Revolucionar koji se predomislio

Nedavno se u njujorškom centru Audibon na severnom obodu Harlema u njegovoj dvorani koja je izgrađena još 1912 okupilo oko 300 ljudi, na ceremoniji na kojoj je minutom ćutanja i prigodnim govorima obeležena 50-godišnjica smrti jedne od najkontroverznijih ličnosti novije američke istorije.

Reč je o crnačkom vođi u koga su krajem februara 1965. trojica atentatora ispalila oko 20 metaka u momentu dok je izlazio za govornicu.
Malkolm Iks je samo jedno od imena lidera na koga se Amerika pola veka od njegovog ubistva pomenutim skupom diskretno podsetila. Rođen 19. maja 1925, prvo je bio Malkom Litl, a na njegovoj nadgrobnoj ploči na otmenom groblju Fernklif, oko 40 kilometara severno od Menhetna, uklesano je i Hadži Malik el Šabaz. Imao je po jedno ime za svaku fazu svog života.

Bio je istaknuti učesnik u najintenzivnijoj fazi borbe za građanska prava potomaka nekadašnjih robova. Savremenik je Martina Lutera Kinga (ubijenog tri godine posle njega), ali ne i njegov saborac. Robijao je kao osuđeni kriminalac (diler narkotika, provalnik), jedan je od najpoznatijih crnačkih preobraćenika u islam, crnački nacionalista i separatista, i na kraju strasni advokat crnačkog jedinstva i pomirenja. Prezime Litl promenio je u Iks kako bi sa sebe skinuo robovsku prošlost predaka: Iks je za njega bilo njegovo nepoznato afričko prezime, umesto onog koje su neki plavooki đavoli, dali njegovom pretku sa očeve strane koga su kao roba posedovali.

Rođen je u predominantno beloj Omahi, Nebraska, kao četvrto od osmoro dece crnačkog sveštenika i majke domaćice. Među uspomenama iz detinjstva bila su stalna maltretiranja Kju-kluks klana, zbog čega su morali da se odsele u državu Mičigen. Ni tamo, međutim, nisu bili pošteđeni: beli rasisti su im zapalili kuću, a dve godine kasnije ubili su mu oca.

Prekretničko iskustvo njegove mladosti desilo se u srednjoj školi, gde je bio jedini crnac, ali i najbolji đak. Život mu je, međutim, promenio razgovor sa nastavnikom engleskog, koji ga je upitao šta želi da postane. Advokat, odgovorio je Malkolm, na šta mu je nastavnik uzvratio da je jedna od najvažnijih stvari u životu biti realan. Zašto ne bi postao stolar, preporučio mu je. Poruka je bila nedvosmislena: nema nikakve svrhe da mladi crnac tada (1939) insistira na daljem obrazovanju. Malkolm odmah posle tog razgovora prekida školovanje i odlazi u Boston. Izdržava se kao čistač cipela i konobar u vozu, a malo potom ulazi u društvo bostonskog podzemlja.



Tu karijeru 1946. prekida hapšenje i osuda na desetogodišnji zatvor. Da ubije zatvorsku dosadu, počinje da guta knjige. Time na sebe skreće pažnju sekte crnih muslimana koji ga ubeđuju da prihvati islam i postane član Nacije islama, čiji lider, Elaja Mohamed, zagovara ideologiju po kojoj, da bi stekli slobodu, pravdu i jednakost, američki crnci treba da izvojuju sopstvenu državu. Malkolm prihvata i jedno i drugo (i potom postaje Malkolm Iks), da bi po izlasku iz zatvora, 1952, postao blizak saradnik Elaje Mohameda. Inteligentan, a uz to i govornik sa nesumnjivom harizmom, brzo napreduje sve do nacionalnog izaslanika lidera Nacije islama.

To je njegov najkontroverzniji, revolucionarni period, obeležen radikalnim izjavama u kojima Ameriku opisuje kao imperijalistički i neokolonijalistički sistem. Kao što kokoška ne može da snese pačije jaje, tako ni sistem u ovoj zemlji ne može da stvori slobodu za Afroamerikance, poručio je u jednom od mnogih zapaljivih nastupa. Govori da nije moguća miroljubiva revolucija: Afroamerikance poziva da se okova rasizma oslobode svim neophodnim sredstvima, uključujući i nasilje. Taj radikalizam mu je doneo popularnost ali i izazvao zavist među drugim bliskim saradnicima Elaje Muhameda, koji vođi diskretno šapuću kako Malkolm želi njegov tron.

Kao revolucionar, Malkolm Iks je rano stavljen pod pasku FBI i njujorške policije. U njegovom dosijeu je i prilično ciničan komentar atentata na predsednika Kenedija došla maca na vratanca, koji je u danima velike žalosti sugerisao da je žrtva zaslužila metak kojim je likvidirana u Dalasu. NJujork tajms ga tada opisuje kao opasnog demagoga. Taj komentar je bio kap koja je prepunila čašu Elaje Muhameda, ali njihov razlaz nije bio jednostran. Razočaranje je bilo obostrano: Malkolm Iks je naime saslušao ispovesti nekoliko Mohamedovih sekretarica koje su iz veza sa njim rodile decu.

Napustivši 1964. Naciju islama, Malkolm uobličava novi politički program, čiji je deo i plan da se od Ujedinjenih nacija zatraži da osude američku rasističku praksu i kršenje ljudskih prava. Posećuje Afriku i odlazi na hadžiluk u Meku, gde uzima svoje poslednje, muslimansko ime. Vraća se preobraćen: sasvim se oslobađa svog radikalizma, rešenje za rasizam počinje da sagledava kroz klasičnu, nenasilnu političku borbu, a svoju revolucionarnu prošlost objašnjava slepilom koje je izazvao gnev. Amerika je prva zemlja koja može da ima beskrvnu revoluciju, poručuje posle prosvećenja koje je doživeo na hadžiluku.

Ubili su ga njegovi: kao atentatori osuđena su tri pripadnika Nacije islama. Svoju smrt je na neki način naslutio: Postoji pretnja mom životu, rekao je, i niko bolje tu pretnju ne može da ostvari nego crni muslimani. Ja to znam, jer sam ih ja obučavao.

Do danas je ostao utisak da je istraga ubistva Malkolma Iksa zbrzana i da nisu kažnjeni svi koji su u njemu učestvovali. Ministarstvo pravde međutim odbija da ovaj predmet ponovo otvori, sa obrazloženjem (iz 2011) da slučaj ne opravdava upotrebu oskudnih federalnih resursa.

Ni poluvekovna komemoracija nije bila povod da se Malkolm Iks sasvim rehabilituje. Za razliku od slavljenog gandijevskog predvodnika pokreta za građanska prava Afroamerikanaca Martina Lutera Kinga, koji u Vašingtonu ima spomenik kao nacionalni velikan, a datum njegovog rođendana je nacionalni praznik, Malkolmovo ime nosi samo deo jednog njujorškog bulevara. Predlog da se njegov rođendan obeležava na federalnom nivou na dnevnom redu Kongresa je još od 1993.

Oni koji su sagledavali njegovo pravo mesto u američkoj istoriji, ukazuju pre svega da nije bio statična ličnost: držao se svojih principa, ali je i imao snage da preispita svoja uverenja i prihvati novu perspektivu, da rasnu isključivost zameni multikulturalizmom i integracijom.

Ne možemo Malkolma da odvojimo od njegove ere, konstatuje se u eseju Tajma, gde se ukazuje da njegovo zalaganje za crnačku samoodbranu nije bilo i poziv na nasilje. S tim u vezi zanimljivo je jedno poređenje Malkolma Iksa sa Kingom (sreli su se samo jednom u prolazu i rukovali): dok je prvi simbolizovao Ameriku kakva jeste, drugi je predstavljao onakvom kakva bi trebalo da bude.



A gde je u ovoj slici Barak Iks (naslov eseja NJujorkera), Obama? U svojoj autobiografiji, prvi crni predsednik Amerike izneo je da mu je Malkolm Iks bio inspiracija u mladosti, ali kao predsednik svih Amerikanaca, Obama je primetno uzdržan kad je rasizam u pitanju što nije dovoljno s obzirom na činjenicu da je rasna diskriminacija, oličena u ekonomskom i društvenom položaju Afroamerikanaca i policijskoj brutalnosti prema njima, sumorna realnost Amerike i sa Afroamerikancem u Beloj kući.