Licem u lice sa sobom

Francuski 11. septembar, kako se naziva napad na Šarli Ebdo, dogodio se nešto više od dvanaest godina posle napada na NJujork. Mnoge su antiterorističke akcije od tada pokrenute, buknulo je nekoliko ratnih sukoba, Zapad je jednoglasno poručivao da će preuzeti sve da obezbedi sigurnost svojih građana i da će se obračunati sa islamskim ekstremistima... Dogodilo se upravo suprotno. Terorizam je u punom zamahu, a evropski lideri ostali su potpuno zatečeni činjenicom da će za politiku koju su do sada vodili morati da plate tako visok račun. „Mnogi muslimani u državama kao što su Avganistan, Libija, Sirija ili Palestina imaju osećaj da su poniženi“, izjavio je Muhamed el Baradej, nekadašnji šef Međunarodne agencije za atomsku energiju i dobitnik Nobelove nagrade za mir . „Moramo razumeti zašto ti ljudi ne postaju dalaj lame, već atentatori samoubice”. Baradej nije jedini koji primećuje da Zapad mnogo toga još nije uspeo da razume. Vukući poteze koji su se doživljavali samo kao provokacija i izazivajući nezadovoljstvo među muslimanima, istovremeno su raspirivali gnev i mržnju ekstremnih islamista. Od Iraka do Avganistana, evropske zemlje podržavale su američke akcije, računajući da su njihove teritorije bezbedne. Madrid i London bili su strašne opomene, na koje Evropa ipak nije uspela da nađe pravi odgovor. I dok su se Evropljani plašili uvezenih islamističkih terorista, ispostavilo se da se iz redova mladih muslimana, koji su rođeni i odrasli u srcu kontinenta, sada regrutuju novi ekstremisti. Mnogo je toga rečeno o nesposobnosti zapadnih društava da svoje muslimanske sugrađane integrišu u društvo, ali nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se po tom pitanju nešto zaista i preduzme. Muslimani su nastavili da žive u paralelnom svetu, obeleženi kao drugačiji i, mada se to nije glasno izgovaralo, manje vredni. Amerikom je posle 11. septembra zavladao strah, a ništa manje tog straha nije bilo ni u Evropi koja se sve do sada nadala da joj opasnost ne preti makar od sopstvenih muslimanskih sugrađana. Zato je valjda i bilo moguće da američka televizija Foks njuz objavi vest da se u francuskim i engleskim gradovima mogu naći takozvane „ne zalazite zone” - predgrađa koje drže muslimani, a koje država ne kontroliše i u koje nije poželjno zalutati. U opštoj histeriji ovakve izjave mogle su se čuti čak iz usta Bobija DŽindalvera, guvernera Luizijane… Bilo je potrebno sedam dana da se Foks izvini, dok su se u međuvremenu društvene mreže usijale, a Pariz najavio tužbu. Ali ta tužba neće rešiti osnovni problem - kako je postalo moguće da se čak i tako očigledno plasirana laž nađe na udarnim vestima jedne televizije. Sa kakvom lakoćom su urednici i novinari poverovali da su muslimani počeli da zauzimaju evropske gradove, a koliko vremena im je trebalo da tu vest provere i demantuju. Ali medijski propusti, greške ili manipulacije svakako nisu novina, a opasnosti, kao i žrtve, uvek su važnije i veće ako su na američkom ili evropskom tlu. Nije prošlo neprimećeno ni da su evropske žrtve nekako važnije i veće, čak i kada ih je znatno manje. U trenutku kada je cela Evropa bila na ulicama zbog 12 ubijenih novinara, javljeno je da je u Nigeriji Boko haram ubio 2.000 ljudi. Nije bilo protesta protiv tog nasilja, nije bilo sveća ispred nigerijske ambasade, nije bilo ni previše interesovanja koliko je tačno ljudi ubijeno, pošto je nigerijska vlada demantovala vest o hiljadama i saopštila da je reč o 150 žrtava. Koliko ih je tačno još uvek ne znamo, ali ta vest ionako je zaboravljena u nastavku priče o tragediji Šarli ebdoa. U povorci koja je koračala pariskim ulicama u Maršu solidarnosti našli su se i mnogi državnici, ali nisu izostali ni oni koji žele da podrže slobodu govora u Francuskoj, ali ne i kod svoje kuće. „Reporteri bez granica” ostali su zgranuti „prisutnošću zvaničnika iz zemalja koje ograničavaju slobodu informisanja”. Uz evropske lidere koračali su i Sameh Šukri, egipatski ministar spoljnih poslova, Ramtane Lamamra, alžirski ministar spoljnih poslova, Šeik Abdulah bin Zajed al-Nahjan, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata, … Sve same države u kojima se novinari sude i hapse, koje na indeksu slobode medija zauzimaju veoma niska mesta. Nije sporno da je masakr u redakciji francuskog lista izazvao opštu žalost, ali Marš solidarnosti je bio zamišljen i kao podrška zapadnim vrednostima, slobodi govora i slobodi štampe… I dok su političari, analitičari, bezbednosne agencije pokušavali da nađu odgovor na pitanje šta se i zašto dogodilo, neka gorka podsećanja stigla su od Bašara al DŽafarija, sirijskog ambasadora u Ujedinjenim nacijama. Prema njegovim rečima, Francuska sada plaća cenu svoje politike prema Siriji i podrške teroristima. Nije propustio ni da podseti na reči Manuela Valsa, francuskog premijera, koji je pre koju godinu, sa mesta ministra unutrašnjih poslova, poručio da ne može da spreči džihadiste da iz Francuske odlaze na sirijsko ratište. „Sada kada ubijaju francuske građane, nazivaju ih teroristima, Ali kada su ubijali sirijske građane onda su bili džihadisti”, zaključio je DŽafari. Sirijski zvaničnici, naravno, imaju svoje razloge da budu ljuti na Evropu, ali nije sporno da je priča o terorizmu daleko složenija, nego što se često trude da je predstave zapadni lideri. Kako bi inače posle svega što su zapadni saveznici preduzeli i svih ratova u koje su ušli, a sve zalažući se za rušenje diktatora ili borbu protiv terorizma, moglo da se desi da jedna organizacija kakva je Islamska država osvoji poveći deo teritorije u Siriji i Iraku i za manje od godinu dana postane toliko moćna. Islamska država je, inače, nedavno pozvala muslimane širom sveta da u državama u kojima žive izvode terorističke napade. Nije, međutim, prvi put da Zapad u svojim kalkulacijama podstakne rast terorističkih grupa. „Sada svi kažu: Bože, imamo Islamsku državu. Ali ko je stvorio Islamsku državu? Ko je otvorio veri vrata politike? Pogledajte Avganistan. Ko je podržavao mudžahedine protiv Rusije?“, zapitao je El Baradej. Prema njegovim rečima, stvari bi mogle da krenu nabolje samo ako bi se pokazala dobra volja za razumevanje druge strane, ukoliko bi se „ljudima u Avganistanu ili Indiji dao osećaj da se brinemo o njima“. Nešto slično moglo se čuti i od Tarika Ramadana, oksfordskog profesora islamskih studija. On je izjavio da je napad u Parizu „čista izdaja naše religije i principa” , ali i dodao da je neophodno započeti diskusiju o događajima u Evropi u koju „moraju biti uključeni muslimani”. Pitanje je koliko evropske zemlje, još uvek u šoku posle masakra u Parizu i u paničnom strahu da bi se tako nešto moglo ponoviti u nekom drugom evropskom gradu, sada imaju kapaciteta za diskusije i dijaloge. Sa druge strane, teroristi osećaju da su pronašli slabe tačke zapadnog društva, da lako mogu da regrutuju njihove sopstvene građane i da je to najpouzdaniji način da se u do juče bezbednim evropskim državama poseje strah. A strah nikada nije dobar pregovarač.