Ni Diković nije iznad zakona

Foto Oliver Bunić

Sumnje koje su se pojavile u izveštaju Fonda za humanitarno pravo da je načelnik Generalštaba Vojske Srbije LJubiša Diković odgovoran za zločin koji se dogodio u Drenici u proleće 1999. godine postale su politička tema i ocenjene od vlasti kao napad na vojsku i državu. Najmanje se čulo o samom zločinu koji se, po oceni Tužilaštva za ratne zločine, bez sumnje dogodio. Saznanja koja za NIN prenosi glavni tužilac Vladimir Vukčević vraćaju ovu temu u domen prava, provere informacija, prikupljanja dokaza i potrage za zločincima koja je još uvek otvorena. Ono što se zna, već godinu dana, jeste da su tela Albanaca ubijenih na Kosovu pronađena u Srbiji, u blizini Raške u kamenolomu Rudnica. Mi smo pronašli posmrtne ostatke u masovnoj grobnici Rudnica i to iz sedmog pokušaja, priča Vukčević. Od 2009. godine smo imali verodostojne informacije da se na toj lokaciji nalaze posmrtni ostaci lica albanske nacionalnosti. Sve vreme nam je u iskopavanju smetala jedna zgrada, jer su nam tvrdili da ispod nje nema ničega. Čak smo u jednom pokušaju sa 12 strana bušili ispod nje i nismo našli ništa. Tek u decembru 2013. kada smo je srušili našli smo 53 tela. Prva identifikacija izvršena je 17. marta 2014, utvrdili smo da je izvršen masovni zločin u selu Rezale i da su lica pronađena u Rudnici, muškarci od 19 do 60 godina, više od 30 ih je iz tog sela. Tog momenta otvorili smo predistražni postupak protiv nepoznatih izvršilaca.

Dokle je stigao taj postupak?

Utvrdili smo da je 5. 4. 1999. godine došlo do oružane akcije koju su vodile združene snage vojske i policije protiv pripadnika OVK u selu Rezale i da je ubijeno 45 lica. Do sada smo zajedno sa Euleksom, jer bez njih ne bismo mogli, saslušali 37 svedoka albanske nacionalnosti koji žive na Kosovu i sedam lica srpske nacionalnosti koji žive u Srbiji. Primljena je kompletna vojna dokumentacija od VBA koja se odnosi na konkretnu oružanu akciju.

Da li se zna koje su to jedinice vojske i policije tada bile na tom području?

U ovom momentu tačno utvrđujemo koje su jedinice učestvovale tamo. Dakle, mi to radimo i pre nego što je došla prijava Fonda za humanitarno pravo.

Zbog čega je potrebno toliko vremena da bi se to saznalo?

Teško je doći do procesno validnog dokaza. Jedno je operativno saznanje, a uglavnom su informacije Fonda na nivou tih operativnih saznanja, ne procesno validnih dokaza i to je velika razlika. U ovoj fazi naše istrage podaci koji vas interesuju su tajna.

Videli ste dokumenta koja je objavio Fond na svom sajtu? Ta tajna više ne postoji jer su na sajtu objavljena dokumenta sa potpisom, tada pukovnika, LJubiše Dikovića, komandanta 37. motorizovane brigade VJ, koji izdaje naredbe o borbenim dejstvima, asanaciji bojišta itd.

Tajna je ono do čega smo mi došli. Videli smo šta je na sajtu ali to ne znači da je to istina. Ne tvrdim ni da je to laž. Mi u našem postupku dalje treba da otkrijemo ko je učestvovao, ko je naređivao, da utvrdimo konkretnu odgovornost. Ja samo mogu da kažem da mi apsolutno nikoga nećemo tu poštedeti bez obzira na komandno mesto. Nas isključivo interesuju dokazi.

Ali jasno kažete da je to zločin. Kako su ti ljudi ubijeni?

Definisali smo da se odigrao zločin i da su streljani civili. To se dogodilo u jednom danu, 5. 4. 1999. godine oko 17 časova. Nisu bili u uniformi, iz čega izvlačimo zaključak da se radi o zločinu. A to će utvrditi sud.

Koliko su dokumenti sa sajta Fonda, pa i oni sa potpisom LJubiše Dikovića, relevantni za vašu istragu?

Sve dokumente proveravamo. Dakle i njih uzimamo u obzir. Apsolutno. Treba da znate da su dokumenta na koja se poziva Fond javno objavljena i nalaze se u arhivi Haškog tribunala. Nijedan dokument sa sajta Fonda ne ukazuje da se dogodio zločin baš u selu Rezale. Jedina Dikovićeva naredba, naredba o asanaciji terena posle te oružane akcije, jedna je opšta naredba koju je on doneo po naređenju Vrhovne komande. Zaključak o zločinu u selu Rezale Fond izvodi na osnovu izjava svedoka i nudi šest ili sedam svedoka. A mi smo saslušali njih 37. Oni pričaju da se dogodio zločin ali ne pričaju ko je izvršilac. I mi smo sad tu da istražimo ko je to izvršio.

Vi sada tražite svedoke od Fonda?

Oni su napisali inicijale svedoka. Sudeći po njima, zaključujemo da je TRZ već sa njima obavilo razgovor ali za svaki slučaj mi to moramo da proverimo.

Pre dve godine kada je Diković bio u fokusu pažnje Fonda, takođe ste proveravali podatke i šta ste tada utvrdili?

Tada nismo našli bilo kakav dokaz da je on izvršio ratni zločin i odlučili smo da nema mesta krivičnom gonjenju.

Što znači da ćete sada ponovo preispitati njegovu odgovornost?

Kada se pojavi bilo kakva doza sumnje vršimo proveru i ako dođemo do relevantnog dokaza mi ćemo naravno to procesuirati.

Postoji li sada ta doza sumnje?

Sve ćemo ispitati, tu nema sumnje. Svaku dojavu mi proveravamo. I Dikovića. Nema tog Dikovića koji je iznad zakona.

Pomoćnik državnog sekretara SAD Tomas Melija je rekao da Vlada treba da obrati pažnju na izveštaj Fonda, a zatim predsednik Srbije Tomislav Nikolić generalu Dikoviću dodeljuje orden. Kako to doživljavate, da li kao pritisak?

To jeste pritisak. Ako se kaže da država mora da obrati pažnju na izveštaj Fonda, ko to u državi radi? Ja - kao tužilac za ratne zločine.

Koga onda slušate više?

Slušam svoju savest.

Imali ste velike pritiske pre nekoliko meseci i govorili ste o opstrukcijama, o osinjem gnezdu koje ste dotakli. Traje li to i dalje?

Imao sam posle jednog intervjua dosta jak napad, medijski, a čak je došlo i do promene zakona gde je faktički osporen moj mandat koji je do kraja ove godine, međutim to je ispravljeno. Napadi su počeli kada sam javno rekao da smo pokrenuli četiri predmeta za koje smatram da su dosta osetljivi. Jedan je predmet Štrpci i on je najmanje problematičan u tom smislu. Posle 22 godine smo uspeli da rasvetlimo taj zločin i zajedno sa bosanskim Tužilaštvom došli do 15 ljudi, oni su uhapsili 10, mi pet. To je sad u fazi istrage i mislim da će biti brzo završeno. Drugo, pokrenuli smo Srebrenicu, jako osetljiv slučaj. Treći je general Dragan Živanović, gde smo dotakli vojsku, i četvrti slučaj braće Bitići. Moja procena je da od tog trenutka kreću napadi na mene.

Vi ste tada govorili da napadi na vas imaju cilj da relativizuju istrage koje idu ka komandujućem kadru. Da li ti ljudi komanduju i dalje?

Na to ne mogu da vam odgovorim. To su osetljivi predmeti.

Najčešća kritika na račun TRZ je da ne ide ka tim visokim pozicijama.

Do sada smo radili najniži rang, a srednji i visoki je radio Haški tribunal. Tako da mi nismo mogli da to procesuiramo, ali sada možemo. I već smo krenuli. Već je presuđeno za zločine u četiri sela, Ćuška, Zahač, Pavljan i LJubenić u opštini Peć, koje su počinili pripadnici vojske i paravojnih formacija, Šakala. Dobili su preko 100 godina robije. I sad idemo nagore. Pod istragom je general Živanović koji je na Kosovu bio komandant 125. motorizovane brigade.

Kako to da on nije u pritvoru?

Nije u pritvoru ali javlja se uredno. Mi smo kao tužilaštvo bili za određivanje pritvora ali sud je počeo da pušta okrivljene. Imali smo jednoga koji je ubio više od 80 ljudi, sudija ga je pustio na slobodu a on je u toj pauzi izvršio dvostruko ubistvo. Šta mi da radimo, sud stalno ukida pritvor. Tako da imamo muku na sve strane.

Kako tumačite zahtev Hrvatske da Srbija mora da povuče Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine? Da li je taj zakon u okviru standarda EU?

Ne samo EU već i cele međunarodne zajednice. Dosadašnja praksa u više zemalja u svetu pokazuje da je ovaj princip, princip univerzalne nadležnosti, sve više u primeni. Tako su se brojna suđenja vodila u pojedinim evropskim zemljama, na primer u Norveškoj, Švedskoj, Engleskoj i drugim. Sve ove zemlje vodile su postupke za najteže ratne zločine protiv izvršilaca koji bi se zatekli na njenoj teritoriji. Mnogi su pravosnažno presuđeni a izvršioci osuđeni na dugotrajne kazne zatvora. I bivša SFRJ je takođe poznavala princip univerzalne nadležnosti.



Kako razumete poruku iz Hrvatske?

Ta poruka nije dobra. Vraća nas unazad da opet pravimo granice kao barijere za zločince. Oni vrše pritisak zbog jednog čoveka, Veljka Marića, koji je svojevremeno bio osuđen na 12 godina zbog ubistva a mi sada vodimo postupak protiv njega zbog još pet ubistava. U predsedničkoj kampanji Kolinda Grabar Kitarović je tražila da joj se odobri komunikacija sa njim. Ne možemo da okončamo postupak protiv njega zbog toga što iz Hrvatske neće da nam dostave određene dokaze protiv njega. Tako da ta poruka znači ne korak unazad već da se vraćamo u rovove i gledamo preko mušica. A da je tako kako Hrvatska traži, onda mi ne bismo mogli da sudimo ni za Ovčaru ni za Vukovar.

Može li hrvatski zahtev da bude tema i kada se budu otvarala poglavlja o pravosuđu u pregovorima sa EU?

Oni prete da će da nas blokiraju ali to neće moći da prođe nikako. Princip univerzalne nadležnosti postoji specijalno za ta teška dela i tu uopšte nema dileme.

Kako objašnjavate slučaj Glavaš. Nama koji nismo pravnici je nejasno kako to da je on pušten.

Nejasno je i pravnicima. Ustavni sud koji je oborio presudu ne može da bude sud iznad Vrhovnog suda, ne može da se meša u redovan sudski postupak. Koliko ja znam, on je faktički odležao kaznu u Bosni. Pušten je i trebalo je da bude ponovo pritvoren u Hrvatskoj ali je to odbijeno. Smatram da je to politička odluka.

Kakvi su sada odnosi tužilaštava u regionu?

Ako ovako ostane, biće vrlo nezgodno. Hrvatski krivični Zakon o ništetnosti akata izuzetno je usporio saradnju. NJime su oni faktički stavili van snage sve odluke koje se odnose na državljane Hrvatske koji su optuženi za ratne zločine ukoliko sud proceni da je to na štetu njihove države.

Bilo je raznih situacija. Mi smo hapsili neke iz Hrvatske, sećate se Purde, jedan obijač pumpi koga je odlikovala Jadranka Kosor kada je bila predsednica Vlade, još se i okumila sa njim. I taj slučaj Purda, dakle jedna potpuno opskurna ličnost, uzdrmala je region, narušila odnose između Hrvatske i nas. Da tada nije bilo hrvatskog tužioca Bajića i mene koji smo u hodu rešili taj slučaj, situacija bi bila još zategnutija.

Saradnja među tužilaštvima i dalje postoji. Ta saradnja podrazumeva dnevnu komunikaciju, raznorazne provere koje su neophodne za odigravanje bilo kakvog procesa. Ipak, stalna je borba sa izvršnom vlasti koja vrši pritisak na pravosudnu i to se posle prenosi na tužilaštvo.

Savet bezbednosti UN je prošle nedelje zatražio brzo uspostavljanje Specijalnog suda za ratne zločine OVK. Šta očekujete od ovog suda?

Očekujem epilog naših istraživanja o trgovini organima. Istraživali smo sudbinu oko 500 nestalih Srba i nealbanaca. U neposrednoj komunikaciji sa tužilaštvom iz Albanije istražili smo devet lokacija gde smo imali informacije da se nalaze žrtve i ceo taj materijal predali smo tužiocu Diku Martiju koji je u većem delu potvrdio naše nalaze. Imali smo odličnu komunikaciju i sa tužiocem specijalnog istražnog tima Vilijemsonom koji je takođe došao do nalaza da je bilo trgovine organima. Koliko sam ja obavešten, taj sud će biti formiran do jula. Ono što je važno jeste da će se tu čuti glas srpskih žrtava.