Kako sam počela da čitam NIN

Automobil je bio retkost, samo je poneki kamion pristizao u grad. Da ne bi prekidala započete partije šaha, šahovska ekipa je odlučila da mene pošalje da sačekam našeg „novinara“ i kupim NIN. Stavljajući mi sitniš u ruku, dao mi je otac i jedan savet: kad čuješ da „novinar“ viče sa Bulevara, ti priđi i kaži da je NIN za Đorđeviće. Već je odavno pao mrak, a ja sam čekala, već promrzla, da čujem glas prodavca. Obučen u veliki gunj sa ruskom kapom na glavi i velikom kožnom tašnom o ramenu išao je širinom Bulevara i uzvikivao: „Evo NIN, nedeljne informativne novine.“ Od jake košave samo sa čula tri puta kraj tih reči – ne, ne i ne. Ostali deo reči odnosila je košava. Promrzlim rukama sam mu pružila sitniš i ponovila očev savet: „Novine su za dedu LJubu Đorđevića“. U trenutku dok sam plaćala i uzimala NIN, prodavac me je upozorio da nikako ne otvaram, „jer ovaj vetar može da ti ih otrgne iz ruku“. To se i dogodilo. Nisam poslušala savet, novine sam otvorila i košava ih je u svom naletu, svom silinom otrgla iz mojih ruku i ponela niz Bulevar. Ja sam zabezeknuta stajala nasred Bulevara, nemoćna da pomognem samoj sebi (imala sam 13 godina). Pratila sam ih ukočenim pogledom, dok su novine od siline vetra lepršale niz ogolelu kaldrmu. Kao da su imale svoj pravac, ni levo, ni desno se nisu zaustavljale. Vratila sam se među šahiste i priznala da mi je vetar odneo novine. Svi su podigli glave sa šahovskih figura, izrogačenih očiju i sa jednim pitanjem upućenim meni: kako sam mogla da otvaram novine na onako jakoj košavi. Sećam se da sam, uplašena od tih očiju, uperenih u mene, priznala da sam htela samo da pogledam šta je na naslovnoj stranici novina. Započete partije šaha više nisu bile tako važne. Šahovske figure su ostale kao skamenjene, partije nedovršene. Igrači šaha, odjednom su odlučili da pođu u potragu za novinama, jer šah se igrao samo ako se nije čitao NIN, a to je bio mahom onaj koji je izgubio prethodnu partiju. Ostali su pognutih glava pomerali figure i komentarisali žučno o najnovijim događajima kod nas i u svetu. Gologlavi, raščupani od vetra, neki u pantoflama, razmileli su se po opustelom Bulevaru. Jedni su tražili prodavca novina, drugi su se uputili niz Bulevar, zagledajući svaki žbun. Neko od njih je zastao kod radnje Toše berberina, predomišljajući se, da li da nastavi dalje potragu, ili da se vrati u zagrejani suteren. Moj stric Tika Đorđević je odlučio da ode kod prodavca direktno, a svi su znali da ne ide zbog novina, već zbog prelepe „novinarove“ ćerke. Tako je počelo moje čitanje NIN-a i traje sve do danas. Moj skromni džeparac bio je već unapred određen. NIN me je pratio u školskoj tašni do Ekonomske škole u Cetinjskoj, i do Više škole za spoljnu trgovinu koja se tada nalazila u istoj zgradi. NIN me prati i od 1974. godine, od kada živim u Švajcarskoj. Jedno vreme sam NIN podizala na kiosku u mestu u kome živim. Zahvaljujući velikim prepoznatljivim slovima, moja „novinarka“ Marina, Nemica, naučila je da je naše N, u nemačkom H. Jednom prilikom, dok sam plaćala rezervisani NIN na kiosku, meni nepoznat, radoznali gospodin me je upitao: „Kakve su to novine i kakva su to čudna slova?“ Rekoh: „Najbolje novine sa Balkana, iz Srbije“. Beše to u vreme sankcija i ratova. Radoznalac mi je brzo okrenuo leđa i udaljio se bez odgovora. Verovatno se uplašio kada je čuo reč Srbija. Pre nekoliko godina, u najvećoj novinarnici u Cirihu, na glavnoj železničkoj stanici, čula sam glas žene: „Zamisli Vladice, ovde može da se kupi NIN, samo pet franaka.“ Želim vam mnogo uspeha u radu i još veći broj odanih čitalaca. Prijateljski pozdravi iz Švajcarske.