Evropljani pre Evrope

Navodno je u jednoj izjavi Nikolas Robert Šuman, prvi predsednik Evropske parlamentarne skupštine, rekao da bi, kada bi ponovo stvarao ono što danas zovemo Evropska unija, krenuo od kulture, a ne od ekonomije. Lepo zvuči, ali poslednjih dvadeset godina dale su mnogima za pravo da budu sumnjičavi. Kultura znači, osim ostalih definicija i obraćanje pažnje na pojedinca, na jedinstveno, na neponovljivo. Da li je zajednica evropskih država favorizovala nešto takvo u umetnosti, moraju se zapitati čak i obeleženi Evropejci, a s njima i potpisnik ovih redova koji je proveo pet godina na mestu potpredsednika Evropskog pokreta u Srbiji? Uprkos činjenici da je ujedinjena Evropa ustanovljena kao unija koja neguje zajedništvo različitih kultura, u poslednje dve dekade primetan je trud da se na tih način uspostave osnove jedinstvene evropske estetike. Ide ova potraga više šumom nego drumom; hrani se sećanjima na zapadnoevropske socijalističke ideale i inspiraciju crpi iz geteovskih ideja XIX veka o bratstvu evropskih nacija. Ipak, u praksi ovaj projekat u najvećem proizvodi umetnost „za srednju klasu”, a ovo nikako nije paušalna ocena nekog ko ne poznaje evropske umetnosti. Nije tačno, da se odmah kaže, da u Evropi danas nema jedinstvenih umetnika (u zagradi bi se mogli navesti desetine njih), ali viknuće neko glasno: Evropa ni izbliza nije kotao ideja kakav je bila u grkija vremena pre Prvog svetskog rata, ili posle, u međuratnom zamešateljstvu koje je vodilo jedino Drugom svetskom ratu. Da li je ovome doprineo određeni etatizam koji ne kritikuju samo antievropljani, već sve glasnije i oni koji žive ili se zalažu za EU? Reklo bi se da je tako. Jedinstvena Evropa bez ikakve sumnje počiva na državama, a ne na pojedincima. Da je drukčije, kako bismo to uočili? Pisac ovog članka misli da bismo to videli po primanju evropskih država u porodicu evropskih zemalja, ali i pojedinaca u porodicu evropskih građana – čak i pre nego što to svojim strukturnim razvojem, uspeju ili dostignu njihove matične države. Da je postojala volja da EU bude zajednica zemalja, ali i građana, više hiljada građana Srbije već su mogli biti građani Evropske unije. Kažimo realno: po zasluzi. Šta bi ovo konkretno značilo? Osoba koja je zadužila evropsku kulturu, nauku ili bilo šta drugo, nakon neke ne mnogo komplikovane procedure dobija evropski pasoš i postaje građanin sa istim pravima kao i oni koji su sa svojim zemljama takva prava već stekli. Da, već čujem oponente: ko bi najpre priznavao takav titularni pasoš? Dovoljno je da ga priznaje Evropska unija, Švajcarska i Velika Britanija, a to nikako ne bi bio prvi eksteritorijalni pasoš. Setimo se samo Nansenovog pasoša koji je posle 1924. godine priznavalo čak 38 država. Pitanja se svakako množe, pa i ovo: kako izjednačiti građane izvučenih ,,iz šešira”, de facto odeljene od svojih država koje se nalaze na različitim stepenicima evrointegracija i dati im pravo da se zapošljavaju, da kupuju nekretnine? Svakako i sledeće: kako im dati jedinstveni evropski poreski broj, kada je zakon predvideo... i tako dalje. Ne kažem da bi sve ovo bilo jednostavno, ali samo zamislimo da smo grkih devedesetih u Srbiji imali prave Evropljane, u vreme kada zatvorena i zamračena Srbija o tome nije mogla ni da pomisli. Zamislimo da su od 1992. građani Evrope sa svim pravima bili Borislav Pekić, Desimir Tošić, Slobodan Selenić, Živorad Kovačević, Slobodan Tišma, i još, recimo tada samo hiljadu drugih zaslužnih iz Srbije. Koliko bi se samo Srbija devedesetih brže menjala. Isto tako, zamislimo da su građani Evropske unije, a ne Francuske, mogli biti Petar Omčikus, Vladimir Veličković, ili Milovan Danojlić. Na kraju, zamislimo koliko bi ojačan položaj Verice Barać bio da je, recimo, po zasluzi, od 2003. postala građanka Evropske unije ili koliko bi danas drugačiji položaj bio Aide Ćorović ili Saše Jankovića, da već imaju pasoše Evropske unije, kao pojedinci koji idu ispred svoje države? Zašto je ovo nemoguće? Vratimo se na kulturu. Ponovimo, rizikujući da trošimo prostor NIN-a: kultura obraća pažnju na izuzetnog pojedinca, a ne na grupu. Zašto je Francuska nekad usvojila Gijoma Apolinera, Morisa Ravela, Pabla Pikasa, Ežena Joneska i Semjuela Beketa koji su podigli njen ugled kao pravi Francuzi, a danas to nije moguće u meri u kojoj je bilo nekad? Zašto je Velika Britanija isto učinila sa Salmanom Ruždijem, dobitnikom nagrade Buker svih Bukera za najboljeg pisca koji piše na engleskom, a danas to nije tako verovatno? Da li je ipak reč o etatizmu i birokratizovanosti Unije? Možda samo još jedan podatak koji ovome ide u prilog. Pisac ovog teksta ne zna tačno, ali misli da je tokom devedesetih dobio preko trideset šengenskih viza (samo nemačkih desetak). Zašto se barem tu nije tada napravila birokratska trijaža, pa onim javnim ličnostima koji su već tada imali plodove svog rada u Evropskoj uniji, omogućilo ili izdavanje viza na deset godina (kao što je danas slučaj s američkom vizom) ili barem izdavanje viza bez ijednog podnetog novog dokumenta? Ovo naoko deluju kao male stvari, ali za političare sa vizijom u Evropskoj uniji još nije kasno da i danas promene kurs i načine neki neočekivan potez, pogotovo što su Evropa i njen identitet u krizi. Evropljani treba da stoje ispred Evrope.