Pola vlade kao da je iz Montija Pajtona

Foto Đorđe Kojadinović

Imao je sreće da je od svojih hobija napravio profesiju, da piše o svojim ljubavima koje se zovu film, knjiga i muzika, preciznije džez. Mogao je, kao briljantan student na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti da doktorira i ostane na fakultetu, što mu je predlagao njegov profesor, šef Katedre Voja Đurić, ali je posle diplomiranja izabrao drugi, za njega slobodniji, put novinara, kojim je krenuo još kao student. Čitao je Vidike i Student, dva časopisa kojih više nema, a koji su krajem pedesetih i početkom šezdesetih bili izazov za misleće mlade ljude toga vremena. Tamo su pisali Makavejev, Selenić, Kiš, Pavlović, Glavurtić, Simović... Milan Vlajčić je kao student treće godine odneo nekoliko svojih tekstova u ove redakcije i već u jesen 1960. bio je urednik kulturne rubrike Studenta. Potom je prešao u Vidike, da bi dve godine kasnije otišao u omladinski list Mladost. Tu je zatekao Ranka Munitića, Slobodana Novakovića, Rašu Popova... Pravili su novine koje su se na kioscima prodavale u 100. 000 primeraka.

Ipak, NIN je bio redakcija snova za talentovanog Vlajčića, koji je već slovio kao kritičar. Imao je 12 godina kada mu je majka kazala da uz obaveznu Politiku kupi i te Nove informativne novine koje je želela da vidi, i tako je NIN ušao u kuću Vlajčićevih. Zauvek. NIN je za njega bio mera medijskih i kulturnih standarda. Nažalost, u NIN nije došao kao novinar, primljen je u Politiku, ali je pisao književnu kritiku za ovaj list i sedam godina bio je član i predsednik njegovog žirija za dodelu NIN-ove nagrade za roman godine. Poslednjih desetak godina piše za Blic, a ovih dana samo u Beogradu je imao dve veoma uspešne promocije svoje nove knjige tekstova Pogled iz ogledala, koju je objavio vrsni izdavač Branko Kukić (Gradac, Čačak). Ovi tekstovi su objavljivani na zagrebačkom portalu Novinarstvo sa potpisom, koji su pokrenula dvojica uvaženih kritičara Zdravko Zima i Drago Pilsel.

Šta je za vas bilo osvajanje slobode u poslu koji radite?

Danas se zaboravlja, ili je poremećeno retoričkom maglom, da je krajem osamdesetih godina krenuo talas nacionalizma koji će razbiti Jugoslaviju koja je meni važna kao kulturni prostor a ne kao državni identitet. Uz njega je išla i kampanja o titoističkom jednoumlju, koju su uglavnom razvili oni ljudi koji nikada ne bi stigli do Beograda da nije bilo socijalne pokretljivosti iz Titovog vremena, da im obrazovni sistem nije dozvoljavao da dođu u Beograd, završe studije, doktoriraju, uđu na katedre, osvoje mnoge akademske pozicije. I uglavnom su oni početkom devedesetih guslali o jednoumlju. Tvrdim da je jednoumlje u socijalizmu postojalo samo na temu zabrane lošeg pominjanja Tita i JNA. Sve ostalo je bilo slobodno. Taj stepen slobode je danas nezamisliv, jer su u međuvremenu pogubljeni profesionalni standardi. Danas postoji bar desetak visokih škola na kojima se predaje novinarstvo kao jalova, tobožnja nauka. A za novinarstvo je važno biti obrazovan, radoznao, naučiti onih pet pravila W iz engleske škole, skočiti u vodu i plivati.

Tokom devedesetih, držao sam se pravila ako već ne mogu da napišem sve što mislim, ono što napišem to mislim. Niko nije mogao da mi naruči tekst koji nisam želeo da napišem. Bilo je novinara koji su ispunjavali želje slušalaca lake muzike svojih glavnih urednika, i u tom trenutku su dobijali dvostruko veću platu od mene, ali ja sam sačuvao svoj mir i svoj san.

Koliko je to koštalo? Da li ste kao novinar mogli uvek da saopštite svoj stav o nekom problemu koji je tog trenutka bio aktuelan u kulturi?

Koštalo je što sam tokom devedesetih dva-tri puta šiljan na prinudni odmor, ali uvek je bilo prostora gde sam mogao da objavim tekst do koga mi je stalo. Recimo, kada je prvom privatnom izdavaču Slobodanu Mašiću (on je, inače, objavio prvu od mojih deset knjiga) zabranjena knjiga Crveni kralj Ivana Ivanovića, i kada je sudija u Pančevu odlučio da samelje tu knjigu, objavio sam u Politici oštar komentar. Slično sam uradio i u slučaju Dobrice Ćosića povodom njegove knjige Strah i strepnja koju je 1970. objavio Ivan Čolović u sjajnoj ediciji 20. vek. Gradski komitet Beograda hteo je da je zabrani, ali nisu znali kako, pa su napravili javnu debatu u radničkom univerzitetu Braća Stamenković, gde je Čolović bio za poslen. Bio sam prisutan kao izveštač Politike, a tadašnji sekretar Gradskog komiteta me je prozvao da kažem šta mislim. Branio sam Ćosićevo pravo da misli onako kako je napisao.

Kako biti objektivan prema osobi koju možda ne cenite, ali cenite njeno delo, ili u slučaju prijatelja sa lošim delom?

Trudio sam se da razdvajam te stvari. Hvalio sam filmove i knjige ljudi sa kojima nisam govorio, i smatram da je to pitanje profesionalnog poštenja. Međutim, mnogo je veći problem korupcije na nivou prijateljstva, jer je teško biti surov prema prijatelju. Što sam duže bivao u novinarstvu, imao sam sve manje prijatelja oko sebe. Naravno, ima ljudi koji poštuju ono što radim, koji poštuju moj kritički stav prema njihovom delu. U te svetle i retke primere ubrajam reditelje Žiku Pavlovića i Dušana Makavejeva, i scenaristu Gordana Mihića.



Prvi tekst u vašoj knjizi zove se Tasovcu se diže kosa na glavi. Šta je za vas dobar ministar kulture?

Danas je zaista teško biti dobar ministar kulture ako imate fond od 0,64 odsto nacionalnog budžeta. To mi liči na biblijsku priču o pet hlebova i dve ribe za hiljade gladnih. Ako Crnogorci imaju 2,6 odsto novca za kulturu, a Hrvati 4,2 odsto, Mađari sedam odsto, ako Austrijanci imaju budžet za kulturu jednak vojnom budžetu zemlje, zar mi ne možemo da se izborimo za bolji status? Možda bismo i mogli, da u Vladi ne sede osobe poput Vulina i sličnih koji odaju utisak da pola Vlade čini loša verzija Montija Pajtona.

Kakvo je mesto savremenog srpskog stvaralaštva u oblasti kulture u odnosu na svet?

Imamo vrhunska dela, ali nemamo dobru percepciju šta je vrhunsko stvaralaštvo u određenoj oblasti. Izgubili smo kredibilnost medija i danas kroz medije prolazi sve sa podjednakim značenjem. Kulturna publika je zbog toga zbunjena. Kod nas se godišnje proizvede 16 filmova, svi imaju premijeru u Sava centru, svi su pompezno najavljeni, unapred se pišu hvalospevi u reklamne svrhe, a ispostavi se da je 12 od njih osrednje ili bedno. Ili, imate knjige o kojima niko ne piše a koje su sjajne, koje su hitovi u prodaji, a mi to ne znamo. Recimo, četiri izdanja doživeli su memoari Abdulaha Sidrana Otkup sirove kože, koji su objavljeni u Službenom glasniku pre nego što je u njega došla ona štetočina Radoš LJušić. Nisam primetio da je iko sem mene pisao tim povodom. A to je fantastično štivo. Neki ljudi koji su bliski medijima ne skidaju se sa televizije i sa novinskih stranica. Pre nekoliko dana dodeljena je nagrada Jelena Balšić. Tu nagradu ženskog imena iz naše nacionalne istorije i mitologije, dobio je muški pisac, nagradu je raspisala Srpska književna zadruga, a dobio ju je urednik SKZ! Inače, mi imamo 400 književnih nagrada od kojih 350 ne znači ništa.

U vašoj knjizi ima mnogo zanimljivih tekstova koji otkrivaju neke važne, ili bizarne podatke, i informišu čitaoca o onome što mu ovdašnji mediji ne čine dostupnim. Govorite o američkom izdanju knjige intimnih ispovesti Suzan Zontag, na primer, koja još uvek nije prevedena na srpski?

To su beleške ove zanimljive žene koje je posle njene smrti njen sin vrlo surovo složio u 500 stranica. Ona govori o svojim ljubavima sa nekim lepim ženama, o krizama, depresijama, ali meni je najzanimljiviji njen odnos sa Josifom Brodskim. Ona je prema njemu imala neverovatno pobožan odnos, a zna se da se od nje tresla intelektualna Amerika. Pred smrt je zapisala za mene je Josif Brodski kao katedrala! To me je potpuno dirnulo. Ona je ovog pisca odredila kao meru svog etičkog koda. Naravno, u mojoj knjizi su i neki drugi podaci i stavovi koji se odnose i na domaću kulturnu scenu. Očekujem razne reakcije, ali na to sam navikao poslednjih 55 godina.