Pišem da sećanja oteram u zaborav

Foto privatna arhiva

Najveće iznenađenje ovogodišnjeg izbora za NIN-ovu nagradu, svakako predstavlja ime Ota Horvata, koji je najuži izbor za prestižno književno priznanje završio rame uz rame sa bardovima domaće proze Davidom Albaharijem i Filipom Davidom, i uspeo da iz finala izađe sa glasom jednog člana žirija. NJegov roman prvenac Sabo je stao, po mišljenju kritike, predstavlja generacijski vapaj iako se drama tiče jednog lika i njegove patnje za zauvek izgubljenom ljubavlju

Horvat danas živi u Firenci. Potpuno je posvećen literaturi. Nakon studija germanistike i italoromanske filologije u Erlangenu, brojnih prevođenja sa mađarskog, nemačkog i italijanskog, te serije knjiga pesama koje je poslednjih dvadesetak godina objavio, trenutno je zaposlen u tamošnjoj biblioteci, odakle je sa ushićenjem iščekivao rezultate glasanja NIN-ovog žirija. U Firencu je došao sa suprugom, koja je na Evropskom univerzitetskom institutu odbranila izuzetan, kako kaže, doktorat o virdžinama. Po svemu sudeći, nova spisateljska zvezda je iznedrena, i već se sa nestrpljenjem iščekuje njegov sledeći potez, nakon tako ubedljivog prvenca, kao što je Sabo je stao.

Prilično mi je bizarno sve što se desilo sa ovom knjigom, počinje intervju Oto Horvat. Neočekivan je taj razvoj događaja i uspeh kod publike. Krešendo umesto adađa. Knjiga koju sam na simboličkom nivou doživeo i napisao kao delo protiv zaborava i za sećanje na moju suprugu i koju sam doživljavao kao intimnu i poetsku rekapitulaciju Aleksandrinog i svog života, najednom postaje interesantna mnogo većoj čitalačkoj publici od one na koju sam kao pesnik bio navikao. Pozitivni prijem rukopisa kada sam ga dao na čitanje svojim intimnim prijateljima i njihove hvale sam tumačio, grubo rečeno, njihovom pristrasnošću - što je, nažalost, moj problem - a ne kao mogućom objektivnošću. Sada vidim da je njihov sud bio objektivan.

Da li sve što se piše ima autobiografski karakter? U kojoj meri je Sabo je stao autobiografski? Da li pisac uvek piše iz ličnog iskustva?

Autobiografsko pisanje, uticaj biografije na književno delo kao i pisanje iz ličnog iskustva, složena su pitanja i u teoriji književnosti za koje sumnjam da imamo prostora. Moj roman je samo načelno autobiografski. Izvesni događaji, kao i tragedija moje supruge Aleksandre istiniti su, ostalo nije, odnosno jeste ali je drugačije istinito. Za mene je bio veliki izazov da pišem o nekim stvarno odigranim događajima, da uspem da ih izdignem u književnost, a da ih pritom ne banalizujem. Ne treba da zaboravimo da i u ovom romanu postoji čitav niz književnih zahvata koji su tu da zavedu čitaoca na pogrešan trag - od kontaminacija događaja, njegovih izvrtanja, domišljanja, izmišljanja, elipsi itd. Ne iz nekakve šaljive ili zle namere, nego jer je to unutrašnja logika i potreba književnog dela. Ono ima i gradi svoju istinu, jer nije suva hronologija događaja.

Vaš roman je roman lične tragedije, ali usput se spontano dotiče bitnih društvenih pitanja. Koliko ste zapravo vodili računa o tome?

Junak živi na onim geografskim širinama na kojima su nažalost prisutni i društveni problemi. Nisam svesno odabrao da pišem o njima, oni su se nametnuli kao teme dok sam pratio putovanja svog junaka, svog lažnog alter ega. To su iskustva i sećanja koje bi čovek da napiše i time ih pošalje u zaborav.

Vaš lik se oseća odgovornim za smrt voljene osobe. Da li smatrate da smo u današnje vreme izgubili osećaj odgovornosti prema drugima, zbog čega je to ravan na kojoj vaš roman upravo savršeno komunicira sa čitaocem, budeći duboke emocije?

Ne znam da li smo ga izgubili ili ga nikada nismo ni imali. U svakom slučaju, malo empatije, ili malo više empatije i ljubaznosti prema drugima nikome ne bi učinilo ništa loše, nego samo dobroga.

Koliko dugo vam je bilo potrebno da se odlučite za pisanje romana?

Kratko nakon knjige Putovati u Olmo ili možda već za vreme njenog finiširanja u svojim pesmama, nisam video nikakav pomak u temama, jeziku, poetskim rešenjima. Nije u pitanju bila samo izvesna dosada, nego i frustracija zbog nemogućnosti da sve što želim to i iskažem u stihu. Kao kada u snu želite i morate nešto da izgovorite i otvarate usta, ali glasa nigde. To je zastrašujuće i poražavajuće. Zato mi se nametnulo razmišljanje o prozi kao o mogućem rešenju. Međutim, kada 20 i kusur godina trčite samo sprint, onda vam i sama pomisao na duge staze izaziva zort. Do prelomnog trenutka je došlo kada sam odlučio da napišem nešto o A. i za nju. Uvideo sam da pesme nikako nisu bile odgovarajući medij. A u prozi, kada sam je počeo, osetio sam slobodu koja mi je bila potrebna. Verujem da je iskustvo poezije jasno vidljivo u ovoj knjizi, u njoj postoji poetski naboj koji se sreće u pesmama, pa bi se čak i fragmentarnost i cikličnost mogle povezati sa njom. Isto tako verujem da je tekst u ovom slučaju profitirao zbog tog iskustva pisanja pesama.

U jednom trenutku, vaš lik kaže - Pisanje je uvek metak koji ne pogađa metu, pogađa ali ne tamo gde se ciljalo

Ta rečenica nije samo drugačije izrečeno opšte mesto da jezik ne odgovara stvarnosti. Da nas izdaje pri pokušaju da opišemo, ne samo stvarnost nego i sopstveno iskustvo i osećanja. Naravno, ako glasamo za tu definiciju, odmah treba da se zapitamo u kolikoj meri onda vladamo i poznajemo jezik na kom komuniciramo. Meni se više nametnula ideja da nismo uvek u mogućnosti da budemo zadovoljni tekstom. Kao kod prevođenja poezije, neki stihovi ostaju grubi, neotesani patrljci u odnosu na original, ali kod nekih uspevamo da stvorimo i ponovimo sjaj bisera. Koliko nas jezik može razočarati, toliko nas može i oduševiti novim rezultatom. Ali to je daleko zahtevnija tema da bi se ona mogla ovde do detalja i iz različitih uglova prodiskutovati.

Šta sada mislite, da li je Sabo je stao roman o smrti ili o posledicama života?

Roman svakako nije o smrti, mada se tako čini na prvi pogled. Ne bih da ulazimo u različita filozofska razmatranja pitanja smrti, što je vrlo uzbudljiva tema, nego bih se poslužio definicijom smrti kao neegzistencije, pa iz toga proizlazi da ovo delo nije roman o neegzistenciji, jer nju ne poznajemo. On je o životu do smrti supruge junaka i njegovom sjebanom životu nakon tog tragičnog događaja, koji nas sve čeka. Roman se ne bavi fiziološkim promenama u telu nakon prestanka života, nego psihičkim stanjima junaka koji pokušava i da oplakuje svoju dragu i da se mentalno organizuje za novi život. On nije fenomenologija smrti, nego umiranja od bolesti koja nije na vreme otkrivena, a koja je mogla biti izlečena. I tu moram da otvorim zagradu u ovom književnom diskursu i da apelujem na odlazak kod lekara čak i ako nam se učini da je u pitanju sitnica. Ne dopustiti da prođe samo, jer samo ništa ne ozdravljuje. Empatija i ljubaznost prema sopstvenom telu je takođe nešto što ne treba izbegavati.

Da li je onda možda to roman oplakivanja ili roman samopreispitivanja?

Rekao bih da je istovremeno i jedno i drugo. Proces tugovanja i oplakivanja je neraskidivo vezan i za samopreispitivanje. Što je, psihološki gledano, nesvesno samokažnjavanje jer smo ostali da živimo. Slatki mazohizam, rekao bih. Razmišljanja da je ovo ili ono uradila ta osoba, ili da nije uradila, da smo mi sami uradili ovo ili ono ne donose nikakvo olakšanje. I sa oplakivanjem treba čovek da prestane, baš kao sa samopreispitivanjima nakon izvesnog vremena. Barem svesno, jer u tajnosti i od nas samih taj proces se nastavlja u trenucima samoće ili u snovima. Dok sam pisao roman, a želeo sam što brže da ga napišem i završim, pa sam tako odustao od poglavlja smeštenih u Moskvu, jer me je psihički počeo ubijati, iako je on sa jedne strane autoterapeutski rad, počeo sam da čitam Jankeleviča, Kjerkegora i druge koji su se bavili pitanjem umiranja i smrti i u jednom trenutku sam shvatio da moram da prekinem sa svim tim, da moram vratiti knjige u biblioteku, jer ću inače šiznuti. Olakšanje je da nema olakšanja. Stegni zube i živi dalje, kako mi je to rekao Srle, prijatelj iz Beograda.

Svako poglavlje počinje pitanjima. Ko ih postavlja? Čitana odvojeno, deluju poput pesme.

Iskustvo rada na prevazilaženju traume gubitka voljene osobe, kao i tuge koja vas baca u neman depresije podstaklo me je da tekst organizujem tako i da pitanja, koja figuriraju kao naslovi, imaju i namerno nemaju veze sa tekstom. Samo oneobičavanjem sam mogao da izbegnem banalizaciju. Oni su vezivno tkivo, jer fragmentarnost nije samo tekstualna, ona je i simbol života u ovom slučaju. A pitanja postavljaju svi, od čoveka srednjih godina za stolom ispred mene, preko književnih uzora i Tarkovskog do samog junaka romana, izgubljenog u lavirintu samopreispitivanja i sećanja.

Bili ste u najužem izboru za NIN-ovu nagradu sa Davidom Albaharijem, a svoja poglavlja ste ispisali u albaharijevskom stilu, u jednom pasusu. Slučajnost ili namera? Da li ste čitali vaše konkurente?

Puka slučajnost. Da ste me isto pitali, recimo povodom Bernharda, Kucija ili Mađara Meseja, mogao bih, pretpostavljam, više reći. Verovatno je ova sličnost proizašla iz nekakve senzibilnosti koja nam je zajednička ili koju je sam tekst nametnuo. Ali ne zaboravimo i činjenicu da sam i ja kao i većina mojih vršnjaka odrastao i na njegovim knjigama. David je za nas bio kultni pisac. A knjige svojih starijih kolega, ne, još nisam stigao da pročitam, ali mislim da to učinim i to nije samo kurtoazni odgovor, jer njihove knjige se ne propuštaju.

Na kom književnom motivu se bazira vaš život?

To bih voleo i sam da znam, bilo bi mi lakše da vučem i predvidim određene životne poteze i događaje. Šalim se. Šta ja znam, verovatno je spoj nekoliko njih, Odisej, Orfej, Franc Tunda, Rilke...

Kako će nadalje da izgleda vaš književni opus? Vraćate se pesmama ili nastavljate sa romanima?

Nadam se da ću uspeti da završim svoje drugo prozno delo za koje sam dao sebi vremenski rok do kraja 2016. Pišem paralelno nekoliko njegovih poglavlja, dakle napredujem izuzetno sporo. Trudim se da budem pravi dugoprugaš uprkos nadahnuću, mentalnoj vatri i uzbuđenju koje me drži pri radu, a koje mi je poznato iskustvo pri pisanju pesama. Ne bih da prognoziram da li ću se vratiti pesmama, otvoren sam i za takvu ponovnu avanturu. Trenutno se međutim osećam sasvim prijatno i zadovoljno na ovom terenu.

Postavljate jedno vrlo zanimljivo i intrigantno pitanje, na koje ne dajete odgovor. Molim vas probajte sada - Za koga navijate kad igra Jugoslavija sa Mađarskom?

Nikada nisam dao odgovor na to pitanje, pa neću ni sada. Odrastao sam bilingvalno i samim tim takvo gledanje na stvari mi je strano. I u suštini me ne zanima. Ne znam da li ima veze sa tim, nisam razmišljao o toj mogućnosti, ali timske sportove nikad nisam gotivio, uvek sam bio za one grane sporta gde je pojedinac glavni, gde je on u prvom planu, a zastave, poreklo i sve drugo su u drugom i trećem planu. Kao kod trčanja maratona, na primer.