Aranžman uz političku podršku MMF-a

Foto Dejan Živančević

Put do aranžmana sa MMF-om, tvrdi ekonomista Miroljub Labus, bio je vrlo trnovit, a početno nepoverenje u Srbiju i tvrdi uslovi, slomljeni su tek na višim instancama ove institucije. Pregovarački tim MMF-a bio je veoma skeptičan, tražio je jednokratno fiskalno prilagođavanje i garancije za rizike koje niko ne može da kontroliše. Tek je David Lipton, prvi zamenik izvršnog direktora MMF-a, presekao stvari i pristao na mnogo razumniji program prilagođavanja. To znači da zemlja ima političku podršku MMF-a i da mora da vodi računa da je ne prokocka, kaže Labus za NIN. On ističe da će sporazum smanjiti rizik zemlje, što je dobro za privlačenje stranih investitora i povoljnije zaduživanje.

Dobar je i za domaće privrednike, što se obično zanemaruje kao važna činjenica. Anketa PricewaterhouseCoppers-a pokazala je da je najveća nedoumica vodećih domaćih i stranih privrednika u zemlji vezana za način na koji će Vlada da kontroliše fiskalni deficit i rastući javni dug. Ta nedoumica više ne postoji, jer je sporazum fiksirao prvi stub programa koji se odnosi na fiskalnu konsolidaciju. Druga dva stuba vezana za održivost bankarskog sistema i strukturne reforme načelno je definisao, ali konkretne mere tek treba da se razviju, kaže Labus.

Glavni rizici za budućnost aranžmana su sudbina Železare Smederevo, Srbijagasa i petrohemijskog kompleksa i otpuštanja u javnom sektoru. Vidite li rešenja ovih problema?
To je deo trećeg stuba, koji tek treba da se definiše. Rešenja nisu ni laka, ni jednostavna. Za kupovinu Železare niko od strateških investitora se nije javio na tender. Prijavio se Esmark koji posluje kao hedž fond sa sposobnom ekipom za restrukturiranje firmi. On nema kapital i keš za taj posao, nego ima znanje i poslovne veze. Zadužuje se na bazi imovine posrnule firme, a čim je stavi na zdrave noge, prodaje je. Ovo je uobičajeno poslovanje u svetu biznisa, ali je veoma rizično za nas. Srbijagas treba da se restrukturira, ali ostaje problem petrohemijskog kompleksa, koji ne možemo da rešimo bez posebnog dogovora s Rusima o zajedničkom ulaganju imovine i gasa. To neće biti lako. Uz to, potrebno je promeniti rukovodstva javnih preduzeća, ali ne po partijskoj liniji, što bi značilo uvođenje strukturnih promena i u politiku, a ne samo u ekonomiju. Nadalje, cene se moraju podići na tržišni nivo, što će dodatno pogoditi kućne budžete. Treći problem je kako smanjiti zaposlenost u javnom sektoru, što je nepopularno u situaciji kada ionako postoji visoka nezaposlenost. Ali moraće da bude otpuštanja. Da bi se sve ovo napravilo potrebna je jasna politička volja, ali i razumevanje javnosti da neki problemi ne mogu da se odlažu unedogled. Sve u svemu, restrukturiranje javnih preduzeća i otpuštanja u javnom sektoru biće stalna tema u revizijama aranžmana sa MMF-om. Aranžman nije zatvorena knjiga - prva stranica je napisana, sledeće će se pisati tokom svake posete Misije.

Koji od ova tri problema je najteži?

Verovatno Železara. Po mojoj proceni, Vlada za nju ima finansije za narednih šest meseci i ne dalje od toga. Tu postoje jasna ograničenja i mislim da MMF tu neće popustiti.

Kako će aranžman uticati na strane investitore, s obzirom na loš kreditni rejting Srbije, B+?

Investitori nas još doživljavaju kao rizičnu zemlju zbog takvog rejtinga, a njegovo poboljšanje ne može da se desi odmah posle zaključivanja aranžmana. Ako ga budemo sprovodili, verujem da će rejting da se poboljša. U međuvremenu, investitorima će biti lakše da u naredne tri godine procene rizik i da nađu rešenja.

Naš javni dug premašio je 70 odsto BDP-a, a Fiskalni savet i Vlada ne slažu se oko toga kad bi on mogao da počne da opada. Kako vi na to gledate?

Moja je procena da na osnovu programa fiskalne konsolidacije može da se zaustavi rast javnog duga na kraju 2017, ali neće moći da se trend preokrene nadole. Za to je potreban privredni rast od 4-5 odsto, a ne vidim mogućnosti da 2018. imamo toliku stopu rasta. Biće uspeh ako zadržimo dug na nivou od 80 odsto BDP- a.

Neki analitičari nadaju se novom otpisu duga, poput onog koji smo dobili od Londonskog i Pariskog kluba. Da li je to danas moguće?

To nije moguće. Naša država uglavnom duguje privatnim poveriocima tako da blagonaklon stav vlada zemalja iz kojih dolaze kreditori nije dovoljan da bi se oni ubedili u potrebu otpisivanja duga. Uz to, ako se ovde i nešto desi, dug bi pre mogao da se reprogramira, nego da se otpiše. Za sve to potrebno bi bilo da ubedimo kreditore da bi na duži rok oni imali veću korist od reprograma, nego od našeg kašnjenja u otplati duga. A to nije realna mogućnost sve dok uredno sprovodimo aranžman sa MMF-om. Sve u svemu, moj je savet da ne spominjemo ni r od reprograma.

Kako gledate na grčku krizu i napore Varufakisa, koji je praktično odustao od većine zahteva? Može li se virus Sirize proširiti i na Španiju, Italiju i druge slične zemlje?

Znalo se i u momentu potpisivanja sporazuma Grčke sa Trojkom, da će doći vreme kada Grčka neće biti u mogućnosti da ga sprovodi. Grčki dug bio bi za trećinu manji da su Grci uredno plaćali poreze, a ta okolnost nije stvarala simpatije kod onih koji su bili pozvani da otpišu dug. Siriza je iskoristila bunt naroda da dođe na vlast, a onda se pokazalo da su njihovi recepti suviše populistički i morali su da postanu realni. Oni će nešto da postignu, ali to neće biti ono što su obećavali. Verovatno će zbog toga izgubiti sledeće izbore, ali će Grčka biti bliže održivom dugu. Siguran sam da takav virus neće da se širi po Evropi, jer se sve pomenute zemlje još uspešno bore sa dugom. Verujem u sposobnost EU da nađe srednje rešenje u krizi i da odloži pucanje evrozone. Mi iz ovog primera treba da izvučemo pravu poruku zaboravimo na Grčku i naš prethodni otpis duga. Pokušajmo da upravljamo dugom, a ne da pustimo da dug upravlja nama.

Iz Vlade Srbije optimistično očekuju već ove godine privredni rast. Ako nam izvoz stagnira, a investicije opadaju, na čemu Srbija može da temelji budući rast?

Prognoze su uvek nezahvalne. Očekujem nultu stopu rasta ove godine, rast do jedan odsto sledeće i do dva odsto u 2017. To svakako nisu spektakularne stope i još uvek su manje od kamatnih stopa koje plaćamo na naš dug. Promašaj u prognozi je manji problem od činjenice da nemamo neki očigledni faktor na kome možemo da temeljimo dugoročni rast. Počeli smo polako da se pomeramo od modela rasta zasnovanog na tražnji, ka modelu rasta zasnovanom na izvozu. Taj trend je sada u opasnosti. Pad domaće tražnje jeste problem, ali ne toliki koliko pad strane tražnje za našim proizvodima. Naš geografski položaj i konjunktura u Evropi su jedini realni faktori rasta u budućnosti. Dakle, EU je naša lokomotiva rasta, ali kod nje se trenutno ne zna ko je mašinovođa, da se tako izrazim. U međuvremenu, mogli bismo da se potrudimo da postanemo članovi Svetske trgovinske organizacije. Pregovori sa EU o našem članstvu će trajati bar deset godina. Možda bismo mogli da napravimo međukorak i da zaključimo sporazum o carinskoj uniji sa EU. Sve ovo spada u meke faktore rasta, baš kao što je to i poboljšanje poslovne klime, što zagovara MMF.

Kada je realno i kako da izađemo iz recesije?

Nažalost, mi smo u depresiji od izbijanja globalne recesije 2008. U međuvremenu tri recesije su smenile jedna drugu iz potpuno različitih razloga. Ne vidim naš trajni oporavak bez oporavka EU i prestanka rata u Ukrajini, koji tumačim kao težak balast za nas, a ne kao izvoznu mogućnost za rusko tržište. Srbija mora da trguje i sa Rusijom i sa Evropom. A sada nas teraju da napravimo izbor. Kakav god da bude, mi gubimo. Mislim da je naša trenutna politika neopredeljivanja jedina ispravna, ali da na duži rok neće biti održiva. To znači da ćemo u narednih nekoliko godina morati da se opredelimo, hteli ili ne.

Da li je logično očekivati da ćemo se opredeliti za EU?

Verujem da će biti tako, ali je kidanje poslovnih veza sa Rusijom loše za Srbiju. Ako Evropa traži to od nas, mora da nam kompenzuje, a ne vidim da je ona u ovom trenutku spremna na to.

Kako gledate na najavljenu prodaju Telekoma i delova EPS-a?

EPS ne može da se privatizuje čak i da država to želi. Veliki gubici i niska cena struje to ne dozvoljavaju. Proizvodnja struje bi, međutim, mogla da se otvori za strana ulaganja. O tome je bilo mnogo priče, a cela stvar se završila sa državnim garancijama za strane kredite - 400 miliona evra i 608 miliona dolara u budžetu za 2015. Nije ovde problem u ulaganjima i ko ih vrši, nego u konkurenciji. Ovaj sektor je teško neefikasan jer ne postoji konkurencija. Telekom kako-tako izdržava konkurenciju, koja je veoma jaka u njegovoj branši. Zato je tržišni položaj Telekoma mnogo bolji nego EPS-a. Ne isključujem mogućnost prodaje Telekoma, ali to treba da bude poslednja linija odbrane javnog duga.

Šta to znači?

To znači da, ako ne možemo na drugi način da dobijemo milijardu do milijardu i po evra, onda prodajmo Telekom, ali samo za otplatu duga. Postoje druge ideje - da se Telekom proda, da država od tog novca napravi Razvojnu banku, da mnogi uzmu pare kao 1997. i 2007. i da svi imamo iluziju da se nešto investira i da imamo rast. A da se posle vidi da niko od tih što su uzeli kredite ne može da ih vrati. Zato sam apsolutno protiv takve banke, jer mi to uvek zloupotrebimo.

Deluje da niste pristalica prodaje Telekoma?

Ne vidim razlog da ga prodajemo jer ta kompanija radi relativno dobro. Treba preispitati njena sponzorstva, ali ne možemo da ukinemo sponzorstva time što privatizujemo kompaniju. To je klanje vola za kilo mesa. Dakle, za prodaju sam samo ako je to jedini način da se izborimo sa javnim dugom.

Kako gledate na politiku kursa u zemlji i jeste li ostali pri stavu da je uvođenje evra najbolje rešenje?

Ostao sam pri toj ideji i realnost mi daje za pravo. MMF i NBS su zagovarali dinarizaciju, a nismo prišli ni korak bliže tom cilju. MMF i dalje tvrdi da su nam potrebni fleksibilni kurs i dinarizacija. Ne mogu da verujem da su oni toliki doktrinari da ne mogu da razumeju našu stvarnost. Imamo hibridni devizni režim u kome se kombinuje valutni odbor iz režima fiksnog kursa, sa ciljanom inflacijom i repo operacijama iz režima fleksibilnog kursa a sve to u dvovalutnom sistemu gde evro predstavlja preko 70 odsto finansijske imovine. Nastavak plivanja dinara je visoko rizičan za privredu. Prelazak na evro bio bi manje rizičan. Samo 30 odsto finansijske aktive bi se prebacilo u evre, a to ne predstavlja ni polovinu naših deviznih rezervi. Neke banke ne bi bile srećne, ali ne bi bankrotirale zbog toga. Što se tiče Evropske centralne banke, ona taj iznos ne bi mogla da primeti ni kao statističku grešku. Problem je u Briselu, jer bi im to poremetilo obrasce za pregovore. Ali ti obrasci su, inače, takvi da ćemo ući u EU tek za deset godina.

Mnogi veruju da ECB ne bi pristala na uvođenje evra u Srbiji. Kako mislite da to može da prođe?

Kako prolazi u Crnoj Gori? Tamo je dalo rezultate. Prošle godine dali smo 1,3 milijarde evra za odbranu kursa, a tolika je vrednost aranžmana sa MMF-om. Za mene je to skupa politika. Pritom, imamo nerealno jak dinar, što ne može da se održi.

Zamerate li nešto ekonomskoj politici Vlade i šta biste drugačije radili?

Nema nikakvih novih poteza koje neko može da smisli i predloži Vladi. Ja bih ponovio dve sugestije. Jednu je dao i MMF, da se ublaži oštrina monetarne politike. Dakle, manje kamatne stope. Da bi snižavanje kamata bilo troškovno održivo za banke, rešavanje problema nenaplativih potraživanja je važan preduslov. Druga sugestija stiže od privrednika, koji su iskazali jedinstveno mišljenje u anketi PricewaterhouseCoppers-a. Oni smatraju da bi tri glavna prioriteta Vlade trebalo da budu stvaranje efikasnog poreskog sistema, poboljšanje obrazovnog sistema i unapređenje infrastrukture. Privrednici ističu da im veliki problem stvara i visoka regulacija njihovih industrija, a ja bih dodao da bi deregulacija, odnosno manje mešanje države, moglo da bude četvrti prioritet Vlade.