Udarci sa strane

Foto Srđan Veljović

Na prvi pogled nova predstava pisca, kolumniste, reditelja i angažovanog intelektualca Zlatka Pakovića sa lakoćom bi se mogla podvesti pod žanr predstave predavanja. Da podsetimo, kako smo već elaborirali na poslednjem BITEF-u, predstava predavanje podrazumeva ekonomično (po mnogima i krajnje osiromašeno) korišćenje pozorišnih sredstava i tehnika da bi se na esejistički način postavila i analizirala određena tema, pojava, problem. To je između ostalog i pokušaj da se druge intelektualne discipline (politika, sociologija, psihologija...) protumače pozorišnim sredstvima, gde kognitivno uvek stoji ispred artističkog, emocionalnog.

Upravo ta ekonomičnost sredstava omogućava veliku idejnu (ideološku) preciznost što je učinilo da ova forma postane sve prisutnija na svetskim scenama. Iako je, bar po svojoj formi, predstava Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad sve to, ona je suštinski, kako po svojim čisto pozorišnim opservacijama tako i po emocionalnom impaktu, i mnogo više od toga. Zlatko Paković, i to treba pre svega reći, bespogovorno i strasno veruje u moć pozorišta da menja čoveka, da otkriva istine i da preispituje sve ono što se u društvu podrazumeva kao neupitno. Posmatrano kroz tu vizuru, Paković u Ibzenu i Brehtu vidi dva stuba takvog pozorišta, dva oruđa, dva modela koja su umetnicima data da bi spoznali društvene istine. Sažeto rečeno, u predstavi nam se uz pomoć niza songova (Breht) i didaktičkog teksta predavanja (tu smo kod Ibzena), doslovno objašnjava (od strane reditelja-pisca) kako je Breht preko Ibzena došao do svog dijalektičkog pozorišta, ali nam se istovremeno ukazuje i zašto svako ko brehtovski želi da spozna, analizira društvo mora i treba da ima na umu Ibzena i njegovu veru u individualni čin.

Nakon takvog uvoda reditelj nam odmah daje i prvi primer primene ovakvih postulata. Kroz rekonstrukciju TV intervjua predsednika Tomislava Nikolića, Paković razotkriva konkretne značenjske slojeve u samom političkom diskursu, kojih smo verovatno nesvesni ili smo zaboravili da ih primećujemo. Odmah zatim stiže i drugi udarac, priča o društvenim gubitnicima, ljudima koji su ne svojom krivicom ostali na marginama društva. Glumci, u možda najboljem i najjednostavnijem statementu predstave oblače odeću tih ljudi da bi nam saopštili njihove (stvarne) sudbine. Može li pozorište biti angažovanije? Iako sve ovo na papiru može zazvučati profesorski sumorno i teško, jedan od neporecivih kvaliteta predstave je svakako i njena lakoća, dobar ritam i, iznenađujuće, zabava. Svi akteri očigledno uživaju u izvođenju, poruke su, iako didaktičke, jasne i precizne, songovi, čak i sa one čisto muzičke strane prilično zanimljivi, a ono što bi verovatno bilo još uzbudljivije jeste eventualna prilika da ovakvu predstavu vidimo sa manje verziranom publikom, sa publikom koja nije većinom sastavljena od (nas) istomišljenika, kao što je to bio slučaj u CZKD-u.