23.04.
2024.
Kavčić za NIN: Teramo đake da bubaju besmislene predmete a onda se čudimo rezultatima PISA testova
Nije bitan udžbenik, može biti bilo koji, bitan je nastavnik. E, to ne može biti bilo ko
Ne postoji ništa što ne možemo da napravimo od slame, samo nam dajte dovoljno vrimena, deviza je slamarki kojom nas dočekuje Jozefa Skenderović, voditeljka Likovno-slamarske sekcije Hrvatskog kulturno-prosvetnog društva Matija Gubec iz Tavankuta kod Subotice. NJeno i u reči vreme ukazuje na bunjevačko poreklo ispoljeno ikavicom, a osmeh - na veliko zadovoljstvo hobijem, stvaranjem slika od slame po kojima su naivne umetnice sa severa Bačke jedinstvene u svetu, iako se od stabljika žita izrađuju razni predmeti širom zemaljske kugle, i od pamtiveka.
Dokaz njenih reči je mnoštvo žućkastih scena iz seoskog života, ljubavnih idila, seljaka u nošnji, religijskih prizora, kao i broševa i drugog nakita, koji su deo kolekcije tavankutske galerije, prve kolonije naive u tehnici slame. Deo slika je uredno složen u depou, ujedno i kancelariji udruženja, dok je većina u dugačkom holu župnog dvora obližnje katoličke crkve Srca Isusovog. Jer, delanje u slami je usko vezano sa religijskim obredima.
U ovom poljoprivrednom kraju, od davnina je završetak žetve bio poseban trenutak za zajednicu koji se isprva obeležavao porodičnim svetkovinama, ili obiteljskim dužijancama uz bogate trpeze i muziku. U tim prilikama se birao i žetelački, tj. risarski par sezone. On je imao svoju bandu, odnosno grupu, i bivao okićen vencima od klasja žita. Običaj je preuzela crkva 1911, zalaganjem sveštenika Blaška Rajića iz Subotice, od kad se za rodnu godinu zahvaljivalo bogu. Venci su od tada polagani na oltar, oblikovani na razne načine i nazivani krunama dužijance. Bandaši, kako su se zvali svečari, bili su ulepšani ukrasima zvanim perlice. Prošlogodišnja kruna je nošena u polje kao zalog budućem rodu, a s obzirom na to da se obred vršio u svim selima u krugu od tridesetak kilometara, razvila se vrsta takmičarstva u veštini izrade. Pozitivni efekti konkurencije se vide u najraznolikijim oblicima kruna, nalik najraskošnijim slavskim kolačima u vitrinama župnog dvora, a posebno, Biskupskog muzeja u Subotici.
Tako se činilo do kraja Drugog svetskog rata, a onda je kruna postala nepodobno znamenje prošlosti, objašnjava Jozefa. Majstori slamarske tehnike su počeli da prave jagnjad, golubove, krstove i druge sakralne simbole, koji su imali prođu kod komunističkih vlasti, ali se predmet i dalje zvao krunom. Ideološka restrikcija je tako postala novi izazov preteča današnjih slamarki. Umetnički zanat se do danas više vezuje za žene, pa se tek poneki muškarac dohvata prepleta žilavih žutih vlati. Slama ovde, za razliku od ostatka sveta, nikada nije bojena, već su nijanse postizane ubiranjem u različitim fazama zrelosti. Zelenkasta, dok je žito još mlado, i to drevne sorte bankuti dugačkih stabljika, a zlatna, pri kraju žetve, s posebnim tonom, ako je nekoliko puta pokisla.
Šezdesete godine su donele novi zamah umeću, jer se trend naivnog slikarstva raširio po Jugoslaviji i postigao svetsku slavu. Zašto i mi ne bismo osnovali grupu, pomislili su slikari Stipan Šabić i Ivan Jandrić, zatečeni u Bačkoj kao prosvetni radnici. Tako je osnovana prva tamošnja kolonija naivnih slikara, nazvana Grupa šestorice, na koju je pozvana i Ana Milodanović. Ona je odlučila da njen izraz bude slamarski, shodan njenoj strasti. Ta slika, više plitki reljef, od koje kreće celi pokret, odnosno, postaje vidljiv, na kojoj je močvara sve sa rodama, zmijama i žabama, zauzima počasno mesto u holu Župnog dvora, jedne od galerija tavankutskih rukodelja. Što je vreme više odmicalo, slamarke su postajale veštije, svaka se specijalizujući za određeni motiv. Jozefa, tako, najradije pravi likove zemljaka u čipkastim nošnjama, Branka Vujić pejzaže, dok je Kristina Kovačić ekspert za konje, još jedan od bunjevačkih zaštitnih znakova.
Šta je potrebno, osim vrimena i umetničke žice da nastane slika? Naravno, žito dugih stabljika koje tavankutske slamarke same gaje, budući da je ovu sortu pregazilo vreme, sa ukrštanjem ekonomski isplativijih vrsta. Makaze, lepak, igla i konac, papir, i jasna ideja izražena crtežom. Ono u čemu najviše uživaju sama izrada najkraće traje, dok resto čine pripreme, čišćenje stabljika koje se pod makazama uvijaju, lepljenje komada za selotejp, pletenje tananih pletenica od dve, tri, sedam, dvanaest... struna. Tehnika omogućava da se u okviru prizora jasno razaznaje perje, krzno, koža, čipkasto platno nošnji, prozračna odežda svetaca... predstavljenih likova i životinja.
U zadnjem planu je obično pejzaž, dok su protagonisti izvučeni u treću dimenziju. Životinje nastaju na klipu kukuruza koji se lepi u slojevima, u reljefe, što je, takođe, dugotrajan postupak. Slamarke obično rade noćom, kad sve utihne, i nemaju obaveza koje bi ih prekidale. U mračnoj sobi, pod jakom lampom, kad najbolje razaznaju sve nijanse žutog.
Udruženje Matija Gubec funkcioniše skladno, uglavnom preko projekata koje osmišljavaju predsednik Ladislav Suknović, sa saradnicima Dubravkom Bilinovićem i Ivicom Dulićem. Ozbiljnu notu pregaocima naive daje istoričarka umetnosti LJubica Vuković Dulić, predsednica galerije, organizovane kao grupa građana. Srećom, pa se naše ideje i način rada mogu uklopiti u razne projekte od očuvanja starih zanata, preko zaštite nacionalnih manjina, pomoći ženama na selu, do razvoja seoskog turizma, i dalje se smeška Jozefa, rođena Tavankunčanka, a odavno stanovnica Subotice, prosvetna radnica u penziji, koja ni sanjala nije da će biti mnogo zauzetija kad joj istekne zvanični radni vek.
Jer, slamarke sa severa Bačke ne propuštaju nijednu manifestaciju u okruženju, od ranog proleća do početka zime. Gostuju na raznim festivalima, crkvenim i civilnim svečanostima. Druženje nas obogaćuje kroz razmenu iskustva, objašnjava Jozefa. Ponešto i prodaju, iako se i na ovom tržištu neobičnih slika oseća kriza, pa se jedva postiže cena od 200 evra za delo koje zahteva mnogo meseci rada.
Najvećim dometom udruženje smatra prošlogodišnju organizaciju Šestog svetskog kongresa slame kome su prisustvovale zvanice iz celog sveta, braća i sestre po slami koja im je u krvi, kako se izrazio jedan od gostiju. Oni iz bogatijih zemalja su spavali u subotičkim hotelima, a oni skromniji, ili naklonjeniji prirodi, na etno-salašu Balažević koji je udruženje dobilo na poklon. To je ljupka kućica sa sobama na spratu, vinskim podrumom i preko pet hektara zemlje, gde gaje bankuti pšenicu elegantne, dugačke i savitljive stabljike. Salaš je u samom centru, blizu galerije i crkve, jer se tako gradio Tavankut. Obnovljena je projektnim i doniranim sredstvima, doterana uz puno volonterskog rada da liči na kućicu iz bajke Ivica i Marica.
Kad god nešto triba, pomaže nam celo selo, meštani čak donose razne predmete koji ilustruju prošlost našeg kraja kao elementi eksterijera, kaže Dubravko Bilinović, predstavnik tavankutskog unikatnog trenda da mladi ljudi ne hrle u gradove, već ostaju u svom selu. LJupkom i urednom, iako do danas nema vodovod i kanalizaciju.
Veština izrade slika u slami se prenosi na sastancima sekcija Gupca, na časovima likovne sekcije u osnovnoj školi, kolonijama koje se od 60-ih održavaju svake godine. Koliko je umeće sadržajno svedoči izjava najstarije slamarke, prilikom jednog od poslednjih susreta sa mnogo mlađim koleginicama, koja je nedavno umrla, da još uvek štogod novo nauči. Najvažnije pravilo ovog umetničkog zanata jeste da, ako nemaš bar dva sata slobodnog vremena, bolje da i ne započinješ. Svi časovi rada prolaze u veselju, po kome su Bunjevci, takođe, poznati, oličeno u osmehu tavankutskih slamarki i onih koji njihov rad podržavaju na sebi svojstven način.
Bežanje od realnosti
U prošla vremena, mnoge među slamarkama bile su neudate, stare frajle, bogomcure, kako su sebe nazivale gusarice, pastirke, spretne u ruke i kad se kopa, i seku drva, i kada se plete od žutih niti. Plele bi sitnice i u hodu, u pauzama poljskih poslova, ali mahom tokom dugih zimskih večeri. Iz tog doba, bankuti pšenica je preživela zahvaljujući jednom Tavankućaninu koji nije voleo pomodarstvo. Danas ga gaji svaka slamarka u svojoj bašti, da bude sigurna da će imati materijala za svoja umetnička dela.Naivna umetnost slamarki, kako kažu stručnjaci, čuva njihovu prostodušnu opažajnost i jedinstvenu poetiku. One same pak tvrde da je za visok umetnički domet zaslužna teška situacija, kao glavna inspiracija, te da su žućkasti prizori, među kojima ima i egzotičnih, bižanje od realnosti.
