Za budućnost bez „grčkih kriza“

Foto profimedia.rs

Suočena sa velikom finansijskom krizom, manifestovanom pre svega u krizi javnog duga, posebno u Grčkoj, Evropska unija je morala da se ozbiljno pozabavi mnogo jačom centralizacijom i unifikacijom sektorskih ekonomskih politika, posebno fiskalne. Kreirana je široka lepeza ekonomskih i fiskalnih mera i procedura, obaveznih za članice EU, kako bi one ispunile stroge kriterijume, koji predviđaju i da budžetski deficit članica ne sme da bude veći od tri odsto BDP-a i da javni dug ne sme da premaši granicu od 60 odsto BDP-a.

Ovi ciljevi nisu zahtevni samo za zemlje koje već dugi niz godina imaju problem javnog duga, poput Grčke ili Španije, već i za neke članice EU koje se smatraju liderima u ekonomiji, poput Francuske ili Belgije. Bez obzira na težinu njihovog ispunjavanja, ovako definisani parametri imaju za cilj da se u budućnosti izbegnu ili smanje mogućnosti neke nove krize javnog duga i pojavljivanje neke nove finansijski neuralgične tačke kao što je Grčka, koja veoma mnogo košta evrozonu i budžet EU.

Zbog toga su zemlje članice u segmentu fiskalne i makroekonomske politike stavljene pod strogu kontrolu Evropske komisije, koja će da nadgleda sprovođenje zacrtanih zajedničkih ciljeva EU, nadzire realizaciju potrebnih mera ekonomske i fiskalne politike i da, po potrebi, kažnjava zemlje ukoliko i posle upozorenja ne sprovode dogovorenu fiskalnu politiku.

I Srbija se u procesu evrointegracija, u trenutku kada završava skrining i kada očekuje da prva poglavlja u pregovorima budu otvorena, suočava sa potrebom da postepeno usklađuje svoju fiskalnu politiku i sektorske politike sa kriterijumima EU, kako bi u trenutku kada postane punopravna članica mogla da ispuni stroge fiskalne i druge ekonomske kriterijume Unije.
Economic Governance (ekonomsko upravljanje) je skup mera koje pomažu da se planira i vodi održiva fiskalna politika i sprovodi se na dva nivoa.

Ministarstvo finansija je krovno, nosi čitav projekat i u početnoj fazi uglavnom se bavi ostvarivanjem makroekonomskih pokazatelja i realizacijom usvojene fiskalne strategije. U narednoj fazi, u saradnji sa resornim ministarstvima, potrebno je definisati nekoliko, za privredu Srbije najvažnijih sektorskih politika (za najviše 5-6 najznačajnijih sektora), koje će biti prioritet Vlade na srednji rok, bar tri naredne godine.

Na taj način će se konačno prekinuti loša tradicija da se prioriteti menjaju zbog kratkoročnih političkih interesa, a srpska ekonomija će se usmeriti na jačanje konkurentnosti. Ako se uspešno realizuje, Economic Governance omogućava i transparentnost ostvarenih rezultata, koji onda daju realnu sliku kvaliteta aktuelnih i budućih mera ekonomske politike. Jedna od koristi ovog koncepta je i stvaranje uslova za održivo punjenje budžeta kroz povećanje konkurentnosti pojedinih sektora, koji moraju biti pravilno odabrani i tretirani.

Sprovođenje mera Economic Governance-a podrazumeva i nadzor nad njihovom realizacijom od strane Evropske komisije, što će biti i bitan element za ocenjivanje napretka Srbije u evrointegracijama.

Prihvatanje i realizacija ekonomskih pravila EU su izuzetno važni, jer je jasno da EU više ne želi da u članstvo prima zemlje koje nisu potpuno sposobne da se ravnopravno uključe u jedinstveno tržište ili potencijalno mogu da naprave probleme, kao Grčka, koja je zbog nepostojanja jasnih pravila prethodnih godina upala u pravi finansijski haos.

Cena koju sada EU plaća zbog slučaja Grčka, straha od raspada evrozone i za sanaciju krize u još nekim članicama, nameće potrebu dublje centralizacije Unije, kreiranja strogih i jasnih pravila funkcionisanja, kako se ovakve krize ne bi ponavljale. I zato se sada Srbija suočava sa ovim novim, veoma strogim pravilima igre, koje mora da prihvati i da ih se strogo pridržava, što je Vlada Srbije sa reformama i novom ekonomskom politikom počela da čini.

Autor je ekonomski savetnik ministra za evropske integracije i vanredni profesor Univerziteta u Luvenu, Belgija