23.04.
2024.
U Hrvatskoj veje sneg, a u Srbiju stiže drugi meteorološki fenomen
Temperaturne promene i dalje utiču na region, a u Srbiji se očekuje novi meteorološki fenomen.
Većina nas tek maglovito zna ko su Rusini, slovenski mali narod koji je u ove predele prispeo u 18. veku sa severoistoka tadašnje Ugarske, današnjih istočnih delova Slovačke, zakarpatske Ukrajine i severoistoka Mađarske. Stoga, verovatno, i nije obaveštena da se smatraju zasebnom etničkom grupom, a ne delom ukrajinskog narodnog korpusa, kako ih svojata ta država, ne priznajući im identitet. Dakle, Rusini su nacija bez matice, pa im treba mnogo truda da sačuvaju kulturno nasleđe.
Jedan od centara naseljavanja na jugu bio je Ruski Krstur kod Kule, u Zapadnobačkom okrugu AP Vojvodine, nezvanično proglašen rusinskom kulturnom i duhovnom prestonicom. U ovo, praktično, etnički čisto selo koje danas broji oko 5.000 stanovnika, Rusini su došli trbuhom za kruhom, a ugarske vlasti su im dale da obrađuju pustu i močvarnu zemlju. U skladu sa politikom asimilacije, njihov govor se promenio, kao i prezimena. Očuvati jezik je postalo misija koju i danas sledi Rusinsko narodno pozorište Petro Riznič Đađa .
Osnovano kao Amatersko rusinsko pozorište Đađa 1971. godine, sa svoje dve scene, u Ruskom Krsturu i Novom Sadu, brzo se suočilo sa većim težnjama članova čiji su kapaciteti nadmašivali naziv amaterski. Međutim, pod tim imenom teatar postoji do 1991, kad menja naziv u Rusinsko narodno pozorište Đađa. Teatar je i dalje bio u poluprofesionalnom statusu, obraćajući se prvenstveno Rusinima u Vojvodini, ali i šire, objašnjava direktorka Ivana Dudaš, naglašavajući da je u takvoj organizaciji teatar kuburio sa finansiranjem.
Godine 2003. pozorište je transformisano u profesionalno, pod nazivom Rusinsko narodno pozorište Petro Riznič Đađa, direktorka niže podatke. Bez obzira na, takoreći, administrativna prestrojavanja, i nove osnivače, Pokrajinski sekretarijat za kulturu i Nacionalni savet Rusina, pozorište nije stabilizovalo dotok novca. Prekvalifikovano u profesionalno, pozorište zapravo funkcioniše kao udruženje građana i finansira se samo preko projekata, kaže Dudaš, dodajući da se radi o dva projekta godišnje koje pokriva Pokrajinski sekretarijat za kulturu. Drugi osnivač, Nacionalni savet Rusinske nacionalne manjine, najviši organ koji zastupa Rusine u Srbiji, nije u mogućnosti da finansira redovnu delatnost teatra. Aktivnog i žilavog, nadovezanog na Rusinsko dramsko društvo omladine koje je je 1925. godine odigralo prvi komad na rusinskom u mestu Kucura, tragediju Jeftajeva ćerka, u režiji Đure Gubaša, učitelja iz Ruskog Krstura.
Od osnivanja, teatar RNP P. R. Đađa neguje vrlo raznolik repertoar, od klasike i folklorne drame do eksperimenta, kamernih i lutkarskih predstava. U proteklih 40 godina, na programu su bila zastupljena brojna dela svetskih i domaćih pisaca drama i komedija. Široku lepezu žanrova teatar usklađuje sa mogućnostima, koje mu baš ne idu naruku. Jer, scena u Novom Sadu je ukinuta, dok je i prostor u Ruskom Krsturu podstanarski, u zgradi tamošnjeg Doma kulture, čija se velika sala koristi za izvođenje predstava. Podstanarska je i prostorija za održavanje proba, kao i prostor u funkciji kancelarije, ali članovi Đađe skromno kažu da su na ovaj način zadovoljeni osnovni uslovi za pozorišnu delatnost.
Međutim, stanje je daleko od dobrog, a kamoli idealnog, jer su ljudi angažovani u teatru primorani da obavljaju barem još dva posla da bi obezbedili egzistenciju, što uslovljava tempo postavljanja i gostovanja predstava, objašnjava Dudaš i nastavlja u istom tonu: Rusinsko narodno pozorište je do kraja 2012. imalo dvoje zaposlenih na pola radnog vremena, direktora i jednog diplomiranog režisera, ali su od 2013. oni na birou rada, pošto se sredstva predviđena za njihove plate više ne mogu koristiti u te svrhe. Tako je i aktuelna direktorka volonterka, a finansijsku nadoknadu ostvaruje preko autorskog honorara. Glumci, tehničko osoblje i reditelji se angažuju po potrebi i često do pozorišta putuju iz drugih mesta, naseljenih Rusinima. Svi se, ipak, trude da se teškoće ne odraze na kvalitet ponude.
Zahvaljujući naporima poslenika, pozorištu je pošlo za rukom da izgradi vernu, sofisticiranu i relativno zahtevnu publiku. Pa kad se igra, recimo, Stradija Radoja Domanovića u režiji Vojislava Soldatovića, cela sala je, na kraju, na nogama i aplaudira situaciji sličnoj životu. Predstava nastala u saradnji sa stručnjacima iz SNP-a, koja obiluje živopisnim scenskim pokretom, raskošnim kostimima (pozajmljenim iz fundusa SNP-a), visoko stilizovanom scenografijom, još uvek je u živom sećanju gledalaca, dok se iskustvo saradnje sa pozorišnim ekspertima ugrađuje u dalju praksu protagonista.
Komadi se igraju na rusinskom jeziku, koji se u Ruskom Krsturu gaji od predškolske ustanove Bambi, a nastavlja u osnovnoj školi sa domom učenika Petro Kuzmjak . U ovom mestu se nalazi i jedina gimnazija na rusinskom jeziku na svetu, dok su i predstave RNP P. R. Đađe vid specifične jezičke nastave. Kako bi publika dobila najbolje, repertoar se bira na sledeći način: svake godine potencijalni režiseri se prijavljuju i predlažu svoje projekte za narednu godinu, nakon čega Upravni odbor odlučuje koji su od njih najadekvatniji. Nedostatak druge scene ansambl nadoknađuje gostovanjem po mestima gde žive Rusini, kao i projektima i koprodukcijama sa teatrima koji funkcionišu u okviru svojih KUD-ova, kao što je KPD Karpati iz Vrbasa, ili KUD Žatva iz Kucure. Nažalost, uticaj i slava Đađe ne izlazi iz lokalnih okvira, za šta se može kriviti samodovoljnost teatara velikih gradova i, naravno, finansije. Jezička hermetičnost nije toliko bitna, jer se teatar razume posredstvom drugog oruđa scenskog pokreta, mimike, kostima, scenografije, specifične pozorišne atmosfere.
Međutim, usled nedostatka novca trpe i druge aktivnosti poput održavanja raznih radionica i edukacija, čiji će nastavak, kako kaže Dudaš, morati da sačeka bolja vremena. U ovim teškim, trenutnim, preživela je redovna saradnja sa godišnjakom pozorišta Srbije Almanah, kao i sa Radiom i TV redakcijama na rusinskom jeziku, koje širem auditorijumu prenose deo pregalaštva Đađe putem snimanja predstava i produkcije radio-drama. Uprava teatra daje sve od sebe, ne obazirući se previše na teškoće, pa je upravo završen konkurs za nove dramske tekstove, koji je pozorište raspisalo zajedno sa Zavodom za kulturu vojvođanskih Rusina i Nacionalnim savetom Rusina.
Osim svom Narodnom pozorištu, kulturno-umetničkim društvima, Rusini Ruskog Krstura, ali i svih drugih mesta, duguju i grkokatoličkoj veri, iako religija obično nije element za utvrđivanje identiteta. Ali, ispovedanje hrišćanstva po istočnom obredu, uz priznavanje pape kao vrhovnog poglavara crkve, pomoglo je ovoj nacionalnoj manjini da sačuva svoje ja. Jer, i mise se služe na maternjem jeziku, čije specifičnosti pomno neguje i Rusinsko narodno pozorište Petro Riznič Đađa.
