Politika seoskih revolucionara

Foto AP

Magarice moja, da me nisi srela, teško bi večeras umakla zloj sudbini, ali ljubav ti je spasla život. Ima li ičeg drugog na ovom svetu što bi nateralo jednog magarca da pobedi strah od smrti i hrabro se baci u spasilački napad? Nema, to može samo ljubav. I tako sam se ja, magarac Simen, revući zaleteo s peščanog nasipa pravo na vuka koji je bio za petama moje voljene. Pred mojim kopitima ispod kojih se u moćnom naletu kovitlala prašina podvio bi rep i tigar, a kamoli vuk. Stari kurjak bio je u potpunoj neverici kad sam na njega nasrnuo prsima, i to takvom silinom da se od udarca prevrnuo i poleteo u stranu. Okrenuo sam se i rekao mojoj magarici: Draga, ne boj se, tu sam!

Kineski nobelovac Mo Jen je svoj roman Umoran od života i smrti (Laguna, 2014) napisao za svega četrdeset tri dana i to četkicom na tradicionalnom kineskom papiru. Roman je inspirisan budističkim shvatanjem da umor od života i smrti (tj. od stalnog reinkarniranja) nastaje zbog preteranih želja. Priču pripoveda nekadašnji zemljoposednik, Simen Nao, koji je streljan za vreme zemljišne reforme 1950. godine. Ne želeći da prizna da je izvršio bilo kakav zločin osim da je bio bogat, on se redom reinkarnira u magarca, vola, svinju, psa i majmuna koji su svedoci društvenih promena nastalih u njegovom zavičaju tokom narednih pedeset godina. Knjiga je oštra, ozbiljna i zabavna u isto vreme. Politika seoskih revolucionara je ubilačka; seks u selu (bilo ljudski ili životinjski) raskalašan je i intenzivan. Smrt je neočekivana i obično nasilna.

Pravo ime Mo Jena je Guan Moje, a književni pseudonim na kineskom znači čovek koji ćuti. Rođen je 1955. u seljačkoj porodici. Iskusio je sve strahote Kulturne revolucije uključujući i period Velike kineske gladi. Roditelji su ga, iz predostrožnosti, naučili da ne govori kada je van kuće, zbog čega je izabrao ovakav pseudonim.

Kada mu je bilo 11 godina, dobio je etiketu nepoželjnog elementa i zbog toga je izbačen iz škole. Prekinuo je školovanje i bio prinuđen da čuva stoku kod svog oca na farmi. Životni period do punoletstva provodi u bedi i usamljenosti i tada stupa u Narodnooslobodilačku vojsku koja mu omogućava da nastavi školovanje. U tom periodu otvara vrata unutrašnjem svetu punom mašte koje prenosi na papir i svojim delima nastoji da ovekoveči moderno prozno stvaralaštvo.

Iako mu najviše zameraju na bliskosti sa komunističkim režimom Kine, Mo Jen u svojim knjigama beleži život malog kineskog čoveka koji je sve samo ne lep, naprotiv, on nedvosmisleno kritikuje državu.
U jednom od retkih intervjua koje je dao nakon dobijanja Nobelove nagrade za nemački Špigl, na novinarsko pitanje kako se osećao tokom govora na ceremoniji dodele Nobelove nagrade, budući da ne voli javno da govori, odgovorio je: Držao sam komadić drveta u ruci skoro sve vreme.
U petak, 6. marta od 18 sati u Delfi kafu biće održana prva tribina Laguninog književnog kluba.

O stvaralaštvu kineskog nobelovca govoriće prevodioci njegove književnosti na srpski jezik i profesori Beogradskog univerziteta, Ana Jovanović i Zoran Skrobanović, književnica LJubica Arsić i filmski kritičar Miroljub Stojanović. Teme za razgovor: Zašto je Mo Jen čovek koji ćuti? Oportunista ili kritičar društva? Glad i usamljenost muze koje su ga nagnale da postane pisac. Književni uticaji. Filmičnost Mo Jenove književnosti. Budističko shvatanje da umor od života i smrti (tj. od stalnog reinkarniranja) nastaje zbog preteranih želja. Kako se ubrzana modernizacija odrazila na kinesko društvo koje prikazuje Mo Jen?...