Dan velikih talasa

Foto AP

Ispalo je na kraju onako kako se i predviđalo: na prevremenim parlamentarnim izborima u Grčkoj pobedu je odnela partija radikalne levice Siriza, koja na vlast stiže s obećanjem da će okončati program drastične štednje - koji je državu, istina, spasao bankrotstva, ali je običnim Grcima u proteklih pet godina doneo mnogo patnje i odricanja. Nije se, doduše, očekivalo da će stranka koju predvodi harizmatični Aleksis Cipras zabeležiti rezultat koji će je dovesti na korak do toga da osvoji više od polovine mesta u 300-članom parlamentu: zahvaljujući dubioznoj odredbi izbornog zakona kojom se pobednička partija nagrađuje s dodatnih 50 poslaničkih mandata (zamislite na šta bi ličio aktuelni saziv srpske Skupštine kad bi takav propis postojao ovde!), Siriza je dobacila do 149 mandata, samo dva manje od apsolutne većine.

Ništa zato - Ciprasu je u ponedeljak bilo potrebno manje od sat vremena da obezbedi koalicionog partnera; do kraja dana već je položio zakletvu i zvanično postao najmlađi grčki premijer još od, kažu, 1865. A izbor koji je napravio predstavljao je i prvo veliko iznenađenje, svakako veće od samih izbornih rezultata: potpuno ignorišući dve partije levog centra (nedavno osnovanu Potami i ostatke ostataka nekad moćnog PASOK-a) koje su takođe prešle cenzus i između kojih je, prema većini posmatrača, trebalo tražiti verovatnog partnera Sirize u vladi, Cipras je savezništvo ekspresno sklopio sa desnim populistima iz partije Nezavisni Grci, s kojom deli odlučno protivljenje rigidnim merama štednje - i ništa osim toga.

Desnije od Nezavisnih Grka u novom sazivu parlamenta su, naime, samo neonacisti iz Zlatne zore. NJima je, uprkos padu popularnosti i okolnosti da im je dobar deo rukovodstva u međuvremenu strpan u zatvor, pošlo za rukom da po broju osvojenih mandata (17) zauzmu treće mesto, čime je još jednom potvrđeno ono što je već neko vreme očigledno: grčko biračko telo se najvećim delom okrenulo ili krajnjoj levici - radikalniji od Sirize su jedino komunisti, kojima još niko nije javio da je Staljin umro - ili krajnjoj desnici. Na političkom centru, kao koliko-toliko relevantna stranka, ostala je tako još samo dosad vladajuća Nova demokratija, ovog puta sa 76 mandata i velikim procentualnim zaostatkom u odnosu na Sirizu.



Na šta će ličiti ova neprirodna koalicija levih i desnih populista teško je zamisliti, kao što je teško zamisliti i kako bi mogao da bude sproveden u delo ekonomski program Sirize, čiju važnu stavku predstavlja zalaganje za otpis značajnog dela gigantskog spoljnog duga Grčke - nešto što, insistiraju Evropska unija i Međunarodni monetarni fond, ne dolazi u obzir, jer bi zemlju stavilo u privilegovan položaj u odnosu na druge velike dužnike u evrozoni. Već odavno duboko ukorenjena skepsa EU, MMF i globalnih finansijskih tržišta prema mogućnosti da budu realizovani reklo bi se uzajamno isključivi ciljevi iz Sirizinog programa sklapanjem ovog čudnog savezništva svakako neće biti umanjena, pošto malo ko veruje u trajnost tako sastavljene koalicije; i tu nije od pomoći ni inače uvek dobrodošla brzina kojom je dogovor o formiranju vlade postignut.
Dovoljan je i brz pogled na izjave pre svega nemačkih - ali nikako ne samo nemačkih - zvaničnika pa shvatiti da najviše čemu vlada predvođena Sirizom, a sa njom i čitava Grčka, može da se nada kad je reč o dužničkom teretu jeste reprogramiranje duga, pa i smanjenje kamatnih stopa, ali ne i otpis: već dan posle izbora to su, osim čitavog niza nemačkih funkcionera, eksplicitno saopštili i, recimo, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, predsedavajući Evrogrupe Jeron Dajselblom (Evrogrupa je telo koje čine ministri finansija zemalja evrozone), finski premijer Aleksandar Stub, generalna direktorka MMF Kristin Lagard...

Kako već za mesec dana Grčkoj na naplatu stiže nova tranša kredita od preko četiri milijarde evra, koje nema odakle da namakne nego od onoga što treba da dobije od Evropske centralne banke i MMF-a - pod uslovom, naravno, da nastavi s ispunjavanjem svog dela obaveza - neće se čekati dugo pre nego što se vidi na šta bi sve ovo moglo da izađe. Odnosno, da li je moguće kompromisno rešenje koje će javnostima svojih zemalja moći da prodaju i kancelarka Angela Merkel i drugi evropski zagovornici tvrde linije prema zemljama dužnicima, i novopečeni premijer Cipras, u koga su uprte oči miliona Grka i koji je osuđen na to da ih pre ili kasnije makar jednim delom izneveri. Jer, Ciprasova vlada će na neko odstupanje od svog programa u pregovorima s kreditorima neminovno biti naterana - pitanje je samo kakvo i koliko. Politika je to...

Politika, ipak, nije ni egzaktna nauka, i uvek ima i nesamerljivu dimenziju koja se najčešće odslikava u socijalno-psihološkim efektima koje proizvodi. Iz tog ugla posmatrano, značaj pobede Sirize, kao prve autentično antisistemske stranke koja je došla na vlast u jednoj zapadnoevropskoj državi, prevazilazi nacionalne granice, pri čemu bi bilo podjednako pogrešno značaj te okolnosti i potcenjivati i precenjivati.



Moderni evropski fenomen velikog uspona antiestablišment partija i pokreta s leve ili desne margine političkog spektra odavno već nije novost, ali njihovo ustoličenje kao dominantne političke snage u nekoj zemlji svakako jeste. Pobeda Sirize stoga neminovno, kao što se širom kontinenta u analizama jednodušno ukazuje, predstavlja ogromno ohrabrenje za druge antisistemske stranke, kako one ideološki srodne poput španskog Podemosa - koji će takođe ove godine imati priliku da se dokaže na izborima - tako i za one sa sasvim suprotnim ideološkim predznakom, kakva je francuski Nacionalni front. Ono što ovakve opozite spaja, odavno je već konstatovano, jeste pobuna protiv otuđenih tradicionalnih političkih elita, kako nacionalnih, tako i (naročito!) one briselske. Ono što im daje relevantnost, jeste ogromna frustracija širokih slojeva, a naročito osiromašene srednje klase, izazvana ubrzanim socijalnim raslojavanjem, gubitkom životnih perspektiva i opštim društvenim opadanjem - trendovima na koje evropska politička klasa ne samo da nema odgovor, nego bi se reklo da je, ušuškanu u privilegije, za to nije mnogo ni briga.

Zato je lako pasti u iskušenje pa izborni trijumf Sirize videti kao najavu velikog talasa promena koji bi narednih godina mogao da preplavi pre svega zapadnu Evropu, gde međusobno drastično različito profilisane stranke i pokreti poput Podemosa, Nacionalnog fronta ili britanske Partije za nezavisno Ujedinjeno Kraljevstvo (UKIP), možda čak i Alternativa za Nemačku, upućuju ozbiljan izazov starom poretku. Naročito bi bilo preterano očekivati veliki uspon neke nove levice, koja osim Sirize i Podemosa i nema nekog drugog reprezentativnog predstavnika. Kao što u uredničkom komentaru povodom pobede Sirize konstatuje Gardijan, grčki slučaj je specifičan i ne treba očekivati njegovu reprizu negde drugde.

U svakoj zemlji zapadne Evrope postoji krajnja levica. S vremena na vreme te partije na izborima beleže značajan rast podrške. Ali Grčka se izdvaja po težini svoje fiskalne krize - koja je jednim delom i predvidljiva posledica svojevremene nepromišljene odluke Atine da insistira na ulasku u evrozonu, i takođe nepromišljene odluke EU da se s tim saglasi. Postoje i značajne razlike u političkoj istoriji Grčke i drugih zapadnoevropskih zemalja. Na njenu su značajan uticaj imale nemačka okupacija, građanski rat, vladavina vojne hunte i korumpiranost njenih savremenih vlada, bilo da dolaze s levice ili desnice. (...) Uspeh Sirize probudiće veliki entuzijazam u drugim delovima Evrope. Manje je izvesno da je ono što se zbilo u Grčkoj nagoveštaj sličnog uspona krajnje levice drugde u Evropi. Nije verovatno da bi neke druge Sirize uspele u ekonomskim i političkim uslovima koji nisu onakvi kakvi postoje u Grčkoj. Malo koja evropska zemlja bi se uklopila u takav obrazac, piše britanski dnevnik.

Zvuči kao dobronamerno upozorenje onima kojima je zaigralo srce zbog pobede Sirize: crvena zora velike panevropske pobune protiv arogantne i bezdušne političke klase, divljeg kapitalizma i rastućih socijalnih nepravdi još nije svanula. A i pitanje je da li će ikad.



Nova vlada ne sme da odustane od započetih reformi

Stvarno i moguće

Fundamentalni deo Sirizine platforme je njen ekonomski program, kreiran kao protivteža striktnoj štednji koju Grci trpe protekle četiri i po godine u zamenu za finansijsku pomoć tzv. trojke - Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Penzije su u proseku smanjene za 40 odsto, a srednja klasa grca pod teretom novih poreza na imovinu. Posledica je da je Grčka zapala u duboku i dugotrajnu recesiju, s društvenim proizvodom 25 odsto nižim od nivoa na kome je bio pre izbijanja krize. Još gore, nezaposlenost je skoro 26 odsto, a među mladima i preko 50 odsto. Većina olakšica za nezaposlene sada se ukida posle 12 meseci, a oni koji su dugoročno nezaposleni često ostaju i bez pristupa zdravstvenoj zaštiti.

Te žrtve imale bi smisla da su Grčkoj pomogle da javni dug smanji na podnošljiv nivo. Ali na kraju 2014. on je dostigao 175 odsto BDP-a, u poređenju sa 127 odsto 2009. godine. Servisiranje tog duga zahtevalo bi primarne budžetske viškove u iznosu od najmanje četiri odsto BDP-a do 2022. - za šta je potreban značajan privredni rast. Pod teretom nemilosrdnih fiskalnih restrikcija, međutim, takav rast je nemoguć. To je razlog zbog koga je Siriza obećala lansiranje sveobuhvatnog programa potrošnje - uključujući besplatnu struju i kupone za hranu za siromašne, te vraćanje penzija za one koji su radili u državnom sektoru na pretkrizni nivo - za čiju bi primenu bilo potrebno oko 6,5 odsto BDP-a. Povećanje poreza onima koji puno zarađuju i imaju veliki imetak u nekretninama pomoglo bi finansiranju ovih troškova, dok bi podizanje minimalne zarade doprinelo naporima koji se ulažu u redistribuciju prihoda. Siriza je obećala i ukidanje mera kojima se liberalizuje tržište radne snage, te suspendovanje procesa privatizacije.

Sirizin ekonomski program zanemaruje činjenicu da fiskalna konsolidacija i strukturne mere nisu samo deo grčkih obaveza; one su i u dugoročnom interesu zemlje. Imajući to na umu, od njih ne može i ne treba da se odustaje. Vlada predvođena Sirizom morala bi da ublaži svoj pristup i obaveže se da će nastaviti sa sprovođenjem reformi i ograničavanja potrošnje, u zamenu za suštinsko smanjenje tereta duga - smanjenje koje bi trojka morala da bude spremna da odobri. Janos Papantoniu
Autor je bivši grčki ministar ekonomije i finansija, predsednik je Centra za istraživanje progresivne politike
 Project Syndicate, 2015.