Hronika neobjašnjene smrti

Foto Zoran Ilić

Ako ima nečeg goreg od tragedije koja je odnela ljudske živote, onda je to zaborav svega što je do nje dovelo, pomognut ciničnim, arogantnim i posprdnim odnosom prema zahtevima da se utvrde sve relevantne činjenice i eventualna odgovornost za nesreću koja se desila.

A upravo to bi se moglo desiti nakon helikopterskog udesa u kome je, 13. marta, poginulo šest odraslih spasilaca i jedna beba. Sudeći prema svemu što se desilo od te tragične noći do utorka kada je pripreman ovaj broj NIN-a, smrt pilota majora Omera Mehića, kapetana Milovana Đukarića, mehaničara letača zastavnika Nebojše Drajića i Ivana Miladinovića, lekara DŽevada LJajića, anestetičara Miroslava Veselinovića i bebe porodice Ademović mogla bi biti pridružena spisku tragedija koje se tiču samo njihovih najbližih. I razlog za povremene, mada sve ređe, gorke prozivke na internetu i po kafanama - jer, stižu i stizaće novi povodi za to, već mnogo puta viđeno, ispoljavanje nemoći u odnosu na nekontrolisanu moć.

Recimo da je načelnik Generalštaba Vojske Srbije LJubiša Diković bio neoprezan mada ne bi smeo kada je, u danu nakon tragedije, pred kamerama izjavio da će javnost biti obaveštavana o novim saznanjima u istrazi, za koju su zadužene dve komisije. Ona prva, čiji je zadatak bio da do prošle srede, 18. marta, utvrdi činjenice vezane za komandnu odgovornost za događaj, završila je rad, ali su njeni nalazi upućeni Višem javnom tužilaštvu. O sadržaju izveštaja javnost nije obaveštena osim ako se ne računa tvrdnja premijera Srbije Aleksandra Vučića izrečena u jednom od skorijih televizijskih monologa, prema kojoj je pilot pre pada najpre rekao vidim pistu, a potom imam problem, moram u penjanje.
Da li je reč o kvaru ili je bilo nešto drugo u vazduhu saznaćemo iz kompletnog izveštaja sutra ili za koji dan, dodao je Vučić, a bilo je to 17. marta uveče.



U međuvremenu, nismo saznali ništa, osim da će, prema zvaničnom saopštenju, tužilaštvo analizirati i u međuvremenu prikupiti i sve druge podatke u skladu sa zakonom o krivičnom postupku, nakon čega će biti doneta odluka, o kojoj će javnost biti pravovremeno obaveštena. Nezvanično smo saznali i da se ono što se sada dešava stručno zove predistražni postupak i da to znači da do sada nije utvrđeno ni da li postoji krivično delo, ili ne. Takođe smo saznali i da trajanje predistražnog postupka nije zakonom vremenski ograničeno, te da istraga neće ni biti pokrenuta, ukoliko se utvrdi da je tragedija splet nesrećnih okolnosti što bi se moglo desiti nakon završetka rada druge komisije koju je Diković formirao i zadužio da ispita sve tehničke okolnosti vezane za nesreću, sve to do kraja meseca. Ako se, međutim, utvrdi da krivično delo postoji, tužilac će tada dati naredbu za istragu protiv poznatog ili nepoznatog izvršioca.

Saznali smo, međutim, i da Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka, ne vidi razloge za uskraćivanje bilo koje informacije u vezi sa tragedijom. On je Ministarstvu odbrane javno poručio da se pravo javnosti ne može ograničavati podzakonskim aktima, tako da je pravno neodrživo obrazloženje zaobilaženja javnosti na putu ka Tužilaštvu, sve uz pozivanje na Uputstvo o klasifikovanju, izveštavanju, evidenciji i analizi vanrednih događaja u vezi sa izveštajem Komisije o padu helikoptera. I još: Pravo javnosti da zna, dakle pravo na pristup informacijama o radu organa vlasti zajamčeno je Ustavom Srbije i ono se ostvaruje na način utvrđen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Zakon predviđa i okolnosti u kojima ostvarivanje prava može da bude ograničeno, ali je to ograničavanje opravdano i pravno moguće isključivo pod uslovima utvrđenim zakonom i ne može se ograničavati nikakvim podzakonskim aktima, pokušavao je da objasni Šabić, iako je znao na kakav tretman obično nailaze napori preostalih nezavisnih institucija.

I to ne samo u situacijama kao što je bila ova, u kojoj je premijer lično unapred zaštitio od eventualne odgovornosti dvojicu svojih saradnika, ministre odbrane i zdravlja, Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara. Ne dam Gašića i Lončara, rekao je pre završetka istrage premijer, povodom sumnji dela javnosti da su upravo ta dvojica članova vlade preko svake mere usmerene na javnu promociju, učestvovali u mogućem vršenju pritiska na pilota da poleti u izuzetno teškim vremenskim uslovima, pa još i u pravcu aerodroma u Surčinu, a ne nekoj bližoj destinaciji (neko je primetio da Bajčetina, odmaralište predsednika Tomislava Nikolića, ima helidrom, koji Kragujevcu nedostaje).


Foto Milorad Milanković

Nije samo neshvatljivom izjavom o amnestiji premijer doprineo negovanju sumnje kod, sudeći prema društvenim mrežama i izjavama govornika na komemoraciji poginulim lekarima u Novom Pazaru, ne baš tako malog, ali ipak potpuno nemoćnog dela javnosti. Konfuziji je dodatno doprineo potpuni nesklad tvrdnji vezanih za kretanje ministra Gašića tokom tragične noći.

Najpre je, da podsetimo, sam ministar pripovedao kako je po njivama i mraku tražio nestali helikopter, da bi, potom, Vučić zagrmeo na nevernike, tvrdeći da se Gašić nalazio u Kruševcu. I još je, pride, rekao da sam preuzima odgovornost, jer bi se, da ga je neko pitao, a nije, složio da bi dete trebalo spasavati (čemu se niko normalan ionako nije usprotivio).

Moguće je da je nastavak sage bio inspirisan (tragi)komičnim umotvorinama na internetu, inspirisanih neusaglašenim izjavama Gašića i Vučića: premijer je, naime, naknadno objasnio da je Gašić u Kruševcu bio samo dok se nije pojavila informacija da je helikopter nestao, da bi se tek tada uputio ka pomenutim njivama u mraku ali je, tom prilikom, rekao i da je bio na vezi sa ministrom odbrane kada je on zatražio helikopter sa svim našim službama suprotno od prethodne tvrdnje da ga niko nije pitao šta činiti.

Možda bi dalje insistiranje dovelo do novih nelogičnosti i nedoslednosti, ali izgleda da je javnost počela da se umara od propitivanja. Ali to ne mora da bude dugoročno dobra vest za one koji su ovom prilikom (još jednom) uspešno demonstrirali svoju moć i nedodirljivost i pažnju skrenuli ka temama koje im više prijaju.

Zaista je, naime, moguće da je cela tragedija izazvana samo spletom teških okolnosti, a ne ljudskim faktorom. Ali bi u sve to bilo lakše poverovati kad bi postojao odnos poštovanja javnosti i pažljivo ophođenje prema relevantnim činjenicama. Moguće je, dakle, da su oni medijski skandali sa plasiranjem netačne informacije o bezbednom sletanju rezultat nedovoljne pažnje, a ne smišljenog serviranja. I moguće je da je navodno odbijanje Ministarstva unutrašnjih poslova da pošalje svoj helikopter, o kome se javno spekuliše, prouzrokovano samo tehničkim razlozima koji nisu važili i za vojni helikopter i njegovu stradalu posadu, o čemu nas nezvanično obaveštavaju mediji. Zamislivo je i da nije bilo pritiska na pilota ni pritiska da poleti, ni pritiska da sleti baš na surčinski aerodrom i da je predviđena stroga procedura u potpunosti poštovana.

Takođe je moguće da nije bilo ni neodgovornih odluka i želje dvojice ministara da se slikaju u ulozi spasilaca bolesne bebe (uzgred, Vlada u senci Demokratske stranke zatražila je smenu samo ministra Gašića, ali ne i Lončara, stavljajući mu, pritom, na teret prvenstveno nepoštovanje procedura u akciji spasavanja bebe vojnim helikopterom, mada je pomenuta i moguća odgovornost za zloupotrebu Vojnobezbednosne agencije, jer je Odbor Skupštine Srbije za kontrolu službi bezbednosti utvrdio da je verodostojan dokument o praćenju aktivnosti Srpske radikalne stranke od strane VBA).

O svemu tome je, međutim, javnost u dobroj meri do sada mogla biti pouzdano obaveštena, a time i lišena onog odvratnog, onespokojavajućeg i sasvim destruktivnog osećaja da krivci postoje, ali će se uspešno i bezbrižno izvući. Kao što se, uostalom, već dešavalo. Recimo, u slučaju ubistva dvojice vojnika u Topčideru 5. oktobra 2004. godine. Okolnosti vezane za taj tragični slučaj takođe su ispitivale dve komisije. Neuspešno, nažalost. Čak i nakon svih onih promena vlasti i zaklinjanja da će se istina saznati i uprkos činjenici da u tom slučaju nije bilo amnestiranja potencijalnih krivaca pre završetka istrage, sile mraka ostale su jače od potrebe javnosti da zna šta se desilo. A jedino tako moguće je smanjiti opasnost od nekih novih tragedija u svetloj budućnosti koja dolazi za dve godine ili nešto ranije.