Nesvakidašnji eksperimenti

Iako jevrejska zajednica u Novom Sadu broji nešto više od 600 članova, ističe se po agilnosti u organizovanju raznih događaja, pa se stiče utisak da ih je mnogo više. Među čestim tribinama, jednom plesnom grupom, dečjim klubom i omladinskim centrom, nađe se vremena i mesta i za pesmu, ili haširu na hebrejskom, kako se i zove tamošnji jevrejski hor.

Između dva rata su u Novom Sadu radila dva jevrejska hora, od kojih se jedan zvao Hašira. Suzana Gros, tadašnja studentkinja dirigovanja, obnovila ga je 1993, s mnogo emocija i zalaganja. Tek 1997. se uspostavila baza od dvadesetak relativno stalnih članova, a danas nas pod vođstvom dirigenta Vesne Kesić Krsmanović hor čini četrdesetak članova od kojih je do 35 redovno, predočava za NIN predsednik hora i predavač na novosadskoj Akademiji umetnosti Mirko Štark. Dodaje da predstavlja 50 odsto jevrejskih članova u Haširi, pošto je uz njega tu još samo prijatelj i kolega Saša Gusman.

Moglo bi se reći dobro je što ih je i toliko. Jer, po pravilima Vrhovnog rabinata u Jerusalimu, Jevrejin može biti samo onaj čijih je nekoliko generacija i s očeve i s majčine strane jevrejsko. Da su ta pravila strogo primenjena, Jevreja u Srbiji ne bi bilo više od dvadesetak. Jevrejska zajednica je stoga još u doba SFRJ mudro donela odluku da malo liberalizuje propise.

Ali, zašto je onda toliko ljudi drugih narodnosti i veroispovesti pohrlilo da peva u jednom jevrejskom horu? Zato što jevrejska muzika, baš kao i njihov govorni jezik, prema rečima našeg sagovornika, odražava bogatu i raznovrsnu istoriju jevrejskog naroda, što mora da privuče svakog čiji pogled dobacuje do iza sopstvene ograde.

Sačuvali smo tradiciju i verske obrede, ali smo putujući i lutajući po celom svetu usvajali i prilagođavali strane kulturne uticaje. Kada danas slušate jevrejsku muziku, čućete i francusku šansonu i rusku balalajku, pa i špansku gitaru, brojne muzičke izraze nastale širom Evrope, čak i Južne Amerike. Katolička i pravoslavna horska muzika su divne, ali imaju ograničen, propisan broj harmonija kojih kompozitor mora da se drži. Kod nas je svaka kompozicija zasebna, drugačija, imamo mnogo prostora za poigravanje. Naročito u Haširi, budući da pored nešto više od dva sata stalnog repertoara sakralne i svetovne muzike, koju izvodimo svuda, od verskih obreda do obeležavanja godišnjica novosadske racije, uvek uvežbavamo i ponešto novo za različite nastupe. Čak i autorsku muziku. Pevamo i pravoslavne i katoličke kompozicije. Ne ograničavamo se žanrovski i namenski, dodaje Štark.

O tome ponajbolje svedoči nesvakidašnji eksperiment koji je svojevremeno pokrenuo profesor Zoran Mulić koji je tamburicu izveo iz kafane i uveo je u ozbiljnu muziku. Aranžirao je pojedine jevrejske kompozicije tako da se pevaju uz pratnju subotičkog tamburaškog orkestra, od toga sačinio celovečernji program, a finalni proizvod muzičko izdanje ovog, ispostaviće se, srećnog braka Haširinih i tamburaških izražajnih formi uistinu je neobično i neočekivano skladno ostvarenje.

Kako, međutim, uopšte uskladiti jedan prevashodno amaterski hor u kojem je svega nekoliko pevača iz operskog hora, dok ostatak čine gotovo svi starosni i profesionalni profili? Kako ga održati, ako opstaje na vazda nestalnom entuzijazmu članova i dirigentkinje, koja s amaterima mora imati bezmerno više strpljenja? Naposletku, čime privoleti nove članove, preko potrebne, budući da horu u trenutnoj postavci manjka muških glasova, basova koliko i tenora? Naš sagovornik tvrdi da, pored velike angažovanosti sekretara hora Zvezdane Terzić, nemalu ulogu u ovim teškim zadacima imaju i obavezna godišnja putovanja na jedan od svetskih festivala. Trude se da manifestacije budu što prestižnije kako bi kao hor imali razloga da vežbaju i napreduju.

Nama organizovati putovanje je vrlo teško, jer inače velike troškove treba pomnožiti sa četrdeset. Na svu sreću, imamo podršku od Jevrejske opštine Novi Sad, Saveza jevrejskih opština Srbije, kao i od pokrajinskog i gradskog sekretarijata za kulturu. Tu je i međunarodni Jewish Distribution Community, koji daje sredstva malim jevrejskim zajednicama kako bi uopšte opstale. Cene veliki trud koji ulažemo i uviđaju da širom sveta promovišemo našu zemlju i sredinu. Mada, lepo bi bilo da imamo malo stabilnosti i predvidljivosti, objašnjava Štark.
Primera radi, kada su 2001. bili na najvećem horskom festivalu na svetu Zimrija u Jerusalimu, koji je radioničkog, a ne takmičarskog karaktera, prekasno su dobili zeleno svetlo, pa je jedina radionica gde su mogli da se prijave bila latinoamerička. Da situacija bude još čudnija, pored ruskog korepetitora i slavnog nemačkog dirigenta Vernera Pfafa, s kojima su morali pričati na engleskom, publika je bila jednako međunarodna.

Pitao sam Pfafa, nakon vrlo napornog rada, šta ćemo pevati ako posle našeg nastupa usledi bis. Odgovorio je da se od 1958. nije dogodio takav zahtev. Nas su, međutim, zvali da ponovo izađemo na binu. Čudno nam je i laskavo bilo i kada smo na festivalu tradicionalne jevrejske muzike u Riva del Gardi doživeli ovacije, i to od strane izraelskog hora koji nam je bio direktni takmac. Na kraju su i oni navijali da mi pobedimo, kaže on kroz osmeh.

Zamamna moć muzike je, pored ovakvih, simpatičnih anegdota, jednom izrodila i vrlo potresnu epizodu, kada je Hašira 2014. bila jedna od retkih kojoj je bilo dozvoljeno da nastupi u jednoj od preostalih gasnih komora u Aušvicu.

Pevali smo na mestu gde je nepojamno mnogo ljudi izgubilo život. To nam je ubedljivo najteži nastup u životu, jer su sve stege spale. Pevali smo i plakali. Kolega koji je snimao za lokalnu novosadsku televiziju tražio je da pevamo još jednom zbog krupnih kadrova. Nije bilo moguće. Rekao sam mu što si snimio, snimio si, pevanja ovde više nema, govori Štark.
Sličan emotivni naboj osetio se i kada je Hašira 2003. gostovala u zrenjaninskom Domu kulture, u čijoj sali, inače, nema prozora. Za vreme uvodnog soloa današnjeg prvaka novosadske opere Aleksandra Štulića, u pola Zrenjanina je nestalo struje, pa i u sali za izvedbe. Hor je, međutim, nastup završio obasjan svetlošću šest sveća, a struja je došla odmah nakon nastupa. Imali su šta da vide publiku, mahom uplakanu, pročišćenu katarzom, potpuno posvećenu koncertu i bez imalo neprijatnosti zbog prolivenih suza. Hašira od pre izvesnog vremena kompoziciju Sanctus Karla DŽenkinsa izvodi uz nekoliko sveća, i, kažu oni, odziv je često isti kao u Zrenjaninu.