Vođa i Danga

U nedelju su bili Mladenci; mese se mladenčići, beru visibabe, vesnici proleća. Najzad, nije li 22. marta i ravnodnevica koja se, u drevna vremena, i te kako slavila...
A šta se, tog datuma, za našu Crkvu, tako važno desilo?

Te 320. godine, četrdesetak rimskih legionara, u garnizonu cara Likinija, primilo je hrišćanstvo, ohrabreni, valjda, i time što je on, sa Konstantinom, svojim zemljakom i zetom, zajedno pisao i objavio Milanski edikt, sedam godina ranije. E, sad, ne lezi vraže, neki legionari su ove novohrišćane, u žučnoj svađi, počeli da gađaju kamenjem. I, šatro, kamenice su se od pokrštenih legionara odbijale i same vraćale, i, gle, jedna kamenica pogodi koautora Milanskog edikta posred lica i slomi Likiniju dva prednja zuba! On poludi od besa, a pomisli da je, možda, i neka zavera posredi te naredi da se ovim hrišćanima u njegovim redovima polome kosti i da se bace u jezero. Ovo, pak, produbi sukob Likinija i Konstantina, u borbi oko rimskog prestola, te tako, posle vojnih poraza, Likinije završi u solunskoj tamnici gde bude ubijen, zajedno sa maloletnim sinom, inače, sestrićem cara Konstantina...

I, umesto što toliko slavi ove kontroverzne mučenike, Crkva bi mogla malo da se osvrne oko sebe i vidi da su današnji mladenci pravi velikomučenici. Neka neko od crkvenih lica stavi na papir koliko sve košta, od dečjih kolica do pampers pelena? Pa koliko država štedi na trudnicama i mladim majkama, i pokazaće se da je svaka mlada Srpkinja ovovremena velikomučenica! I to bez glogovog venca na glavi i bez crvenog slova u crkvenom kalendaru.

Dobro, razumem državu. Mora se štedeti na trudnicama i mladencima da bi se povećale plate radnicima smederevske železare. Sindikalac Gujaničić reče na RTS da treba doneti zakon po kome bi se svaki napad na železaru smatrao krivičnim delom!? Možeš, brale, da nadrljaš kao onaj nesrećni Radoje Domanović! A njegove Dange setio se Dačić i predlaže: Srbiji je potrebna rekonstrukcija palanačkog duha. Može! Ali, da ta rekonstrukcija krene iz Žitorađe, da on tamo u lokalnoj kafani zapeva mostove na Miljacki, a Ceca nešto njeno. I baš me čudi da se šef OEBS-a nije setio Vođe, najbolje Domanovićeve priče. Možda zato što je, preterano, poučna.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, dobacuje: Vidiš li da i šef diplomatije, poput premijera, traži rekonstrukciju srpskog pravoslavnog duha! Crkva se, pak, pravi da ne čuje ove protestantske ideje. A biće kasno kada joj zakucaju Luterove bule na vrata Patrijaršije!

Za Mladence sam, u Šumicama, brao ljubičice, sa sve korenom, da Bilja na terasi može da ih zasadi. A moja Crna mi se mota oko nogu: Car Konstantin bio je iz Niša, a Likinije ti je iz Remizijane, tvoje Bele Palanke. Ta dva Srbina, ta dva rimska cara, čak su se i orodila, ali šta to vredi kada su služili Rimskoj imperiji! Eeej, da se zakrve zbog nekog Isusa iz tamo nekog Nazareta. I, to, baš, na Mladence, na Martovske ide...