Politika žrtve

Kažu ljudi da je psihološki najgori posao na svetu – lična prodaja. To je ono kad ljudima kucaš na vrata ili ih zoveš telefonom, a sa idejom da treba da kupe to što im nudiš. Odbijanje, a koje je najčešći rezultat takve prodaje, stvara kod prodavca osećanje sopstvene neprihvaćenosti, neuspešnosti i bezvrednosti. Prateća reakcija je izvesna količina nesimpatija prema svima onima koji su te odbili, a veoma često ume da se proširi i na nesimpatiju prema ljudima generalno. U tom smislu, Jehovini svedoci, na primer, su verovatno najnesrećniji ljudi na svetu. I večno je pitanje da li su bili takvi i pre stupanja u sektu ili su to postali tek pošto im se ispred nosa zalupila dovoljna količina vrata. Politika se nalazi, otprilike, na sredini između gorepomenutih prodaja – što životnog osiguranja, što večnog nebeskog blaženstva. Razumljiva i razumljivo velika frustracija svakog političara, a najviše onog vladajućeg, jeste neprihvatanje njegove „robe“ od strane „kupaca“ na političkom tržištu. Teško je zaboraviti frustraciju zaprepašćenog i razgoropađenog Nikolae Čaušeskua, a na njegovom poslednjem mitingu. Ili frustrirani vapaj Slobodana Miloševića za prihvatanjem, a dok je izgovarao ono istorijski tužno i višeslojno tragično „Volim i ja vas!“. Sletovi za Dan mladosti, kad smo već kod ljubavi između političkih prodavaca i kupaca, bili su javno organizovane psihološke terapije koje služe da Vođa, pred gomilom privremeno rekviriranih ritmičkih gimnastičara svih uzrasta, ustanovi da je najdalje od najveće frustracije koja se u politici može imati. Da te ne žele. U tom i takvom političko-trgovačko-religioznom kosmosu, neretko se poseže za politikom koja je zasnovana na poziciji žrtve, a da bi se „ispeglala“ frustracija. Model je jednostavan i funkcioniše po monotonoj matrici: „Ovo što radimo je ispravno, ali smo žrtva ___________ (popuniti po nahođenju), pa se zbog toga ta ispravnost ne vidi.“ I nije da ova matrica u politici nije bila česta. Devedesetih se nije moglo živeti od žrtava Međunarodne zavere, potpomognute Izdajnicima i Plaćenicima. Politika u ovom veku obilovala je žrtvama, od čega je jedina realna žrtva bio Zoran Đinđić, dok se na ogromnoj većini ostalih „žrtava“ težina mučeništva mogla meriti isključivo povećanjem kvaliteta garderobe, voznog parka, stambenog fonda ili pretpostavljene neprijavljene imovine. Mala li je žrtva. S obzirom na to da je trenutna politika svojevrsna egzotična mešavina svih prethodnih epoha, politika žrtve nije iznenađenje. Ali se iznenađujuće teško uspostavlja. Strane plaćenike slabo više iko plaća, daklem, to otpada kao žrtvina argumentacija. „Bivši režim“ nije bio režim ni kad je bio, a i kad je bio već je bio bivši, tako da ni to ne dolazi u obzir za navođenje ičeg za žrtvu bitnog. Navesti da si žrtva delanja nekog iz inostranstva, zeznuto je, ko će posle da se izvinjava ambasadorima i visokim predstavnicima. Biti žrtva Tajkuna, koji su što pod hipotekama, što pod optužnicama, ko će pa u to da veruje. I kad se sve sabere, materijal od koga bi se mogla sazidati pozicija žrtve ne odaje utisak da će ta građevina biti stabilna. Ili hoće, ali dok ne naiđe nekakav vuk, pa dune i vatru sune. Znamo priču. Društvo u kome nedozvoljivi broj godina živi kolektivni mit „da bismo mi svi živeli normalno, samo da nismo žrtva __________ (pa sad čega god)“ teško se odriče i pozicije i politike žrtve, ali mora od nekog trenutka da se počne sa tom novom praksom. I koliko god to suludo zvučalo, baš ovaj trenutak je za to dobar, baš ova nedelja je za to idealna. A počinje sa jasnom svešću i još jasnijim međusobnim razumevanjem. Počećemo sa razumevanjem onoga ko će, u istoriji biti zabeležen kao poslednji koji je ovde posegnuo za pozicijom žrtve. Da se vratimo primarnoj trgovačko-religioznoj analogiji, shvatljivo je popuštanje živaca pri slabijoj prodaji robe, vere ili politike. Posebno kad kupcima nije ni do čega od to troje, a do ovog poslednjeg ponajmanje. Opet, ni kupcima nije lako, i to treba razumeti. I u tom obostranom razumevanju moglo bi se nastaviti dalje: zeznuta su vremena, kriza je i nema se više kad povlačiti granica između vinovnika i žrtava, pa ko god da je bilo šta. Samo gubimo vreme, bez rezultata. Jer kakvi smo, ni za krivca ni za žrtvu nismo. A posebno kad uzmemo u obzir u čemu smo. Ilovača, reče Bili Piton. Ni ja je ne volim.