НИН online

Владимир Вукчевић, тужилац за ратне злочине

Ни Диковић није изнад закона

Дефинисали смо да се одиграо злочин и да су стрељани цивили у селу Резала. Више од тридесеторо њих пронађено је у Рудници. Видели смо шта је на сајту Фонда за хуманитарно право, али то не значи да је истина. Не тврдим ни да је то лаж

Фото Оливер Бунић

Сумње које су се појавиле у извештају Фонда за хуманитарно право да је начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић одговоран за злочин који се догодио у Дреници у пролеће 1999. године постале су политичка тема и оцењене од власти као напад на војску и државу. Најмање се чуло о самом злочину који се, по оцени Тужилаштва за ратне злочине, без сумње догодио. Сазнања која за НИН преноси главни тужилац Владимир Вукчевић враћају ову тему у домен права, провере информација, прикупљања доказа и потраге за злочинцима која је још увек отворена. Оно што се зна, већ годину дана, јесте да су тела Албанаца убијених на Косову пронађена у Србији, у близини Рашке у каменолому Рудница. „Ми смо пронашли посмртне остатке у масовној гробници Рудница и то из седмог покушаја“, прича Вукчевић. „Од 2009. године смо имали веродостојне информације да се на тој локацији налазе посмртни остаци лица албанске националности. Све време нам је у ископавању сметала једна зграда, јер су нам тврдили да испод ње нема ничега. Чак смо у једном покушају са 12 страна бушили испод ње и нисмо нашли ништа. Тек у децембру 2013. када смо је срушили нашли смо 53 тела. Прва идентификација извршена је 17. марта 2014, утврдили смо да је извршен масовни злочин у селу Резале и да су лица пронађена у Рудници, мушкарци од 19 до 60 година, више од 30 их је из тог села. Тог момента отворили смо предистражни поступак против непознатих извршилаца.

Докле је стигао тај поступак?

Утврдили смо да је 5. 4. 1999. године дошло до оружане акције коју су водиле здружене снаге војске и полиције против припадника ОВК у селу Резале и да је убијено 45 лица. До сада смо заједно са Еулексом, јер без њих не бисмо могли, саслушали 37 сведока албанске националности који живе на Косову и седам лица српске националности који живе у Србији. Примљена је комплетна војна документација од ВБА која се односи на конкретну оружану акцију.

Да ли се зна које су то јединице војске и полиције тада биле на том подручју?

У овом моменту тачно утврђујемо које су јединице учествовале тамо. Дакле, ми то радимо и пре него што је дошла пријава Фонда за хуманитарно право.

Због чега је потребно толико времена да би се то сазнало?

Тешко је доћи до процесно валидног доказа. Једно је оперативно сазнање, а углавном су информације Фонда на нивоу тих оперативних сазнања, не процесно валидних доказа и то је велика разлика. У овој фази наше истраге подаци који вас интересују су тајна.

Видели сте документа која је објавио Фонд на свом сајту? Та тајна више не постоји јер су на сајту објављена документа са потписом, тада пуковника, Љубише Диковића, команданта 37. моторизоване бригаде ВЈ, који издаје наредбе о борбеним дејствима, асанацији бојишта итд.

Тајна је оно до чега смо ми дошли. Видели смо шта је на сајту али то не значи да је то истина. Не тврдим ни да је то лаж. Ми у нашем поступку даље треба да откријемо ко је учествовао, ко је наређивао, да утврдимо конкретну одговорност. Ја само могу да кажем да ми апсолутно никога нећемо ту поштедети без обзира на командно место. Нас искључиво интересују докази.

Али јасно кажете да је то злочин. Како су ти људи убијени?

Дефинисали смо да се одиграо злочин и да су стрељани цивили. То се догодило у једном дану, 5. 4. 1999. године око 17 часова. Нису били у униформи, из чега извлачимо закључак да се ради о злочину. А то ће утврдити суд.

Колико су документи са сајта Фонда, па и они са потписом Љубише Диковића, релевантни за вашу истрагу?

Све документе проверавамо. Дакле и њих узимамо у обзир. Апсолутно. Треба да знате да су документа на која се позива Фонд јавно објављена и налазе се у архиви Хашког трибунала. Ниједан документ са сајта Фонда не указује да се догодио злочин баш у селу Резале. Једина Диковићева наредба, наредба о асанацији терена после те оружане акције, једна је општа наредба коју је он донео по наређењу Врховне команде. Закључак о злочину у селу Резале Фонд изводи на основу изјава сведока и нуди шест или седам сведока. А ми смо саслушали њих 37. Они причају да се догодио злочин али не причају ко је извршилац. И ми смо сад ту да истражимо ко је то извршио.

Ви сада тражите сведоке од Фонда?

Они су написали иницијале сведока. Судећи по њима, закључујемо да је ТРЗ већ са њима обавило разговор али за сваки случај ми то морамо да проверимо.

Пре две године када је Диковић био у фокусу пажње Фонда, такође сте проверавали податке и шта сте тада утврдили?

Тада нисмо нашли било какав доказ да је он извршио ратни злочин и одлучили смо да нема места кривичном гоњењу.

Што значи да ћете сада поново преиспитати његову одговорност?

Када се појави било каква доза сумње вршимо проверу и ако дођемо до релевантног доказа ми ћемо наравно то процесуирати.

Постоји ли сада та доза сумње?

Све ћемо испитати, ту нема сумње. Сваку дојаву ми проверавамо. И Диковића. Нема тог Диковића који је изнад закона.

Помоћник државног секретара САД Томас Мелија је рекао да Влада треба да обрати пажњу на извештај Фонда, а затим председник Србије Томислав Николић генералу Диковићу додељује орден. Како то доживљавате, да ли као притисак?

То јесте притисак. Ако се каже да држава мора да обрати пажњу на извештај Фонда, ко то у држави ради? Ја - као тужилац за ратне злочине.

Кога онда слушате више?

Слушам своју савест.

Имали сте велике притиске пре неколико месеци и говорили сте о опструкцијама, о осињем гнезду које сте дотакли. Траје ли то и даље?

Имао сам после једног интервјуа доста јак напад, медијски, а чак је дошло и до промене закона где је фактички оспорен мој мандат који је до краја ове године, међутим то је исправљено. Напади су почели када сам јавно рекао да смо покренули четири предмета за које сматрам да су доста осетљиви. Један је предмет Штрпци и он је најмање проблематичан у том смислу. После 22 године смо успели да расветлимо тај злочин и заједно са босанским Тужилаштвом дошли до 15 људи, они су ухапсили 10, ми пет. То је сад у фази истраге и мислим да ће бити брзо завршено. Друго, покренули смо Сребреницу, јако осетљив случај. Трећи је генерал Драган Живановић, где смо дотакли војску, и четврти случај браће Битићи. Моја процена је да од тог тренутка крећу напади на мене.

Ви сте тада говорили да напади на вас имају циљ да релативизују истраге које иду ка командујућем кадру. Да ли ти људи „командују“ и даље?

На то не могу да вам одговорим. То су осетљиви предмети.

Најчешћа критика на рачун ТРЗ је да не иде ка тим високим позицијама.

До сада смо радили најнижи ранг, а средњи и високи је радио Хашки трибунал. Тако да ми нисмо могли да то процесуирамо, али сада можемо. И већ смо кренули. Већ је пресуђено за злочине у четири села, Ћушка, Захач, Пављан и Љубенић у општини Пећ, које су починили припадници војске и паравојних формација, Шакала. Добили су преко 100 година робије. И сад идемо нагоре. Под истрагом је генерал Живановић који је на Косову био командант 125. моторизоване бригаде.

Како то да он није у притвору?

Није у притвору али јавља се уредно. Ми смо као тужилаштво били за одређивање притвора али суд је почео да пушта окривљене. Имали смо једнога који је убио више од 80 људи, судија га је пустио на слободу а он је у тој паузи извршио двоструко убиство. Шта ми да радимо, суд стално укида притвор. Тако да имамо муку на све стране.

Како тумачите захтев Хрватске да Србија мора да повуче Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине? Да ли је тај закон у оквиру стандарда ЕУ?

Не само ЕУ већ и целе међународне заједнице. Досадашња пракса у више земаља у свету показује да је овај принцип, принцип универзалне надлежности, све више у примени. Тако су се бројна суђења водила у појединим европским земљама, на пример у Норвешкој, Шведској, Енглеској и другим. Све ове земље водиле су поступке за најтеже ратне злочине против извршилаца који би се затекли на њеној територији. Многи су правоснажно пресуђени а извршиоци осуђени на дуготрајне казне затвора. И бивша СФРЈ је такође познавала принцип универзалне надлежности.

Како разумете поруку из Хрватске?

Та порука није добра. Враћа нас уназад да опет правимо границе као баријере за злочинце. Они врше притисак због једног човека, Вељка Марића, који је својевремено био осуђен на 12 година због убиства а ми сада водимо поступак против њега због још пет убистава. У председничкој кампањи Колинда Грабар Китаровић је тражила да јој се одобри комуникација са њим. Не можемо да окончамо поступак против њега због тога што из Хрватске неће да нам доставе одређене доказе против њега. Тако да та порука значи не корак уназад већ да се враћамо у ровове и гледамо преко мушица. А да је тако како Хрватска тражи, онда ми не бисмо могли да судимо ни за Овчару ни за Вуковар.

Може ли хрватски захтев да буде тема и када се буду отварала поглавља о правосуђу у преговорима са ЕУ?

Они прете да ће да нас блокирају али то неће моћи да прође никако. Принцип универзалне надлежности постоји специјално за та тешка дела и ту уопште нема дилеме.

Како објашњавате случај Главаш. Нама који нисмо правници је нејасно како то да је он пуштен.

Нејасно је и правницима. Уставни суд који је оборио пресуду не може да буде суд изнад Врховног суда, не може да се меша у редован судски поступак. Колико ја знам, он је фактички одлежао казну у Босни. Пуштен је и требало је да буде поново притворен у Хрватској али је то одбијено. Сматрам да је то политичка одлука.

Какви су сада односи тужилаштава у региону?

Ако овако остане, биће врло незгодно. Хрватски кривични Закон о ништетности аката изузетно је успорио сарадњу. Њиме су они фактички ставили ван снаге све одлуке које се односе на држављане Хрватске који су оптужени за ратне злочине уколико суд процени да је то на штету њихове државе.

Било је разних ситуација. Ми смо хапсили неке из Хрватске, сећате се Пурде, један обијач пумпи кога је одликовала Јадранка Косор када је била председница Владе, још се и окумила са њим. И тај случај Пурда, дакле једна потпуно опскурна личност, уздрмала је регион, нарушила односе између Хрватске и нас. Да тада није било хрватског тужиоца Бајића и мене који смо у ходу решили тај случај, ситуација би била још затегнутија.

Сарадња међу тужилаштвима и даље постоји. Та сарадња подразумева дневну комуникацију, разноразне провере које су неопходне за одигравање било каквог процеса. Ипак, стална је борба са извршном власти која врши притисак на правосудну и то се после преноси на тужилаштво.

Савет безбедности УН је прошле недеље затражио брзо успостављање Специјалног суда за ратне злочине ОВК. Шта очекујете од овог суда?

Очекујем епилог наших истраживања о трговини органима. Истраживали смо судбину око 500 несталих Срба и неалбанаца. У непосредној комуникацији са тужилаштвом из Албаније истражили смо девет локација где смо имали информације да се налазе жртве и цео тај материјал предали смо тужиоцу Дику Мартију који је у већем делу потврдио наше налазе. Имали смо одличну комуникацију и са тужиоцем специјалног истражног тима Вилијемсоном који је такође дошао до налаза да је било трговине органима. Колико сам ја обавештен, тај суд ће бити формиран до јула. Оно што је важно јесте да ће се ту чути глас српских жртава.

Антонела Риха

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Коментари