Odluke odozgo i odluke odozdo

Foto Dušan Milenković

Pet meseci nakon početka najdužeg štrajka u prosveti, u trenutku kada su dva većinska sindikata najavila radikalizaciju protesta, ministar Srđan Verbić nas je osokolio najnovijom računicom broj škola u štrajku je opao za spektakularnih dva odsto. I? To će biti dovoljno da 40 odsto učenika, koji su na kašičicu dobijali predavanja, nadoknade propušteno i budu spremni za sledeću upisnu godinu ili za prijemni u srednju školu? Neće biti ako imamo u vidu da je štrajk otišao predaleko da bi se nadoknadili propušteni časovi čak i kada bi se počelo odmah, a daleko je realnija mogućnost da ocene uopšte ne budu zaključene na kraju drugog polugodišta. Nažalost, ministar ne zna šta to tačno znači za 12 generacija čije bi obrazovanje trebalo da bude u toku, s obzirom na to da javno priznaje da ne vidi koji bi u tom slučaju mogao da bude naredni potez države. Ali zna da je prosveta delatnost od opšteg interesa i na to podseća prosvetare.

Da, prosveta jeste delatnost od opšteg interesa, ali je primedba upućena na sasvim pogrešnu adresu. Jednostavna formula koje se pridržavaju sve civilizovane zemlje da se svaki evro uložen u obrazovanje vrati kao 10, u našem slučaju nije odbačena zalaganjem prosvetnih radnika već aktuelne vlasti. I nije posledica eksperimenta MMF-a, kako nam tvrde, jer MMF nije rekao napravite od prosvetnih radnika socijalne slučajeve a buduće generacije onepismenite, već je samo predložio štednju. Razumnu štednju koja nije podrazumevala da se 23 miliona evra potrebnih za plate nastavnika zadrže u državnoj kasi, a da se istog dana Srbijagasu uputi 200 miliona dolara.

Stvar je jednostavna, ako je tačno, a jeste, da živim u veku znanja, onda je obrazovanje naš najvažniji resurs. Drugih i nemamo, ali to je druga priča. To znači da je rad u prosveti najvažniji državni posao pa bi morao i da bude najviše plaćen. Ta sredstva moraju da se nađu, ako ih nema, na drugom mestu, možda bi naši arapski prijatelji mogli da nam pomognu. Ako su nam stvarno prijatelji oni će to sigurno i hteti, samo ako im kažemo da nam je to važnije od obučavanja ministara ili Beograda na vodi. Pitanje je, zapravo, da li je ova vlast želi obrazovanu mladu generaciju ili joj, sudeći po odnosu prema prosveti, više odgovara neobrazovana i sluđena omladina kojom je lakše manipulisati, kaže za NIN Srbijanka Turajlić.

Pre nepunih godinu dana nije delovalo da je baš to plan. U trenutku kada je donošen Zakon o radu, svi njegovi protivnici su procenili da je hitnost postupka bila povezana sa letnjim raspustom u školama i da je Vlada koristila termin kada se ozbiljan štrajk ne može organizovati, jer je u poslednjih 15 godina to mogla da uradi samo prosveta zbog dovoljno jake ucenjivačke poziciju da protestom nanesu ozbiljnu štetu.

A onda su se stvari promenile. Ne samo da je retorika tipa bolje vam je, samo vi toga niste svesni, zahtevala niži nivo obrazovanja da bi bila prihvaćena, već je potreba za znanjem i diplomama preko noći izbrisana profilisanjem nove političke elite. Kada su glavni igrači postali vlasnici sumnjivih diploma i prepisanih doktorata, poruka o bezvrednosti obrazovanja je poslata tako snažno da više nikom nije bilo bitno zašto su prosvetni radnici, koji su imali platu 30 odsto iznad republičkog proseka, sad prinuđeni da žive i rade sa primanjima 10 odsto manjim od proseka.

Na pitanje da li je na delu svesno obezvređivanje obrazovanja od strane vlasti i da li smo stigli do trenutka kada će i dva sindikata prosvetnih radnika koja nisu u štrajku pružiti podršku, Miodrag Sokić, potpredsednik Sindikata radnika u prosveti Srbije, kaže za NIN: Premijer je rekao da saoseća sa nama, da nama jeste teško i da će prvom prilikom da nam pomogne, što znači da sada ne želi da nam pomogne. I rekao je još nešto: to što štrajkujete 30 minuta štrajkujte. Time nam je dao legitimitet i sada ako hoćemo možemo pod tim uslovima da štrajkujemo i pet godina, a njega se nastavni proces očito ne tiče. Predstavnici Sindikata obrazovanja Srbije i Granskog sindikata prosvete Nezavisnost su bili zajedno sa nama dok nisu potpisali, a onog trenutka kada su potpisali izvukli su se iz svega, tako da nam sada ne pružaju nikakvu podršku. Razlika između ta dva sindikata i naša dva sindikata koja su u štrajku je u tome što oni slušaju odluku odozgo, a mi odozdo.

Suočeni upravo sa tom poražavajućom činjenicom da se nikog suštinski ne tiče šteta koja je do sada napravljena u obrazovnom sistemu, prosvetari su bili prinuđeni da radikalizuju štrajk. A vlast je, suočena sa činjenicom da postoji deo populacije koji je ozbiljno ne sluša, bila prinuđena da nad njima demonstrira silu. Posebno kada se pokazalo da pridike koje im je pre svega držao ministar prosvete o odgovornosti za decu i potrebi da razmisle šta rade, ne prolaze, a što je objasnio predsednik USPRS Dragan Matijević: Potpuna obustava rada je naš izraz gneva prema onome što ministar prosvete radi sa prosvetnim radnicima. Još nas poziva da razmislimo o onome što činimo. To je kao da nas pita da razmislimo da li pristajemo da nas još pljačka ili da nas ne pljačka i mi sad treba da kažemo: Evo razmislili smo ministre, pljačkajte nas i dalje.

I onda je na scenu stupilo javno vaspitanje. Ministar je poručio da u prosveti ima oko 10.000 ljudi koji su višak, da će ozbiljno kazniti one koji primenjuju nezakoniti štrajk (minimum procesa rada je dve trećine održanih časova), da će se novčano kazniti one koji nisu držali redovno časove u trajanju od 45 minuta, a da će taj prljavi posao odabira (kriv, malo kriv, podoban...) morati da obave direktori škola. I koliko će se u tome daleko ići demonstrirano je krajem prošle nedelje kada je po nepostojećim kriterijumima nekim nastavnicima oduzeto tri a nekima 33 odsto od plate, a kada su apsolutno bez primanja ostali zaposleni u onim školama u kojima direktori nisu hteli da Ministarstvu prilože spiskove kolega koji su u štrajku. Nema šta, besprekorna pedagoška poruka za učenike tih škola o ceni lojalnosti.


Foto Oliver Bunić

Problem je što vlast nema drugu vojsku osim direktora. NJima su naredili da ne zvone posle 30 minuta već posle 45. Sada je napravljena još jača strategija pa se vrši otvorena i nezakonita pretnja na direktore škola da nam smanje plate. To ne može! Direktor je odgovorno lice, poslodavac koji mora da radi u skladu sa zakonom i ne može komesarski da mu se naređuje šta će da radi i kome će da smanji platu. Ako direktor to uradi je ću tužiti njega a ne ministra, a da ne govorim o tome da je to jedan oblik ometanja štrajka, kaže Sokić.

Proceniti kraj ove agonije je nemoguće jer da se radi o bilo kojim poznatim kategorijama štrajk bi bio okončan još pre nekoliko meseci. Odgovorna vlast bi se pobrinula da nađe rešenje, jer je to njen posao a ne prosvetnih radnika. A nagomilani zahtevi za ostavku Verbića ne znače baš ništa jer nije problem u njemu već u politici koju zastupa a koja se neće promeniti ni sa njim ni bez njega.