Hajka na Dilmu

Foto Profimedia.rs

Mandati tek izabranih političara ne bi trebalo da počinju ovako loše.
Nekih pet meseci otkako je po drugi put pobedila na izborima za šefa države i nepuna tri otkako je zvanično započela novi mandat, predsednica Brazila Dilma Rusef suočava se s ogromnim problemima. Nijedan od tih problema, doduše, nije novi; svi su bili tu i pre nego što je jesenas tesno dobila izbore. Ali su se u poslednjih mesec dana nekako kompresovali u potencijalno eksplozivnu smesu koja bi zemlji mogla da nanese još mnogo štete - uz onu već počinjenu.

Svi ključni sastojci su tu. Nagomilano socijalno nezadovoljstvo zbog pogoršanja ekonomske situacije, već usvojenih i tek najavljenih mera štednje, a iznad svega zbog institucionalne korupcije; buntovnički entuzijazam građana, upečatljivo demonstriran na masovnim protestima protiv vlade sredinom marta, u kojima je učešće uzeo najveći broj demonstranata još od protesta koji su 1985. doprineli okončanju vojne diktature (po proceni policije u Sao Paulu samo ih je u tom gradu bilo milion); te crvena marama u obliku novih saznanja o najvećem korupcionaškom skandalu u istoriji zemlje, koji vodi do vrha već 12 godina vladajuće Radničke partije (PT) - i zbog koga je te martovske nedelje iz sveg glasa tražena i smena Rusefove.

U središtu skandala je gigantska naftna kompanija Petrobras, u većinskom državnom vlasništvu, za koju se ispostavilo da je Radničkoj partiji praktično sve vreme od dolaska na vlast služila kao krava muzara. Na jednoj strani tog korupcionaškog klupka koje se sada polako raspliće, barem šest najvećih brazilskih građevinskih firmi redovno je podmazivalo šefove Petrobrasa i državne funkcionere kako bi na tenderima koje je kompanija raspisivala dobijale naduvane ugovore; na drugoj, PT je od Petrobrasa i firmi koje su tako pobeđivale na tenderima podjednako redovno zahtevala i dobijala izdašne sume, zvanično vođene kao donacije. I tako godinama, sve dok se država konačno nije dosetila jadu i krenula da istražuje šta se u Petrobrasu i oko njega dešava.

Razmere pljačke su ogromne. Istražitelji veruju da je država u periodu obuhvaćenom istragom oštećena za najmanje 3,7 milijardi američkih dolara, mada se kao moguća gornja granica pokradenog iznosa pominje i neverovatnih 28 milijardi dolara. U ovomesečnom svedočenju pred parlamentom, jedan od bivših direktora u Petrobrasu, Pedro Barusko, izneo je procenu da je PT ugrađujući se u Petrobrasove poslovne aranžmane nezakonito stekla možda i čitavih 200 miliona dolara. (Zvanična partijska linija i dan-danas je da su u pitanju zaista bile donacije, a ne mito.) Samo na osnovu nagodbi s nekima od optuženih u ovoj aferi - u vidu povraćaja pokradenih para u zamenu za niže kazne - u državnu kasu je dosad vraćeno 154 miliona dolara. I tako redom: svaka nova obelodanjena cifra za novi šok.

Dan nakon velikih demonstracija, duboka umešanost vladajuće stranke u skandal potvrđena je podizanjem optužnice protiv blagajnika PT Žoaa Vakarija, koji se tereti da je od jednog od nekadašnjih direktora u Petrobrasu, Renata Dukea, te rukovodilaca građevinskih firmi uključenih u ovu pljačkašku šemu, tražio i primao novac za stranku. Vakari je, kako je rekao tužilac Deltan Dalanjol, bio potpuno svestan da tako dobijene donacije zapravo potiču iz kompanijskih crnih fondova u koje je novac namenski izdvajan baš za potrebe podmićivanja, pa se zato Vakari i Duke, osim za korupciju, sada terete i za pranje novca i formiranje kartela.

Istom optužnicom - koja nije i prva u ovom slučaju - obuhvaćeno je još 25 osoba, ali istraga je daleko od toga da bude zaključena. Vrhovni sud je ranije ovog meseca odobrio istražne radnje protiv 54 osobe, uključujući 34 aktivna političara - uglavnom iz mnogočlane vladajuće koalicije koju predvodi PT - zbog sumnje da su takođe bili uključeni u korupcionaški lanac. Na spisku koji je sastavio državni tužilac Rodrigo Žanot naročito se ističu neka imena: pre svega aktuelnih predsednika oba doma parlamenta, potom jednog bivšeg ministra energetike, a onda i jednog nekadašnjeg predsednika - Fernanda Kolor de Mela. Onog istog Kolor de Mela koji je sad već davne 1992, suočen s optužbama za korupciju u slučaju koji nema veze s ovim, podneo ostavku u neuspešnom pokušaju da spreči parlamentarnu istragu i izvesni impičment (uprkos ostavci istraga je sprovedena, a on kažnjen osmogodišnjom zabranom kandidovanja za javne funkcije; do redovnog suda stvar nikad nije stigla).

Zašto je to s bivšim predsednikom zgodno pomenuti u ovom kontekstu? Zato što o impičmentu ovih dana u Brazilu neki ponovo govore, ne znajući da za to nema pravnog osnova. Prema zakonu, aktuelni šef države može da bude smenjen samo zbog nezakonitih radnji počinjenih u vreme obavljanja dužnosti; a kako se sve ono što je predmet istrage u slučaju Petrobras dešavalo mnogo pre no što je predsednica Rusef otpočela tekući mandat, nema ni zakonske podloge za pokretanje procedure za smenu. Osim toga, dosadašnja istraga pokazala je da ona nije bila umešana u korupciju - u šta dobar deo Brazilaca nema problem da poveruje; niti da je o tome šta se u Petrobrasu zbiva išta znala - što je mnogima, pogotovu opozicionim pristalicama, već mnogo teže da prihvate. A to zbog jedne po Rusefovu krajnje nezgodne okolnosti: ona je od 2003. do 2010, kada je najveći deo zloupotreba i počinjen, bila predsednica Upravnog odbora Petrobrasa.

Šta je, dakle, Dilma znala ili nije znala - i ako već nije znala, šta to govori o njenim upravljačkim sposobnostima - ostaće pitanja koje će nad predsednicom lebdeti svakako sve dok je na mestu na kome je, možda i zauvek. Što bi bilo žalosno kada se ima na umu da je reč o ženi koja je ranih sedamdesetih, kao pripadnica levičarske gerile za vreme vojne diktature, tri godine provela u zatvoru, gde je redovno bila podvrgavana torturi i iz koga je izašla narušenog zdravlja. S takvim pedigreom, naime, moralna čistota se nekako podrazumeva - uprkos svakodnevnim dokazima, na svim meridijanima, da politika, a pogotovu vlast, svakog mogu da pokvare...

No, Dilma je jedna, a Brazilaca je preko 200 miliona, i - kao što su demonstracije nedvosmisleno pokazale - sve više njih gubi strpljenje. Stratezi PT, njoj bliski sindikati i mediji nastoje da stvore sliku kako se protiv vlasti buni privilegovana srednja klasa, sastavljena uglavnom od belaca, s implicitnom porukom da su široki narodni slojevi - koji su tokom perioda prosperiteta u vreme vladavine prethodnika Rusefove, popularnog Luisa Lule da Silve, počeli da se izvlače iz vekovne bede - i dalje odani Radničkoj partiji. Realnost je, međutim, drugačija. Crnkinja sam, siromašna sam, i želim da Dilmi vidim leđa, citira londonski Ekonomist jednu učesnicu protesta kao ilustraciju teze da nezadovoljstvo stanjem u zemlji prevazilazi inače nepobitne klasne i rasne podele; teze prisutne i drugde u svetskim medijima, gde se ukazuje na razočaranje značajnog broja levičarski nastrojenih birača koji se, zbog loše ekonomske situacije i manjka posla, plaše ponovnog zapadanja u siromaštvo.

Kada su u junu 2013. Brazilci prethodni put u velikom broju izašli na ulice - inicijalno zbog povećanja cena gradskog prevoza, a onda i zbog rasipanja novca na preskupe stadione za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu - stvari su ubrzo izmakle kontroli i veliki gradovi su u više navrata tokom narednih nekoliko sedmica bili zahvaćeni uličnim nasiljem. Danas, kada se bliži još jedno veliko sportsko takmičenje kome će Brazil biti domaćin, Olimpijada u Rio de Žaneiru 2016, stanje u zemlji svakako nije ništa bolje, a nervi su u međuvremenu postali još napetiji. Ne bi bilo naodmet da Rusefova i PT do tada počiste makar deo nereda koji su sami napravili; za početak, u Petrobrasu.