Šaljivdžije iz Nemanjine

Neko se pametno setio da početak rasprave o Leks specijalisu, kojim će biti omogućen početak gradnje Beograda na vodi pomeri sa 1. na 3. april. U suprotnom neko je, ne daj bože, mogao da pomisli da se radi o prvoaprilskoj šali. Ovako, to može biti samo obična, nikako prvoaprilska šala. Ako je Vladi Srbije odlaganje skupštinske rasprave savetovao Toni Bler onda svaki dinar koji za njegove usluge plaćaju nama nepoznati dobročinitelji iz Ujedinjenih Arapskih Emirata zlata vredi. Bar su 1. aprila premijer Aleksandar Vučić i njegovi ministri imali jedan razlog manje za štucanje. Mada su sigurno i bez Beograda na vodi štucali. Malo li je onih koji i neka druga obećanja i hvalospeve sopstvenim uspesima smatraju dobrom, mada malo preuranjenom prvoaprilskom šalom. Recimo, na osnovu kojih je podataka premijer zaključio da nam veoma dobro ide? U ovom broju NIN otkriva da stanje u srpskom budžetu ni izbliza nije tako sjajno kao što se pokušava prikazati. U državnoj kasi sigurno ne bi bilo viška bez dobiti koju su u budžet uplatila javna preduzeća, od kojih neka nisu na računima ni imala toliko para, već su morala da od banaka uzimaju kredite! Da nije, možda, premijer toliki optimista zato što nam je, suprotno njegovim tvrdnjama, promet robe u trgovini na malo u februaru u tekućim cenama bio za 2,6 odsto manji nego u istom mesecu 2014. Ili što nam je industrijska proizvodnja u februaru bila za „samo“ 6,3 odsto manja od mesečnog proseka za 2014. godinu, koju smo završili u recesiji zbog pada bruto domaćeg proizvoda od 2,8 odsto? Ma to je još super, budući da je prerađivačka industrija, ako se u nju uključe i mala preduzeća sa manje od 50 zaposlenih, u februaru proizvela za čak 12,1 odsto manje od prošlogodišnjeg mesečnog proseka! Pa, šta tu može biti dobro? Osim eventualno DOBAR štos! Kad smo već kod viceva, ministar prosvete Srđan Verbić bi možda nekako i izašao na kraj sa nezadovoljnim prosvetarima, ali ne može i sa premijerom. Taman je bar neke od sindikata ubedio da u budžetu nema para za povećanje plata, a onda mu je Vučić potpuno razbucao koncepciju tvrdnjom da će od MMF-a već krajem godine tražiti saglasnost za povećanje plata u javnom sektoru i penzija. I šta sad? Kome građani Srbije više veruju? Verbiću ili Vučiću? Odgovor na poslednje pitanje dali su sami prosvetari, koji su od premijera i Agencije za mirno rešavanje sporova zatražili pomoć, uz obrazloženje da sa „Ministarstvom prosvete ne mogu da nađu rešenje za štrajk“. I pokucali su na prava vrata. Pa, nebeski narod bar zna ko rešava sve probleme na nebu, a ko na zemlji. S druge strane, ako Vučić ikada i bude zvanično to zatražio, ne sumnjam da će boga moliti da „zle čike“ iz MMF-a kažu – ne može! Ali, onda će se bar znati ko ima meko srce, a ko je za sve budžetske korisnike gori i od već zaboravljenog Lazara Krstića. Nisu ovih dana, uoči 1. aprila bili vickasti samo članovi Vučićevog kabineta, već i neki njihovi strateški partneri. U prvom intervjuu za srpske medije, novi menadžer smederevske Železare Peter Kamaraš, kao prve dve od četiri ključne reči kojima je opisao posao svog tima, naveo je „zdrav razum“ i „poštenje“. Da, da, dobro ste čuli, što bi rekao Milan Bačević za onih kineskih 10.000 milijardi dolara. I šta iz prioriteta novog tima menadžera Železare možemo da zaključimo? Da do sada u čeličani nije bilo zdravog razuma i poštenja? Opet, ako je toga i ranije bilo, pa šta će se onda promeniti? I ko posle toga da bude veći optimista za budućnost Železare? Sumnjam da će taj optimizam biti veći nakon Kamaraševih reči da je „Tito znao zašto otvara Železaru, a Vlada Srbije zna zašto želi da je sačuva“. Urbana legenda kaže da je Tito odlučio da Železaru napravi kada je čuo da u okolini Smedereva dobro uspeva grožđe. Nadam se samo da Vlada Srbije želi da je sačuva zbog nekog drugog razloga. U suprotnom ništa neće biti smešno.