog okivača. Plakao je, molio za milost. Bio je svestan kakav bol je zadavao zatvorenicima i da bi mu se mnogi rado osvetili. Otac mu je rekao da muškarci ne plaču i ne mole, uspravio ga na noge i ovako mu rekao: Idi do moje kuće, moja žena će ti spremiti ručak. Pojedi ga i nek ti je sa srećom , priča Slobodanka i nastavlja. Naša kuća uvek je bila puna ljudi i dece. Mnogi od njih nisu bili naši rođaci već ljudi u nevolji koji su tražili od Vuka pomoć i savet. Sve ih je primao u svoju kuću dok ne prebrode oskudicu ili doškoluju decu. I u posleratno vreme to je bilo neobično. Danas bi tako velikodušnog čoveka smatrali čudnim. Najviše pažnje je poklanjao deci i unucima. Slobodankin sin Petar Bojović imao je samo pet godina kada je Vuk umro. Dovoljno za nekoliko uspomena.
Umeo je da me povede na pecanje. Nosili smo dve stoličice na obalu Lima. Pravio mi je pecaljku od grane. Satima smo se zabavljali. Nekad bismo ponešto i upecali. I danas kad želim da se opustim najrađe odem na reku. Valjda zbog uspomene na njega, kaže Petar.
Istorijskoj nepravdi kumovao je i sam Dacić. Porodici nije govorio mnogo o danima provedenim u zatvoru i borbi. Nikada nije komentarisao i kritikovao Lalićevo delo. Ni komunizam, u koji se nikada nije razočarao kako tvrdi njegova kćerka, Nađa Piale.
Verovao je u komunističku ideju celog života. Razočarao se možda u neke svoje saborce, ali u komunizam nikada. Živeo je u skladu sa tim načelima. Uvek je delio svoje malo sa onima koji nemaju ni toliko. Imali smo dela savremene književnosti u kući, pa i Lalića, ali koliko se sećam nije govorio o njegovim romanima. Bilo je lako prepoznati knjige koje je otac čitao. Uvek su bile izgorene duvanom po ivicama. Najviše dela Marksa, Tolstoja i Ostrovskog.
U 54. godini ophrvala ga je teška bolest. Želeo je skromnu sahranu, ali marta 1973. sahrani Vuka Dacića prisustvovale su hiljade ljudi. Održana su čak tri govora. Bijelopoljci su mu odavali počast u Domu kulture jedan ceo dan. Iste godine, u bioskope je stigao film Svadba, po istoimenom romanu. Ulogu Tadije Čemerkića tumačio je Dragomir Gidra Bojanić koji i fizički podseća na Dacića.



Samo osam godina nakon smrti ovog tihog junaka, u crnogorskoj javnosti otpočela je polemika o najvećoj legendi Drugog svetskog rata sa tih prostora o neustrašivom mladiću, borcu za slobodu, koji je okovan brži od svakog metka nemačkih mitraljeza. Ko je tog dana delio sudbinu sa Vukom Dacićem? Da li je jedini uspeo okovan da izbegne sigurnu smrt? Ko je bio dovoljno smeo da ga oslobodi okova? Vreme je učinilo svoje, sećanja saboraca međusobno su se preplitala. Deca očevici kao odrasli nisu uspevali da razluče maštu od stvarnih događaja. U podgoričkoj Pobjedi smenjivala su se pisma partizana Milorada Zarubice i u vreme rata dečaka Šćepana Medenice, koji su prisustvovali skidanju okova s Vukovih nogu, pokušavajući da iz ugla očevidaca objasne šta se zaista zbilo te 1943. na poljani nedaleko od kolašinskog zatvora.
Dobro se sjećam skidanja lanaca sa nogu Vuka Dacića jer se to odigralo u kući mog oca Dimitrija Medenice u Ravnima.(...) U kuću su ušla četiri nepoznata čoveka, od kojih je jedan nosio lance u rukama pričvršćene na nozi.(...) Kada je Vuk oslobođen okova svi su ustali i počeli da se ljube i čestitaju slobodu svom drugu.(...) Partizani su nam rekli da gvožđe zakopamo daleko od kuće. Šest godina kasnije došlo je naređenje da se okovi pronađu. Prekopali smo veliki prostor i nakon dva dana takvog rada pronašli smo okove Vuka Dacića. Zapravo, tek tada smo saznali da se tako zove - napisao je Medenica 1. februara 1981. za Pobjedu.

Zarubica je dopunio dečačke uspomene Šćepana Medenice odgovorom koji je objavljen 17. februara 1981.
U kuću Dimitrija Medenice tada nas je došlo deset. (...) noge i lance umotavali smo u krpe da ne bi žuljali i zvečali. Glavni okov je bio široka i debela bukagija, koja je stavljana obično iznad zgloba desne noge i zakovana željeznom nitnom. Produžetak bukagije bio je lanac, bolje rečeno vlačeg, koji je imao više namjena. Jer pored vezivanja, njime je povećavana težina okova, zveket je trebalo da upozorava stražare, a sve ukupno da ponižava zatvorenike. Domaćinovu sjekiru našli smo na `cjepalu`. Bilo kakvo željezo bilo je dovoljno da se nitna presiječe.
Zbog čega je Lalić odlučio da umanji podvige čoveka koji mu je bio inspiracija, ostaje nepoznanica. U Svadbi, Tadija Čemerkić se još u zatvoru oslobađa bukagija, sam, koristeći zatvorsku sekiru.

Tadija Čemerkić, koji je izašao među prvima, bio je jedan od rijetkih koji su tačno znali šta da čine. Utrčao je u stražarsku zgradu, zgrabio sjekiru koju je tamo skrivao Obradović, razbio svoj okov i gurnuo ga nogom... (Svadba, strana 139.)
U stvarnosti, Vuk Dacić, okovan beži sa strelišta, izbegava poteru kroz šumu i skače u Taru. Pravu slobodu spoznaje u kući Medenica, gde ga raskivaju, kako je otkriveno u štampi osamdesetih. Sudbina Vuka Dacića jedna je od retkih koja svojom neverovatnošću nadilazi čak i umetničku imaginaciju.
Svaku sumnju u verodostojnost likova Svadbe, konačno je razvejala Pobjeda objavljujući početkom 1989. Lalićev dnevnik. Pisac u jednom od svojih sećanja otkriva kako se ogrešio o čoveka koji mu je poslužio za građenje lika Tadije Čemerkića. Lalić i Dacić, sapatnici iz kolašinskog zatvora, sreli su se jedini i poslednji put u kafani Sutjeska, nekoliko meseci pred Dacićevu smrt. U svom dnevniku, Lalić je taj susret ovako opisao:

U Bijelom Polju u kafani, sretoh se s Vukom Dacićem - to je prvi susret od kad smo se rastali iz kolašinskog zatvora. Da mi ne kazaše, ne bih ga poznao: porastao je, raskrupnjao se, otežao, a bio je tanak, vitak, fini mladić vazda za šalu raspoložen. Dok potegosmo uspomene, ne sviđe mi se kod njega ono što mi je već dosadilo u pričama drugih ratnika: težnja da se bude prvi i jedini... Kaže da je on jedini koji je s okovom pobjegao i živ ostao. Osjetih potrebu da se usprotivim, rekoh mu da nije on jedini - pobjegli su s okovima i Zarubica i Krstajić. On ostade pri svome, ja pri svome. Zagalamismo, skoro dođe do svađe - jer on bješe nervozan od rana, a ja umoran od putovanja.

Kasnije sam se raspitao i zaista: Krstajić i Zarubica bili su se oslobodili okova još u zatvoru, a Dacić je stvarno jedini s okovom pobjegao i uspio da živ prođe kroz žestoku puščanu i mitraljesku vatru. Bio je u pravu, trebalo je da priznam grešku. Potražio bih ga na prvom sljedećem putovanju, ali on umrije iznenada - ostadoh mu dužan izvinjenje. Sad se toga često sjećam i svaki put uz to pomislim: što duže živim, dužniji postajem, dokle ću dugove gomilati?
Nadgornjavanje o pravom identitetu Tadije Čemerkića u Crnoj Gori još uvek traje. U mejlu koji smo 19. januara 2015. dobili od Nacionalnog muzeja Crne Gore, kao objašnjenje uz fotografiju bukagija navedeno je da su lanci pod inventarnim brojem 402. pripadali LJubiši Milačiću, osobi koja je poslužila kao prototip za Tadiju Čemerkića.