Stabilna inflacija nikome nije cilj

Zašto Narodna banka Srbije promašuje ciljanu inflaciju? Odgovor može da stane u tri reči: „Nije joj cilj“. Ali, ako se tako odgovori, malo kome će biti jasno o čemu se radi. Zato krenimo redom, da bi bilo očito svakom strpljivom da ovo pročita. Stabilnost cena je ključni i jedini posao svake centralne banke. Ponekad im se tovare i drugi zadaci, kao što su podrška ekonomskoj politici vlade, nadzor bankarskog sistema i sistema osiguranja, ali to nisu poslovi za centralnu banku. Ako centralna banka ima mnogo poslova, nijedan neće raditi kako valja. Zato treba da ima samo jedan, ali da ga radi kako treba. Pogledajmo kako NBS stoji sa svojim osnovnim zadatkom. Kao ciljnu stopu inflacije, a to je zapravo godišnja promena u opštem nivou cena, Narodna banka Srbije (NBS) za 2013. i 2014. označila je četiri odsto plus-minus 1,5 procentnih poena. To znači da je inflacija trebalo da se kreće u rasponu od 2,5 do 5,5 odsto. Pošto je 2013. inflacija bila 7,8, a lane oko 2,2 procenta, to znači da je NBS u obe poslednje godine promašila stopu inflacije, jednom (mnogo) nagore, drugi put (malo) nadole. Inače, ti promašaji su bili redovni i ranije, čime se nameće pitanje profesionalnosti NBS. Sada dolazimo do komplikovanijih pitanja. Prvo, šta jedna centralna banka može da kontroliše od stvari koje su važne za monetarnu politiku? Drugo, šta od toga kontroliše NBS? Treće, šta su rezultati i rizici rada NBS? Na kraju, šta mora da se promeni da bi NBS stekla uslov da može biti nezavisna? Prvo, bilo koja centralna banka može da kontroliše najviše dve od tri stvari važne za monetarnu politiku. Te tri stvari su devizni kurs, referentna stopa (monetarna nezavisnost) i kapitalni tokovi. Svet je u poslednjih stotinak godina isprobao sve tri kombinacije različitih monetarnih režima. Recimo, ako je kurs fiksni i ako su slobodni kapitalni tokovi, onda nema monetarne nezavisnosti, jer kamatne stope određuje svetsko tržište. To je bio režim zlatnog standarda koji je važio do Prvog svetskog rata. U međuratnom periodu kurs je bio slobodan, centralne banke su određivale referentne stope, ali su kapitalni tokovi bili ograničeni. Današnji režim, od 1970-ih naovamo, različit je od oba prethodna – kapitalni tokovi su slobodni i postoji monetarna nezavisnost, ali zato kurs nije fiksni, već slobodno fluktuira. Drugo, režim NBS se razlikuje od toga koji danas preovlađuje u Evropi i razvijenijem delu sveta. NBS se uglavnom oslanja na režim u kome je kurs slobodan, da bi mogla da kontroliše kamatne stope i kapitalne tokove. Kapitalne tokove mora da kontroliše sve dok se u zemlji ne uvede tvrdo budžetsko ograničenje, jer u protivnom preti odliv novca (deviza). A kamatne stope mora da drži visoko da bi sprečila bekstvo iz dinara i osigurala kupovinu dinarskih dužničkih hartija, čime se država finansira. U toj verziji kurs ostaje slobodan, ali je problem što se on retko kreće onako kako bi monetarna i izvršna vlast želele. Treće, šta su rizici ove politike? Ako kurs duže vreme stoji oko neke vrednosti, a inflacija se kreće u rasponu od sedam do 12 odsto, koliko je bivala u protekloj deceniji, onda se time uz dinar devalviraju i strane valute na našem tržištu, što podstiče uvoz, a obara izvoz i nerealno podiže životni standard. A ako dinar pada prema evru i drugim valutama, to guši dužnike u stranoj valuti, podstiče izvoz, podiže stopu inflacije, obara standard. Sve što može NBS jeste da interveniše na međubankarskom tržištu, što je vrlo skupo i što može malo da uspori proces – ređe jačanja, češće slabljenja dinara – ali ne može da ga zaustavi. I, ne može da učini da se postigne određena (projektovana) stopa inflacije, jer kao što smo videli to i nije cilj. Ako se kontrolišu kamate i kapitalni tokovi, ne može se kontrolisati i treća stvar - kurs. Kurs je, opet, ključni reper domaćoj privredi za određivanje cena, što je logično za evroizovanu privredu. Tako inflacija bazično zavisi od kursa, a to je upravo onaj treći element koji NBS ne može da kontroliše, zato što je primorana da kontroliše druga dva. Bila bi prejaka reč da se kaže da je NBS tako odlučila, što govori i o stepenu njene nezavisnosti. Izvršna vlast je jača od monetarne, te se ovo potčinjavanje silom NBS istoj ne može prebaciti, ali joj se može prebaciti što o tome ćuti, jer to pokazuje sklonost NBS samoponižavanju. U osnovi, NBS je zatočenik ove, očito loše politike. Ona ne može da natera vlast na tvrdo budžetsko ograničenje, pa mora da kontroliše kapitalne tokove. Ne sme ni da oslobodi kamatne stope, jer bi one pod uticajem svetskog tržišta naglo pale, a onda bi poverioci izašli iz dinara i dinarskih hartija, što bi dramatično oborilo dinar i povećalo inflaciju. Prema tome, kapitalne kontrole i kamatne stope su ključni ciljevi NBS, a ne inflacija. A trebalo bi da je glavni cilj svake centralne banke, pa i NBS, stabilnost cena, pod kojim se u dobrim školama podrazumeva stopa inflacije od nula odsto, ili bar nešto vrlo blisko tome. Od toga smo daleko. Sada imamo režim koji je destimulativan za poslovanje zbog kontrole kapitalnih tokova i nepredvidive inflacije, a koji je istovremeno tempirana bomba zbog nagomilanih dinarskih dužničkih hartija. Kurs pulsira, mada uglavnom pada, i time steže omču oko vrata dužnicima. Tu NBS ne može da uradi ništa dok se država i njene javne finansije ne dovedu u red. Koraci na tom putu uspostavljanja reda su jasni. Prvo, uvođenje tvrdog budžetskog ograničenja, da bi mogli da se oslobode tekući i kapitalni tokovi i uspostavi tzv. puna konvertibilnost. Likvidacija propalih firmi i reforma javnog sektora, koji se najavljuju, nužni su koraci na tom putu. Jedino da opet ne ostane samo na najavama. Drugo, smanjenje javne potrošnje, najpre veće smanjenje deficita, a onda ravnotežni budžet (bez deficita), da bi NBS mogla polako da smanji brdo dužničkih hartija i normalizuje kamatne stope. Tek onda nastaju uslovi da NBS bude nezavisna, ali od njenog ponašanja zavisi da li će to i biti. Dakle, nije da se ne zna šta treba raditi. Samo još da se nađe neko dovoljno hrabar da to uradi. Da uradi, a ne da se razmeće kako će uraditi. Ne znam da li vidite nekog sposobnog da uradi rečeno. Pisac ovog članka ga ne vidi. Autor je profesor ekonomije iz Beograda