Priznanje nemoći je izvor snage i ljubavi

Foto Dalibor Danilivić

Nakon serije dokumentarnih filmova sa vrlo osetljivim društvenim i političkim temama, Goran Radovanović u svom drugom filmu odlazi na Kosovo, barem u tematskom smislu, gde realizuje film Enklava, koji je na tekućem Festu doživeo premijeru i u nacionalnoj selekciji takmiči se za prve nagrade ovog četiri i kusur decenija starog festivala. Enklava je u mnogočemu razarajuća priča o opstanku manjine na teritorijalnom buretu baruta. Priča prati desetogodišnjeg dečaka iz srpske enklave, koji živi sa ocem i dedom koji je na samrti, sam, bez prijatelja. Nakon dedine smrti, dečak izlazi iza dozvoljenih linija, kako bi poruku o sahrani poslao ostatku porodice koja živi u Beogradu. Drama počinje da se razvija onog trenutka kada jedinog prijatelja vršnjaka nađe u jednom albanskom dečaku, koji je međutim zadojen mržnjom prema Srbima jer su mu, kako tvrdi, ubili oca

Naravno, već u ovakvoj premisi, Radovanović postavlja priču tako da je vodi ka katarzičnom kraju. Pažljivo odabrani dečaci u glavnim ulogama, potpomognuti vrsnim profesionalnim glumcima na čelu sa Nebojšom Glogovcem i Anicom Dobrom, daju dodatnu vrednost ovoj snažnoj ljudskoj drami, politički dobro zaoštrenoj, sa jasnim biblijskim referencama. Film je sniman u Srbiji, a predeli oko Valjeva uspešno su glumili Metohiju. Radovanović o iskustvu rada na filmu priča sa posebnim ushićenjem. I ima razloga, jer je u pitanju zaista filmsko delo, zasada jedino rađeno u ovdašnjoj produkciji, koje na originalan način ulazi u vrlo osetljivo područje kosovskog konflikta, o kome ovdašnji filmski autori, očito, još nisu spremni da progovore.

Kao i u slučaju prethodnog filma, i ovoga puta birate potresnu, politički angažovanu temu iz naše stvarnosti. Kako naći pravu priču koja se tiče političke i društvene zbilje?

Teško. Upravo zato što je savremeni život u Srbiji u potpunosti determinisan politikom i za većinu ljudi ozbiljnim siromaštvom. U takvoj stvarnosti filmska tema i sadržaj imaju inflatornu sociološku vrednost. Očigledno je to tematski raj za dokumentarni film u kome sam ja već dugo... Za igrani film neophodno je osloboditi se tog preteškog bremena stvarnosti, okrenuti se snu, prizvati detinjstvo, ponovo iščitavati klasike... sve u pokušaju da se provocira inspiracija koja bi vodila stvaranju trajnih, arhetipskih vrednosti u tumačenju savremenog života.

Koliko je teško bilo prikupiti sredstva za snimanje filma o Kosovu?

Vrlo teško. U inostranstvu nemačka predstavnica Euroimaža interesovala se kod mog nemačkog koproducenta da li sam ja srpski nacionalista, a kada je film dobio sredstva na nemačkom fondu, a u Beogradu je automatski dobio antisrpski epitet... Sumnje na sve strane... Minimalna sredstva srpske države uslovila su paradoks da je Enklava, snimana na srpskim lokacijama, sa srpskom temom, na srpskom jeziku, sa srpskim glumcima i srpskim filmskim umetnicima, postala većinska nemačka produkcija.

U filmu, pored srpskih, igraju i albanski glumci. Kako ste došli do njih, da li je bilo teško ubediti ih da prihvate uloge u srpskom filmu?

U filmu igra Ćun Laići iz Prištine. Izvanredan glumac, već je igrao kod Gorana Paskaljevića. Tu je scenario odradio svoje. Dakle, sam literarni predložak je bio umetnički garant da se pristane na ovu avanturu. Ostale albanske uloge dodeljene su srpskim glumcima sa Kosova koji odlično poznaju albanski jezik i mentalitet Igor Damjanović, Bojan Stoječetović, Ankica Damjanović...

Koliko god se trudili da ispričate jednu emotivnu priču, vi ipak zauzimate autorski stav. Gde je granica između umetnosti i političke opredeljenosti, da li umetnik (reditelj) mora i treba da bude angažovano, politički osvešćeno biće?

Autorski stav ne možete da kontrolišete i racionalizujete. NJega ili ima ili nema. Odnosno, on je irelevantan ukoliko spontano ne izlazi iz dela, odnosno ukoliko nije podsvesni deo umetničkog procesa. Enklava kao priča pripada širokom krugu mog poetskog interesovanja, koji bi se mogao označiti kao moderna neorealistička margina. E sada, ta margina pripada korpusu srpskog nacionalnog bića... I tu dolazimo do politike. Naravno, moj i poetski i politički i, nadasve ljudski stav, jeste da sam morao ispričati priču koja se događa s proleća 2004. na Kosovu i Metohiji iz srpskog ugla! Iz ugla margine i nemoći, ali u isto vreme i iz ugla nade i ljubavi...

Da li u srpskom filmu, generalno, nedostaje angažovanosti autorske i da li vi vašim filmom sugerišete da treba biti oštriji u ocenjivanju naše stvarnosti?

Iskreno, ja se ne osećam, ni u tematskom ni u stilskom pogledu, da pripadam savremenom srpskom filmu i stoga mi je teško i da ga percipiram i kritikujem sa pozicije angažovanosti. Pre se osećam pripadnikom neke starije generacije čiji su autori gajili taj socijalni naboj istovremeno preispitujući filmski jezik, strukturu i formu. Nikada nisam krio da je za mene najveća srpska filmska ikona Dušan Makavejev, a moja najveća inspiracija njegov film Nevinost bez zaštite.

Dopala mi se metafora zvona u filmu. Da li ste, tom nemogućnošću likova da postave zvono, hteli da sugerišete da je nama potrebno da odzvoni u glavama, da bismo postali svesni stvari koji nas okružuju? Kako uopšte objašnjavate metaforičnost zvona u biblijskom kodu?

Moram priznati da nisam bio svestan njegove metaforičnosti dok sam pisao scenario. Zvono je za mene bilo pre svega realan dramaturški rekvizit. Tek tokom snimanja u njegovom klaustrofobičnom enterijeru, postepeno sam postajao svestan da je zvono metafora kita koji je progutao Jonu! A inače glavni glumac u filmu, desetogodišnji Nenad čita dedi na samrti baš iz Knjige o Joni A samim tim, u film je prirodno ušla metafora smrti ali i metafora novozavetnog vaskrsenja. Naravno, zvono koje se ne može postaviti, koje ne zveči, ima i vrlo direktno tumačenje...

Film je o društvenoj nemoći. Da li smo kao društvo spremni da priznamo nemoć koju živimo?

Tu nemoć je prvi osetio Andrija Zafranović (montažer, prim D. J.) koji eto već treći put u mom skromnom opusu preuzima tu najosetljiviju, poslednju fazu režije koji mnogi zovu montaža: formiranje jezika i strukture filma. I on je u potpunosti insistirao da se ideja nemoći sprovede do kraja: u karakterima, odnosima, dramskim situacijama, kako bi film dobio na kraju taj katarzični momenat preobražaja i nade. Ujedno je tu i naša želja kao autora: da priznamo nemoć kao izvor snage i ljubavi.

Da li je pitanje identiteta večno na ovim prostorima?

Što se tiče srpskog naroda siguran sam da jeste, jer je ono neodvojivo povezano sa slobodom, individualnom i kolektivnom, u realnom istorijskom vremenu. A trenutno, već dvadeset pet godina mi živimo promenljivost prostora, suvereniteta, sistema, institucija, ingerencija... U našem narodu pitanje identiteta najuže je povezano sa velikom temom srpske umetnosti: migracije. Možda zbog toga u Enklavi izbeglištvo se javlja kao jedini mogući način očuvanja nečega što zovemo identitetom.

Ipak, suštinu konflikta prikazujete kroz dečiju igru

Iskreno, to je nešto autobiografsko, nešto iz mog detinjstva. Naime, nekoliko naivnih dečijih situacija dobijalo je zastrašujuće epiloge u totalitarnom sistemu kraja šezdesetih... A šta je danas na Kosovu nego totalitarna situacija kada uopšte postoje enklave, ostrva manjine okružene (ne)prijateljskom većinom?